Od izborne pobede početkom novembra 2016. predsednik SAD Donald Tramp suočava se sa žestokim otporom američke elite koja nastavlja da se zalaže za agresivnu intervencionističku politiku. To je svakako jedinstven slučaj u istoriji SAD, kaže u razgovoru Volfgang Efenberger.
Istoričar ste s vojničkim iskustvom, ali bih prvo želeo da vas pitam nešto što nema veze s vašom profesijom. Upravo izlazimo iz karantina zbog pandemije kovida 19. Koje bi lekcije trebalo da izvučemo iz ovog iskustva?
Iznova i iznova nam se potvrđuje da nas manija za ostvarljivošću i vera u tehnologiju ne mogu uvek zaštititi od prirodnih sila, a u mnogim slučajevima čak doprinose ispadima. Malo više čovečnosti bilo bi dobrodošlo.
Kovid 19 je pokazao koliko je globalizovana ekonomija ranjiva. Biće neophodno obezbediti bolje upravljanje za sve krize. Regioni bi trebalo da se ojačaju, a i da se povrati izvesni nivo samodovoljnosti.
U krizama, bilo da se radi o poplavama, šumskim požarima, ili pandemijama, neophodna je solidarnost na svim nivoima. Oni na kojima je odgovornost u politici i nauci moraju se boriti preko granica kako bi pronašli najbolja moguća rešenja. To nije bio slučaj u Nemačkoj. Imali smo samo vladino jednoumlje, a kritika i alternative priznatih naučnika su uglavnom bili ignorisani u medijima, te je narod bio masovno preplašen. Stručnjak za zdravstvo SPD-a Karl Lauterbah, stalni gost večernjih televizijskih emisija, tvrdio je da nemačka vlada svojom politikom pokazuje odgovornost, dok su u Švedskoj povlačeni neodgovorni potezi. Ali švedski epidemiolog Andres Tegnel je švedski model izabrao možda upravo zbog osećanja odgovornosti. Svima će biti na dobrobit da posle pandemije izvučemo lekcije iz oba rešenja.
Priznati ste istoričar, pisac brojnih knjiga. Zajedno sa Vilijemom Vimerom 2014. objavili ste knjigu „Povratak hazardera“. Postoje li današnji hazarderi? Ko su oni po vama?
Američki politikolog Grejem Alison tvrdi da se Kina danas nalazi u ulozi Nemačke, evropske kopnene sile u usponu na početku 20. veka. Ono što su danas SAD, tada je bila globalna pomorska sila – Velika Britanija – kojoj je bilo neophodno da spreči uspon konkurentne sile. Takozvana „Tukididova klopka“ opisuje proces, koji se naizgled ponavlja u istoriji, opadanja velike sile i uspona sekundarne sile, proces koji se često okončava ratom. Na tu „Tukididovu klopku“ aludirao je šef kineske diplomatije Vang Ji kada je 2017. rekao: „Kina ima samopouzdanja da će izbeći istorijske presedane poboljšavajući dijalog i koordinaciju sa američkom stranom.“ Vang veruje da je međunarodna saradnja – u ovom kontekstu Šangajska organizacija, zemlje BRIKS-a i koncept novog puta svile „Jedan pojas, jedan put“ – jedini mogući izbor. U umreženom svetu, interesi i sila u usponu i onih već etabliranih mora biti pomiren na zadovoljstvo svih strana. Prema Vangu, sukobi mogu voditi samo ka situaciji u kojoj svi gube, kao što je situacija sa Nemačkom i Velikom Britanijom posle Prvog svetskog rata pokazala.
Kina vrlo dobro poznaje učenja vojnog filozofa Sun Cua i sigurno neće počiniti istu grešku kao tada Nemačka. Ali SAD?
Na jesen 2014. Komanda armije Sjedinjenih Država za obuku i doktrinu (TRADOC) – jedna od tri vojne komande na armijskom nivou i jedna od najvažnijih komandi američkih oružanih snaga – predstavila je novi dokument „Pobeda u kompleksnom svetu 2020–2040“. U tom dugoročnom strategijskom dokumentu oružanim snagama postavljeni su ciljevi: prvi prioritet je smanjivanje pretnje koju predstavljaju Rusija i Kina (Severna Koreja i Iran su na drugom mestu, a terorizam na trećem!).
Vaša knjiga „Geoimperijalizam – uništenje sveta“ objavljena je 2016, ali je tek nedavno izazvala veće interesovanje javnosti i debate.
