Piše: Boško Ćirković – Škabo
Znao sam da će Tviter prosto eksplodirati od dovitljivih prozivki ali Nogo, koji je tada je već danima džudžio ispred Skupštine, i još razni začudni glasovi koji su od izbora asinhrono odjekivali zaista nisu zračili pokretačkim potencijalom. Onda su se oglasili studenti i drug Stari novije srpske istorije je rekao da su ponovo u pravu. Odobrio im je rokove i nije ih pošutirao iz Konrad-hazardnih domova. Čak i tada je bilo glupih priča oko osporavanja prisustva zastave Republike Srbije na studentskom protestu. Demotivacionih priča koje su dobile nepotrebno veliki publicitet. I onda...
Bam! Dopisivao sam se s Đolom u inozemstvu preko vibera, kad mi je kao jutjub predlog iskočio živi prenos na Srbin Info kanalu. Opa! Oktobar u julu. A na Javnom servisu DŽeki Čen u borbi protiv nepravde. Silom tehničkih neprilika sam i dalje pretplatnik američkog SBB-a, pa mi je, što bi reko novoistorijski drug Stari, jako zgodno da prostim pritiskom keca na daljinskom prebacim na regionalnu podružnicu Si En En-a.
Narednih sat vremena sam u čudu posmatrao nerealno jake policijske snage kako ispred Skupštine za kamere stoički primaju cigle, žardinjere, znakove i baklje, uzvraćajući mahom čudno gustim suzavcem. Iz starih iskustava znam da je na licu mesta, gde suzavac stvarno guši, adrenalin pumpa i panduri u opremi za razbijanje demonstracija izgledaju kao snage iz distopijskih filmova, sve to jako uzbudljivije nego praćenje rastegnutog konstatovanja očiglednog sečeno komentarima iz studija...
Ali ja sam tu i tada pao u nesvest, umoran ispred ekrana. Odmah po buđenju su me dočekale slike bezumne brutalnosti uniformisanih policajaca i tradicionalne psihopatske surovosti misterioznih pederuša-kačket-ermaks žestokih momaka sa značkama. S druge strane sam od drugarice sa Hipodroma dobio izveštaj da su povređena tri konja i obaveštenje da mi je prijatelj iz SAJ-a povređen. Već duže vreme sam iskreno zbunjen dešavanjima u ovoj, u svakom pogledu nedefinisanoj, državi i na ovom svetu. Ostao sam zbunjen. Naravno da su slike grmalja u oklopima koji mlate pendrecima pivopije na klupi odmah pretvorene u Si En En džinglove ali naslovi i debate koje su na istom mestu instant lanisirani su mi podjednako bezumni.
Mučno je slušati ishlapele analitičare, reprezentativce medija koje prati manje ljudi nego što se inicijalno pojavilo na protestu, kako, osuđujućim i nepotkovano samouverenim tonom, o prilično heterogenoj i iskreno iziritiranoj masi mladih ljudi govore kao o „ekstremnim desničarima“, „otmičarima protesta od građanstva“ (a šta su oni u Srbiji ako nisu građani!? Osmi putnici!?) i o Kosovu i Methiji, koje su mladi slavili svojim pesmama, kao o „propaloj priči“, „reliktu prošlosti“, „desničarskoj ikonografiji“... Ko nije u toku sa razmišljanjima i osećenjima raznovrsnih grupacija mladih ljudi, koji od starta čine najbrojniji i najprisutniji starosni segment protestanata, o istim ne bi trebalo ni da naklapa.
Poslednjih nedelju dana sam imao privilegiju da uživo sretnem desetine mladih učesnika protesta. LJudi su, iz poštovanja prema dvadeset i dve godine konzistentnog delovanja Beogradskog sindikata, dolazili u radnju da čuju i da saopšte svoje viđenje i mišljenje. Nisam imao šta da ih podučim. Imao sam mnogo štošta da čujem. Niti jednog od njih ne bih definisao kao ekstremnog, čak ni kao tipično desničarski orijentisanog, pogotovo ne u pežorativnom smislu, kako su to listom radili drevni analitičari i teoretičari zavere. Ni jednog američkog, ni jednog ruskog čoveka... Sve neki svoji ljudi.
Razmišljanjem sam najbliži ličnom iskustvu profesora Kovića, opisanom tokom jednog TV gostovanja: „Ne mogu da govorim čiji su špijuni tamo bili. Mogu da govorim samo o onom što sam video. Nismo više u devedesetim. To su neki novi mladi ljudi, urbana beogradska omladina koja je iskreno pevala pesme o Kosovu i Metohiji. I, dok su pevali te pesme, policija je počela da ih tuče. Šta za njih danas uopšte znači biti levičar ili desničar?“.
Istina je da smo svi zbunjeni. Ali ako želimo da budemo dobronamerni i konstruktivni u borbi protiv zajedničkih problema, mislim da bismo za početak morali da budemo iskreni prema sebi i zahvalni tim mladim ljudima što smo protekli vikend mogli slobodno i odgovorno da se krećemo ulicama naših gradova. Bez straha da ćemo tokom kretanja proći kao njihovi vršnjaci, koji su u noći između subote i nedelje ispred Skupštine „povišenim glasom vređali službena lica tokom vršenja dužnosti“, da bi u nedelju ujutru bili osuđeni i upućeni na odsluženje dvomesečnih zatvorskih kazni!? Možda bismo iz načina na koji su protestnati iz svojih redova najurili ozloglašene sumnjive likove mogli da naučimo o zajedništvu, hrabrosti i odlučnosti, potrebnim da bismo definisali i rešli zajedničke probleme...
To što smo se mi stariji ovde mnogo puta opekli, pa su se brojni razočarali a „sposobniji“ uvalili, nam ne daje pravo da nevaspitanjem i nezahvalnošću brukamo svoje roditelje. Zato: Hvala Vam, mladi ljudi. Hvala Vam za bolji protekli vikend... Nadam se i za budući bolji život u Srbiji. Obećavam da će BS matorci dati sve od sebe da ostanu uz Vas i da Vam se oduže.
Šta je pulmolog dr Dejan Žujović poručio Vučiću, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
