Srbija i s njom celi zapadni Balkan, ili kako se sve već ne naziva to područje stoletnog prokletstva, na nezaustavljivom je putu prema ratu. Koliko se god to u ovim trenucima diplomatskog poigravanja pod okriljem Evropske unije s ciljem priznanja lažne države Kosova od strane Srbije čini neverovatno, ulica i prevladavajući tvrdi politički stavovi većine građana Srbije, ali i svih ostalih aktera uključenih u krizu, ne vode nigde drugde nego u rat na balkanskim prostorima. Zapravo, dramatična zbivanja na ulicama Beograda iskazuju ono što svatko politički razuman vidi – Balkan je u plamenu. On za sada podmuklo tinja u slojevitim naslagama sučeljenih interesa lokalnih sila i najmoćnijih država sveta. Pitanje je trenutka kada će netko od moćnih aktera odlučiti otvoriti dotok vazduha prigušenom požaru i pretvoriti ga u novi najopasniji regionalni sukob od svih koji se u svetu trenutno vode. Na balkanskim prostorima kao delu Evrope ratni sukobi imaju daleko veću težinu za celu međunarodnu zajednicu od bliskoistočnih, afričkih ili azijskih ratovanja. Na prostorima jugoistočne Evrope ne ratuje se traljavo ni lenjo kao na Bliskom istoku. Tu ratuju profesionalci koji to stolećima rade temeljito, toliko temeljito da upletu i posvađaju spoljne sile koje misle da vode posrednički rat. Na balkanskim prostorima svaki importirani posrednički rat ima moćan povratni učinak na svetske gospodare ratova. Nedovoljno iskusna politika Evropske unije, koja se sada nametnula u kreaciji zbivanja na jugoistoku Evrope pod palicom Pariza i Berlina, trebala bi biti mnogo opreznija u svome delovanju. Tim pre što je vodstvo preuzela istiskujući američku politiku i njene planove za jugoistočnu Evropu. Balkan nije Libija, Sirija ili nekakav južni Sudan po kojima se može tek tako haračiti iako naduvanim evropskim diplomatima verojatno svi deluju jednako blesavo i naivno. No, to je samo opasni privid. Na balkanskim prostorima operišu majstori pretvaranja, političkog hazarda, igara i ratova. Na tim prostorima vlada opaka konvergencija suprotstavljenih interesa i čistog inata. Da, balkanske političke elite sposobne su iz čistog kaprica poduzimati poteze čak i na svoju štetu samo da suprotna strana ne dobije ono što želi. Ukoliko se radikalno ne promene stavovi uključenih u balkansku krizu i način delovanja evropskih moderatora koji pokušavaju istisnuti bilo kakav sporazum, koji bi pre svega njima odgovarao, ratni požar će se nekontrolirano rasplamsati. Taj rat neće biti ograničen samo na Srbiju, kao za NATO-ove vojne intervencije 1999. On će se neizbežno proširiti na celu jugoistočnu Evropu uključujući i Bosnu i Hercegovinu, i u visokom stepenu verovatnoće uvući će u sukob i Hrvatsku. Kad god politika Evropske unije pokušava rešiti sukobe na balkanskim prostorima, onda je sama ta činjenica više nego dovoljan razlog za brigu i strahove, napominje ovaj analitičar.

