Piše: Aleksandar Pavić
”Kao da smo ponovo osvojili Istanbul”, reče jedan od sadašnjih stanovnika drevnog Konstantinopolja okupljenih u slavlju ispred Justinijanove besmrtne zadužbine, neposredno nakon što je turski sud 10. jula samo formalizovao već ranije donešenu političku odluku novog sultana u nastojanju. I time sve reče, uživajući u ulozi agresora.
Ali, svaka čast Turcima na otvorenosti.
Svakog 29. maja slave osvajanje Carigrada. I ponose se time. Nema kod njih onog otužnog zapadnog licemerja, javnog ”žaljenja” nad starim nepočinstvima bez pravog pokajanja, tj. uz nastavak uživanja plodova i prednosti stečenih zločinima nad kojima se, zbog političkog oportuniteta, liju krokodilske suze.
Na kraju krajeva, ko bi na današnjem Zapadu bio spreman da nadoknadi kolosalnu štetu nanetu ne samo Aja Sofiji nego i Carigradu i evropskoj civilizaciji uopšte prilikom divljačkog krstaškog upada 1204. godine i bezdušne pljačke i skrnavljenja koji su potom usledili, na čijim temeljima je nikla renesansa.
Bez tog zapadnog verolomstva i fatalnog slabljenja Romejskog carstva, pitanje je da li bi Otomani ikad bili u stanju da se učvrste u Evropi.
Ponovno pretvaranje Crkve Svete Mudrosti u džamiju pratilo je i postavljenje Feruha Muštera, poreklom iz Bosne i Hercegovine, za imama.
Da li se radi o ponovnom isticanju otomanske ”tapije” na tu nemoguću državu, nije otvoreno rečeno. Ali se svakako podrazumeva, s obzirom da ju je Alija Izetbegović, sasvim neovlašćeno, “ostavio u amanet Erdoganu”, koga je smatrao potomkom Mehmeda II Fatiha, osvajača Carigrada.
Uostalom Turci, njima na čast, ni to ne kriju. Setimo se samo Davutogluove konstatacije da su ”Turci došli na Balkan na konjima, i, ako treba, opet će doći”.
Lepo je što su Turci tako direktni. Što ne bismo to, napokon, bili i mi, koje neprestano lažno optužuju da smo izvršili nekakvu ”agresiju” na BiH, koja je bila srpska mnogo pre nego što je postala otomanska a pogotovo ”bošnjačka”.
Nije li jasno da nas za agresiju optužuju upravo oni koji su ponosni plod izvorne otomanske agresije?
Nije li jasno da nas za ”genocide” optužuju isti oni koji ne žele da objasne gde se dedoše ti silni hrišćani od otomanskog osvajanja do danas, ko poruši silne hrišćanske bogomolje na celom ovom prostoru, ko ote tolike generacije hrišćanskih dečaka od roditelja, nasilno im promeni veru i od mnogih načini krvnike sopstvenog naroda, ko počini užasne zločine i etnička čišćenja u uniformama šuckora, handžarovaca, balista i zelenih beretki?
Sve po oprobanom principu drž’te lopova.
Treba učiti i od prijatelja i od neprijatelja.
Turci nam nisu prijatelji, ali nam trenutno nisu ni ratni neprijatelji – mada je ponovno pretvaranje Svete Sofije u džamiju svakako neprijateljski čin. Što to otvoreno ne reći?
Što ih stalno ne podsećati da čine permanentnu agresiju na Srbiju svojim priznanjem lažne države Kosovo (kao što to, uostalom, čini i naš ”veliki prijatelj” i ”branilac hrišćanstva” Orban, da navedemo samo jedan od mnogih ”prijateljskih” primera)?
Što ne podsetiti da je sama današnja Turska plod genocida i etničkih čišćenja Jermena i Grka? Pogotovo što nas Turci svakog 11. jula čašćavaju – a da ne trepnu – optužbama za ”genocid”?
Stoletno lutanje u jugoslovenskim vodama nam je donelo mnogo loših navika, od kojih je jedna od glavnih prećutkivanje očiglednih stvari, koje su protivne našim interesima, ”radi mira u kući”. Zato smo u stalnoj defanzivi, u permanentno reaktivnom stanju. Turci se, pak, vode geslom – budi ono što jesi.
Oni smatraju da je sasvim opravdano mačem širiti sopstvenu veru i kulturu, i da su plodovi takvih osvajanja/agresija/, genocida sasvim legitimni. U tome su slični Zapadu, mada nisu ni približno toliko licemerni niti imaju takav kompleks mesijanske superiornosti (bez pokrića).
Zbog toga su manje opasni po duh, što je vrlo dobro znao i Sveti Aleksandar Nevski kad se radije opredelio da ostane tatarski vazal nego da pređe u katoličanstvo.
Ono što je ponovo zadesilo Svetu Sofiju, sutra bi zadesilo i naše svetinje na Kosovu i Metohiji kad bi se odrekli tapija na svetu zemlju koju oplemenjuju.
Političke i društvene ”elite” bosansko-hercegovačkih muslimana i kosovskih Arbanasa su živo nasleđe otomanskih agresora.
Gde god vladaju, tu se Srbi progone, proteruju ili tretiraju kao građani trećeg reda.
Neka nam Sveta Sofija služi kao opomena i podsećanje da se agresiji uvek i svuda moramo suprotstavljati.
Sve do njenog oslobođenja.
„Srbija je priznala Crnu Goru, tako će i takozvano Kosovo“! Više o tome OVDE!
Izvor: sveosrpskoj. com
