Prvo, restriktivne protivpandemijske mere donete su uz potpuno nepotrebno uvođenje vanrednog stanja. Osim toga, pravnici upozoravaju da je vanredno stanje diktator uveo protivustavno i da je u pitanju bio zapravo državni udar. Drugo, ograničenja slobode medija. Ta mera je direktno išla na ruku širenju pandemije. Imamo primer Ane Lalić koja je uhapšena zato što je ukazala na nedostatak opreme u jednoj zdravstvenoj ustanovi. A upravo je njeno izveštavanje o tome dovelo do toga da se ta ustanova odmah primereno opskrbi medicinskom opremom – kaže u Vojin Rakić, redovni profesor, šef Unesko katedre za bioetiku za Evropu, i direktor Centra za bioetičke studije pri Univerzitetu u Beogradu.

On dalje dodaje da je i „nalog da se izveštava o pandemiji samo iz jednog centra omogućio da se vode duple evidencije o pandemiji: jedna istinita, druga lažna. Lažna je bila za javnost“.

– To je činjeno samo u Srbiji. Ne samo što je to dokazano, već nije ni pokušano da bude demantovano. Na kraju, diktator je državnim udarom zakonodavnu vlast učinio granom izvršne vlasti (što je sudska vlast inače već odavno). A izvršnu vlast je uzurpirao za sebe lično. Prema tome, države više nema, te se može reći da diktator nije više šef države, već šef mafije, navodi Rakić.

Kako vidite uvođenje policijskog časa i vešednevne zabrane kretanja tokom vanrednog stanja? Vlast i struka su govorili da je to bio jedini način da se sačuvaju ljudski životi, a slične zabrane su postojale i u Italiji i Španiji.

– U zemljama koje pominjete, te mere bile su u funkciji borbe protiv pandemije. Predsednik Srbije je u jednom danu do krajnjih granica liberalizovao sve drakonske mere (dan kada je počela kampanja za lažne izbore), kao što je u jednom drugom danu od najoptimističnijih izjava o pandemiji on ili neki njegov izvršitelj iz Kriznog štaba počeo da pripoveda da je situacija „preteća“ (a to je bio prvi dan posle održavanja lažnih izbora). Prema tome, predsednik Srbije imao je sasvim druge motive od političara u Italiji, Španiji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.

Kako vidite najave da bismo u postojećoj situaciji ponovo mogli da imamo neku vrstu zabrane kretanja?

– Kod Vučića je došlo do iscrpljenja resursa ličnosti, ima povišen nivo interpretativne spremnosti, sve do paranoidnih elaboracija. I sami ste svedoci toga da on sada skoro sve percipira kao zaverenike. Izuzeci su možda Brnabić ili neki drugi bot. Zato on neće biti sklon normalnim merama (maske, fizička distanca), već će pokušati da ide na mere koje ga učvršćuju na poziciji kojom upravlja. No, ni to mu neće uspeti, jer i on i njegovi botovi vidimo da sada ublažavaju retoriku i mere (pošto su u Briselu podučeni nekim elementarnim higijenskim navikama).

Kada imamo situaciju da se suočavamo sa širenjem zarazne bolesti, da li je neminovno da neka prava građana budu ograničena i gde se povlači ta linija između ugrožavanja ličnih sloboda i ugrožavanja zdravlja drugih?

– Neminovno jeste, ali mere koje se uvode moraju da budu proporcionalne opasnosti od pandemije. Ovde ne samo da nisu bile proporcionalne, već mnoge mere nisu imale nikakve veze sa pandemijom. Neke su je čak i rasplamsavale, kao što je ograničenje medijskih sloboda.

Ako je tačno da se broj zaraženih i umrlih prikrivao od javnosti, da li su oni koji su te podatke prikrivali ugrozili zdravlje stanovništva?

– Oni su odgovorni za stotine smrti, koje su svesno izazvali, i to iz „niskih pobuda“ (zbrzavanje lažnih izbora).

Prethodno smo slušali da neke informacije (poput nedostatka opreme na početku epidemije) nisu podeljene sa javnošću da se ne bi širila panika. Da li postoje uopšte informacije koje treba prikrivati radi „neširenja“ panike? Ko o tome treba da odlučuje, na osnovu čega i da li postoje okolnosti kada iznošenje neke informacije pravi više štete nego koristi?

– Primer Ane Lalić govori o tome da je njeno tobožnje „širenje panike“ dovelo do toga da se primereno opremi jedna bolnica. Takođe, istina o lažiranim podacima o pandemiji ili o lažiranim izborima ne bi trpelo da dovedu do širenja panike, već da toga da se ljudi zaštite, bilo od bolesti i smrti, bilo od zavođenja diktature.

Kako tumačite činjenicu da su u Srbiji brzo ukinute restriktivne mere, dozvoljena okupljanja, a istovremeno novim protokolima znatno sužen broj ljudi koji spadaju u kategoriju za testiranje, uvođenje nepouzdanih seroloških testova u testiranje, nepraćenje kontakta zaraženih…?

– Izborima.

Kako vidite proteste? Jesu li epidemiološki rizik? Šta je više ugroženo trenutno zdravlje ili sloboda? I šta je preče sačuvati?

– Jesu epidemiološki rizik, ali ako ljudi nose maske manji je rizik od njih nego od „predizbornih“ skupova i prevoza nesrećnika na njih sa sendvičima u rukama u natrpanim i neprovetrenim autobusima, kao i orgijanja koja je predsednik Srbije sa svojim boticama i botovima priredio 21. juna uveče tokom svog glumljenje „izborne pobede“. Prema tome, nije dilema zdravlje ili sloboda, već zdravlje plus sloboda ili bolest plus diktatura.

Struka nije donosila odluke

Na osnovu čega smatrate da je u Srbiji glavnu reč u sprečavanju širenja zaraze vodila vlast a ne struka? Epidemiolog Kon više je puta rekao da struka nije bila ispolitizovana i da odluke nisu bile političke.

– Sama činjenica da „struka“ tvrdi da nije imala uvid u „bazu podataka“ (to su ti nelažirani podaci) govori o tome da ona nije donosila odluke. Čak nije mogla ni da daje odgovarajuće preporuke, jer nije imala tačne podatke. A ako je Krizni štab imao tačne podatke a u javnost iz političkih razloga iznosio lažne, i to govori da je takozvana „struka“ bila ispolitizovana. Kako kod da okreneš, Krizni štab je bio i ostao ispolitizovan, bilo svesno, bilo nesvesno. Zato ne treba ni sumnjati da će ga Vučić nastaviti da koristi u svoje političke svrhe.

Kako su protesti utihnuli saznajte OVDE.

Izvor: Danas