Geopolitika je u Nemačkoj diskreditovana posle 1945. i tek je poslednjih godina bilo moguće stidljivo govoriti o kritičkoj geopolitici. Geografski uslovi su određivali naše akcije od pamtiveka. Gde ima vode, gde je plodna zemlja? Kako ih se možemo domoći? Sve ovo nema cenu. Geopolitika postaje negativna kada se koristi da bismo ugrozili druge. Britanski geograf Halford Makinder je 1904. formulisao svoj aksiom o Hartlendu (koji se nalazi u centru Evroazije od Volge do Jangcea i od Himalaja do Arktika): „Onaj ko vlada Istočnom Evropom, vlada Hartlendom. Onaj ko vlada Hartlendom, vlada svetskim ostrvom. Onaj ko vlada svetskim ostrvom, vlada svetom.“
Neevropska sila SAD uspostavila je stotine vojnih baza oko Evroazije i 1983. na južnom krilu Hartlenda svoju centralnu vojnu komandu CENTCOM (sveukupno, širom sveta su raširili šest vojnih komandi). I od tada rat je stigao u taj region (Somalija, Sudan, Avganistan, Irak, Sirija, Libija, Jemen).
Kada se posle Evromajdana 2014. NATO militarizacija približila Rusiji, počela su sve više da se postavljaju pitanja o geopolitičkim namerama SAD.
Izgleda da EU posle bregzita, masovne migracije i pandemije kovida 19 prolazi kroz poteškoće. Kako vidite ishod neizbežnih promena u strukturi i ulozi EU?
Uloga EU oduvek je bila problematična, jer su strateške osnove postavile SAD. Dozvolite mi da citiram Pola Krejga Robertsa, zamenika ministra finansija iz vremena Regana a sada publicistu. Dan posle glasanja o bregzitu, 24. juna 2016, izrazio je nadu da će se EU i NATO raspasti i tako bismo izbegli Treći svetski rat: „EU i NATO su institucije zla. Te dve institucije su mehanizmi koje je stvorio Vašington kako bi uništio suverenost evropskih naroda. Te dve institucije Vašingtonu daju kontrolu nad zapadnim svetom i služe kao pokriće i podrška za vašingtonsku agresiju. Bez EU i NATO-a Vašington ne bi mogao da primorava EU i Britaniju na sukob sa Rusijom i Vašington ne bi mogao da uništi sedam islamskih država za 15 godina, a da ne bude označen kao vlada omraženih ratnih zločinaca čiji nijedan član ne bi mogao da putuje u inostranstvo a da ne bude uhapšen i izveden pred sud.“
Robertsova izjava je možda preoštra za uši brojnih demokrata obrazovanih na Zapadu, ali je i dalje u vazduhu i vreme je da proverimo njenu istinitost. A upravo to činim svojim novim projektom knjige „Crna knjiga EU i NATO – Zašto svet ne nalazi mir“. Biće objavljena u septembru.
Šta mislite o sadašnjim odnosima duž transatlantske linije?
U SAD vodi se bitka između globalista-intervencionista i predstavnika ekonomski prosperitetne Amerike bez skupih globalnih vojnih operacija. Od izborne pobede početkom novembra 2016. predsednik SAD Donald Tramp suočava se sa žestokim otporom američke elite koja nastavlja da se zalaže za agresivnu intervencionističku politiku. To je svakako jedinstven slučaj u istoriji SAD. Najžešći protivnik je krug oko bivše Obama-Klinton administracije, kao i porodica Buš. Evropske elite su se, takođe, priključile tom frontu. Prošle jeseni bivši ministar odbrane Gutenberg je na američkim medijima saopštio da su Rusija i Kina opasnost po slobodni svet, a evropski mediji su poput eha ratnih bubnjeva koji postaje sve glasniji i glasniji u pozadini.
A odnosi EU i Rusije?
Od kraja 2019. Ursula fon der Lajen, Kristin Lagard i Žozep Borel drže najvažnije funkcije koje EU može da ponudi. Svi oni su išli na studijska putovanja u SAD, stoga bliskost transatlantskim mrežama nije iznenađujuća, kao ni „distancirajuće“ izjave o Rusiji. Pored ovog kadrovskog paketa, koji nije baš demokratski, tu je i Šarl Mišel na poziciji predsedavajućeg Evropskog saveta. Nažalost, ta konstelacija ne daje nadu za dobre odnose EU i Rusije.
Sve veće nepoverenje i atmosfera konfrontacije između velikih sila izaziva značajnu zabrinutost javnosti. Vojne NATO vežbe „Branilac Evrope 2020“ ovde, „Branilac jugoistočnog Pacifika“ na Dalekom istoku, EU prilagođava civilnu infrastrukturu za vojne svrhe, SAD napuštaju sporazume o kontroli naoružanja, trka u naoružanju se ubrzava.
Zbog čega?
Napetosti između SAD i njihovih satelita i Rusije i Kine verovatno će nastaviti da se intenziviraju. NATO manevri „Branilac 2020“ trebalo je da se održe od februara do maja. Prvi put od kraja Hladnog rata čitava američka divizija, uključujući oružane sisteme, trebalo je da bude prebačena iz SAD u Antverp ili Bremerhafen pre daljeg transporta do Poljske i baltičkih država. Pored toga, trebalo je da učestvuju i vojnici drugih NATO članica. To je najveći pokret trupa iz SAD u poslednjih 25 godina.
