Jedan od tih sistema bio je lansirni pogon "Reseda", dve 230 mm nepovratna lansera koje bi ispalile ogromnu 360 mm taktičku nuklearku do udaljenosti od šest kilometara. Ovi bacači montirani su na šasiju BTR-60.
Ali krajem šezdesetih godina prošlog veka takvi jednostavni sistemi smatrali su se previše primitivnim. Naređeno je da se razvije nova generacija taktičkih nuklearnih lansera. Kao rezultat ovog pritiska stvorena su dva sistema, „Rosehip“ za motorizovane puške i „Taran“ za tenkovske jedinice.
Projekat „Taran“ sadržavao je još jedan put razvoja koji je u to vreme u Sovjetskom Savezu bio „vrlo vruć“, „raketni tenk“. Tenk IT-1 razvijen je otprilike u isto vreme u Sovjetskom Savezu, koji je kao osnovno oružje imao protivoklopni vođeni raketni bacač, za razliku od tradicionalnog glavnog topa.
Kombinujući ove karakteristike, Taran projekat je stvorio raketni tenk koji bi mogao da lansira velike taktičke nuklearne sirovine, a zatim sledi u napadu gađanjem protivtenkovskih vođenih raketa (ATGM). Cisterna je trebalo da se zasniva na šasiji T-64. Kupola je trebala da bude potpuno nova i imala je raketni top (sličnu onoj koja je montirana na nemački Sturmtiger).
Za sam taktički nuklearni projektil kalibar je 300 mm i težina lansiranja od 150 kg. Bojeva glava je težila 65 kg i imala je snagu 0,3 kilotona. Tri ova projektila trebalo su da se nose u svakom Taranu.
Dok su zahtevi za projekt zahtevali da sistem može da ispaljuje do 8 km, proračuni sugeriraju da bi raketni projektil mogao dostići i do 12 km.
Međutim, raketnim projektilima nisu nedostajale bilo kakve smernice. U režimu direktne vatre, projektili su se trebali spustiti unutar 100 m od ciljne tačke. Ako se aktivira u indirektnom režimu, ova greška bi se povećala za 2,5 puta.
Taran je takođe trebalo da nosi oko 10-12 ATGM-a pored nuklearnih projektila. Dizajneri su želeli da Tarani mogu da napadnu sa običnim tenkovima kako bi uklonili preživela vozila nakon ispaljivanja svog nuklearnog arsenala, a veliki kalibar učinio ga je pogodnim za ispaljivanje ATGM-a, jer je efikasnost HEAT-ove bojeve glave uglavnom povezana sa njenim prečnikom.
Procenjeno je da su ovi ATGM-ovi mogli probiti čelik od 300 mm.
Ali do 1970-ih sovjetski interes za Taran je izbledeo. „Nuklearno bojište“ je bilo na zalasku, strahujući da bi upotreba taktičkih nuklearnih oružja mogla dovesti do dalje eskalacije. Tačnost glavnog oružja Tarana takođe se smatrala nedovoljnom sa malim prinosom njegovih bojevih glava. Taran bi bio efikasan samo u velikim koncentracijama neprijateljskih snaga sa svojom malom bojevom glavom.
Iz tih razloga, projekat Taran ukinut je 1970-ih.
Koncept topa koji je mogao ispaliti i obične projektile i vođene rakete, na kraju je dodan redovnom T-64 u T-64B.
Ali Taran možda nije ubio pojam nuklearnog tenka za Sovjete. Jedna od glavnih karakteristika prototipa tenka Objekt 195 (koju neki smatraju predhodnikom trenutne T-14 Armate) bila je njegova sposobnost ispaljivanja artiljerijskih granata 152 mm iz glavnog topa.
Teoretski, Objekt 195 bi mogao ispaliti taktičku nuklearnu granatu 3BV3 iz svog topa. Ona ima prinos od 1kt, tri puta jači od Taranovog, zbog daljeg razvoja i smanjenja nuklearne bojeve glave.
Kako je Armata dizajnirana tako da će u budućnosti moći dodatno opremiti 152 mm pištolj, možda ćemo videti povratak tenka koji je nuklearno sposoban na bojno polje.
Neki ruski izvori pokušali su da diskredituju ovu korisnost nuklearnog tenka.
Međutim, njihovi argumenti, da bi nuklearna granata bila neverovatno samodestruktivna i da su redovne granate sa osiromašenim uranijumom bolje za protivtenkovsku borbu, kontradiktorne su drugim ruskim tvrdnjama i zanemaruju otpor oklopa prema nuklearnim ispadima.
Sergej Kuznjecov tvrdi da glavni top ima Armata ima domet od 4 km. Ignorišući da se ovo verovatno odnosi na trenutnu 125-milimetarsku naoružanu verziju, a ne na verziju 152mm koja bi mogla biti nuklearna, Rusija je sama tvrdila da Armata može nabaviti i uništiti ciljeve do 12 km.
Iako se brojka udaljenosti od 12 km odnosi na ATGM-ove, ne postoji balističko ograničenje koje bi sprečilo ispaljivanje nuklearne granate na 12 km iz Armate.
Čak i na udaljenosti od 4 km, tenk koji ispaljuje nuklearnu granatu od 1kt verovatno bi bio u redu. Kao što je gore rečeno, rezervoari su otporni na ispadanje zbog sistema filtracije, zračenja zbog obloga i eksplozivnog talasa zbog aerodinamičkog dizajna. Talas eksplozije 1kt granate većine modela bi dostigao samo oko 1 km.
Druga tvrdnja Kuznjecova da je lakše postići veću penetraciju upotrebom osiromašenog uranijuma zanemaruje svrhu nuklearne školjke. Taran je stvoren da koristi svoju nuklearnu energiju granate za početak napada, a zatim kasnije pomoću ATGM-ova da probiju oklop. Početni nuklearni projektili bili bi ispaljeni kako bi poremetili neprijateljsku elektroniku i ubili meke ciljeve, a ne direktno na neprijateljske tenkove u pokušaju da prođu u njih.
Od kog momenta važe nove mere Vlade Srbije i da li se one odnose na proteste pročitajte OVDE.
Izvor: Kurir/National Interest
