Piše: Boško Ćirković Škabo
Kroz otvorena vrata radnje u Cara Dušana, bradata kasirka u miru i tišini posmatra postapokaliptičnu scenu leta u kraju. Meda i Duša kuliraju na podu, svako u svom ćošku, dok se za petotoncem prepunim šuta u sprintu razrovarenom ulicom diže oblak toksične prašinčuge. Kroz graorastu zavesu se nazire kako siluete bez usta i nosa paradiraju ispod natpisa „Idea Dorćol“. Siguran sam da je bar neko od njih u Knezu kupio trendi personalizovanu masku. Pa šta ako je pandemija!? Nije smak modnog sveta!
Bukvalno prostorno i vremenski paralelno sa dorćolskom Hirošimom egzistira Ulica Strahinića bana. Često maštam o scenariju u kom dobri Strahinja, dojezdivši na vernom atu u sopstvenu ulicu, biva šokiran silnim minimalnim aljinama i maksimalnim implantima i upada u prvi nargila bar, nameren da poseče efendiju koji je tu srBSku žensku čeljad u svoj harem prisilio. Tamo zatiče osnovce na autotjunu u aktu čađenja šiše, izlazi zbunjen i gine pod točkovima pobesnelog lamba, u jeku rasprave sa komunalcima oko kazne za bahato parkiranje konja. Elem... Pune bašte. Valjda i novčanici. Glave...onako. A Kovid u fazonu gleda na sat, da tačno u dvaestri ha iziđe na vazduh. Ne bi da zarazi savsene ugostitelje i mušterije.
Ne pratim medije uopšte ali mi knjigovođa veli da ovih dana čeka saopštenje vezano za novu pomoć države zaposlenima. Opa! Uprkos arheoloških iskopina pod pragom radnje, ću namaći sebi minimalac. Lepo. Mada, kad bolje razmislim: ako aktuelna ekipa, država-to-sam-ja izbornih rezultata, deli pozajmljeni suvarak narodu nakon... dobro... se... nam... piše...NE.
Još je lepo vreme. Još smo (makar mi koji nismo u bolnici ili u krevetu van bolnice) srećni što nismo zabravljeni. Još se krca državni minimalac, pa ne pljušti realna količina otkaza i bankrota. Još se izvode javni radovi iz gornjih pasusa. Još se ljušte štekići i troše keš krediti za more. A letovanje inače izađe minimum duplo jeftinije jer zaposlenima pola godišnjeg odmora otpadne na čekanje ispred „Batuta“... U septembru i oktobru će još imati šta da se jede... Pred kraj godine, kad izostane injekcija od gastosa na dopustima, bi mogla krenuti frkica... Ali šta ćemo u januaru i februaru, da vas pita brat?
Ma, gde sam se to zavozao? Lep je dan. I onako sam poslednjih par naprednih godina navikao da ih živim kako dolaze. Nego me štrecnulo malo deljenje para posle izbora...Valjda je zbog (prevencije) protesta? Možda su to prosuli umesto vode, pred polazak eksperta Đurića na put? Eto napretka. Devedesete su okončane dolaskom eksperata. Master ekspert je tada odmah ukinuo domaći bankarski sektor i igranka je mogla da počne. Tri decenije kasnije smo zemlja sa zavidno većim brojem doktora. Doduše, nesrazmernom broju doktorata. Ali, Bože moj, samo dajte temu i mesto sastanka i spremni eksperti stižu da dogovre i overe šta treba.
Pričam juče s drugarom, mlađi čovek a već stigao da bude proteran sa jednog ognjišta i preživi bombardovanje sledećeg. Ali se ne seća najbolje scena praznih rafova po gradu. Stojimo kod Palate Albanija, gledamo okolni brendirani šareniš i pitamo se pošto li će ga sutra davati gazde sa ozbiljnim troškovima poslovanja i uživanja. Kolki će biti diskaunt na autfite influensera? Bacim pogled na svoje papuče a brk mi se smeši što imam čoveka koji valja baš dobar kozji sir. Onda počinje nabrajanje: šljive, maline, paradajz, luk... Ima šta da se jede, kuća u Atenici prazna, Aleksandar Veliki otvorio Miloša Velikog do Čačka...Milina. Ako bude opet frka za gorivo, znam neke ortake iz stare škole. Nać će se valjda i koja flajka za dž za ekspoznatog repera.
Fora je u tome što dvehiljdedvadesete ima da liče na devedesete taman tolko kolko su devedesete ličile na šezdesete. Znači: ko jaje tetraedru. Čudna je vibracija u etru. Otrovni oblak digitalnih informacija je generisao prag straha, sličan dnevnom pragu gradske buke - ispod koje mnogi sitni zvuci promiču neopaženi. To, samo po sebi, nije crno ili belo. Ulicom se simultano kreću i dopingovane batice u retro-devedesete-nevolja modu i ljudi koja se čak sa više obzira no ranije ophode prema sapatnicima. Pobediće vuk kojeg budemo hranili, što bi rekli starosedeoci Severne Amerike. Ne znam koji je kod njih pobeđivao.. pre nego što su preko Velike vode dobrodili oklopljeni lupusi na konjima, naoružani dugim kopljima, mačevima, arkabuzama i plamenim krstovima...
Nešto se opako valja u našem pravcu. Osećam da sam spreman jer znam da nisam spreman a verujem da će sve biti baš kako treba. Zar vam nisam rekao da nisam siguran da svoj odgovor mogu da prenesem na ekran?
Kako je Portorikanka podržala Srbe i istinu o Kosovu saznajte OVDE!
Izvor: Pravda