Karakteristično za režim u kojem je NATO retorika jeste izjava Heninga Otea, portparola za odbranu poslaničkog kluba CDU-CSU u Bundestagu od 13. februara 2020: „Bezbednosna situacija u Evropi se pogoršala, delom zbog ruske ofanzivne spoljne politike. Setite se samo aneksije Krima u suprotnosti sa međunarodnim pravom i uloge Rusije u sukobu na istoku Ukrajine, ruskih trenažnih letova iznad Baltičkog mora, ofanzivnih vojnih manevara na Arktiku, podrške Asadovom režimu u Siriji ili kršenju Sporazuma o raketama srednjeg dometa. Susedne zemlje su, takođe, zabrinute. Moramo učiniti više u bezbednosnoj politici, uključujući uverljivu obranu istočnog krila NATO-a.“ Istinski idiosinkretično tumačenje američkog provociranja Rusije od raspada Sovjetskog Saveza! Vili Vimer je vojnu operaciju usmerenu na Rusiju nazvao „manevrom sramote“. Verovatno nema boljeg načina da se to uokviri.
Zahvaljujući koroni, ona je prekinuta, kao i misije NATO-a poput „Pojačanog isturenog prisustva“, misije pomoći u Litvaniji, ili misija na Kosovu. U Atlantskom savetu kritikovano je što suparnici Alijanse poput Kine, ili Rusije strateški koriste presporo reagovanje Saveza s proleća u svoju korist. O tome kako, međutim, nije bilo nikakvih javnih saopštenja. Dva nosača aviona, „Ronald Regan“ i „Ruzvelt“, koji operišu na Pacifiku zaglavljeni su u Guamu zbog korone, a bombarderi dugog dometa „B52H stratofortres“, koji su tamo u vazduhoplovnoj bazi Andersen bili stacionirani 16 godina, napustili su stratešku bazu u Guamu 15. aprila put američke Zapadne obale. Sve ovo izgleda da samo poboljšava bezbednosnu situaciju, a u realnosti ona je postala samo još krhkija. Vodeća sila koja slabi je nepredvidiva!
Prošle godine učestvovali ste na međunarodnoj konferenciji povodom dvadesete godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Rado sam prihvatio poziv na međunarodnu konferenciju. To prvo učešće Nemačke u ratu od 1945, povrh toga u agresivnom ratu protivnom međunarodnom pravu, snažno je utuklo moje nade za mirniju budućnost. Bio sam zahvalan na mogućnosti da doprinesem forumu kratkom izjavom za mir.
Agresija je bila prvi rat u Evropi posle Drugog svetskog rata. Možete li prokomentarisati tu akciju NATO-a s gledišta evropskih i posebno nemačkih motiva i interesa?
Ne mogu videti nijedan stvarni evropski i nemački motiv. Radilo se samo o geopolitičkim ciljevima SAD – dominaciji nad Evroazijom. Od tada, SAD i Nemačka, koja se šlepuje, ignorišu pravila međunarodnog prava u svojim vojnim operacijama suprotno Povelji UN.
Posle učešća na Konferenciji u Bratislavi (u zajedničkoj organizaciji Stejt departmenta i Instituta Enterprajz) na proleće 2000. Vili Vimer je obavestio tadašnjeg kancelara Šredera o američkim ciljevima: „Rat protiv SR Jugoslavije je vođen da bi se revidirala pogrešna odluka generala Ajzenhauera u Drugom svetskom ratu. Stacioniranje američkih vojnika tamo je izvršeno iz strateških razloga. Radilo se pre svega o širenju NATO-a na istok i istovremeno o pokazivanju Kini gde su joj granice u Evropi. To je demonstrirano napadom na kinesku ambasadu u Beogradu.“
Nemačka je jedan od najvažnijih privrednih partnera Srbije. Desetine hiljada Srba žive u Nemačkoj. Dunav povezuje Srbiju i Nemačku. Kulturne veze imaju istorijske korene. S druge strane, Nemačka je 1999. aktivno učestvovala u NATO agresiji, bila je među prvima da prizna nelegalnu secesiju Kosova i Metohije 2008. Šta bi trebalo uraditi da se poboljša budućnost odnosa Srbije i Nemačke?
Sve dok se nemačka elita i nemački mediji farbaju transatlantskom bojom, nemam mnogo nade. Ako uticajne američke elite – a Trampa ne smatram njihovim delom – žele da vode treći veliki rat ovde u Evropi, nemačke će se elite, poput evropskih, povinovati.
Zbog toga nam je potrebna Evropa – a ovde mislim na De Golovu viziju Evrope nacija – koja se gradi na federalnim osnovama, pokazuje solidarnost i jača regionalizam. Domeni odgovornosti moraju se spuštati na što niže nivoe. Raznolikost mora biti pojačana, a o predstojećim problemima mora se ponovo razgovarati otvoreno i uz međusobno poštovanje.
Turska dobija novog vojnog saveznika za borbe u Libiji! Više o tome OVDE!
Izvor: pecat.co.rs