Ne žele popustiti

Dodaje da srpska politika sledeći većinsko mišljenje stanovništva ne želi popustiti i pravno potvrditi stvarnu činjenicu nezavisnosti okupirane pokrajine. Zapravo situacija sa Srbijom u velikoj meri analogna je onome što se događalo s Irakom. Nakon Prvog zalivskog rata iračko vodstvo ostalo je pri svojim pozicijama. Država je od strane pobedničke koalicije praktički podeljena zonama zabrane leta, pa su se izvan efektivne vlasti Bagdada našli sever Iraka s Kurdima i jug s jakom šiitskom većinom. Bagdad nije želeo odustati od svoje politike pa su SAD i Velika Britanija sa saveznicima bez odobrenja UN-a izvršili vojnu intervenciju na Irak 2003. kojom su s vlasti svrgnuli Sadama Huseina, a zemlju temeljno razorili, opljačkali i vratili u kameno doba. Moskva je ćutala jednostavno zato što joj je prećutno odobreno konačno slamanje vojnog otpora u Čečeniji i postavljanje na vlast Moskvi odane političke garniture. Vremenski okvir uporednih zbivanja u Čečeniji i Iraku govori sam za sebe. Vašington  je 17. marta 2003. ultimatumom zatražio odlazak Sadama Huseina iz Iraka, a kako je to on odbio, invazija na Irak pokrenuta je 20. marta 2003. I slepac vidi da je put kojim uporno gazi srpska politika na čelu s Vučićem isti kao Sadamov. Ako njime nastavi, SAD i Zapad neće se libiti vojno intervenisati. Ukoliko krug oko predsednika Vučića misli da ubitačna zamorna taktika i to što je sam Vučić zapadni igrač, uostalom kao i premijerka Brnabić ponikla iz USAID-a povezanog s CIA-inim operacijama, nešto znači i da ih to štiti, opako se varaju. I Sadam je bio zapadni igrač, ali svi pod nadzorom SAD-a imaju rok trajanja koji samo skraćuju neposlušnošću i opiranjem.

Otimanje kontroli

Egipatski predsednik Mubarak bio je ključni regionalni američki saveznik. Kada u novoj geopolitičkoj igri više nije bio potreban, pregažen je uličnim nasiljem od strane američkih i evropskih saveznika organizovanih arapskih revolucija i završio na sudu zatvoren u kavezu kao kakav majmun. Nekadašnji veliki američki prijatelj, vazduhoplovni maršal, zapovednik egipatskog vazduhoplovstva u za Egipat mitskom ratu s Izraelom 1973., glavu je sačuvao samo zato što je vlast u Egiptu preuzelo muslimansko bratstvo blisko Turskoj koje nije odgovaralo ni Saudijskoj Arabiji kao predvodniku sunitskog arapskog bloka, ni Zapadu. Pogotovo stoga jer su u vlast ušli i delovi krajnje ekstremnog, islamističkog političkog korpusa koji su počeli razglabati čak i o rušenju piramida. Državni udar generala al-Sisija koji je srušio izborima uspostavljenu vlast, spasio je Mubarakovu glavu. Uostalom i sam Milošević bio je američki i zapadni igrač, no kada je počeo gubiti ratove i otimati se kontroli, dobio je tone bombi i krstarećih raketa po glavi. Identična je situacija s Vučićem i njegovim političkim krugom. Ne prihvati li što od njega traže, biće jednostavno uklonjen.Moskva opet neće efektivno reagovati jer će dobiti nešto u zamenu. Poduzeće verojatno samo neku namjrno traljavo izvedenu obaveštajnu operaciju kao u Crnoj Gori, tek toliko, reda radi, i to će biti sve. Davne crte podela povučene još u Jalti i dalje vrede, a srpskaka politika bi to morala znati. Pravi problem nije samo u Vučiću i njegovom političkom krugu. On i kada bi to uistinu želio, ne može u sadašnjim okolnostima učiniti ono što se od njega traži, pre svega priznati terorističku tvorevinu za državu i normalizovati odnose s Prištinom, iznosi svoje tvrde Stefanov.

Nabijanje na kolac

On smatra da bi većina građana Srbije to smatralo izdajom i jednostavno bi ga nabili na kolac ako pre toga ne bi uspeo pobeći. Stoga ni eventualno spoljno rušenje Vučića ne bi dalo očekivane učinke, dokle god je u pretežitom delu političkog korpusa živo uverenje da se Kosovo i Metohija može vratiti pod okrilje Srbije. Ko god prizna takozvanu nezavisnost, nabiće ga na kolac. Sa srpske strane u takvoj situaciji građanskog raspoloženja jednostavno nema prostora za neke velike pregovore i ustupke. Nije problem samo Vučić, nego prevladavajuća politika u Srbiji, bila ona na vlasti ili opoziciji i prevladavajući stavovi građana. No, nije ni Srbija ta koja nema prostora za manevar. Identična situacija je i s Evropskom unijom koja ne želi nikakvu korekciju granica u Evropi i koja je onemogućila američki plan o korekciji granica lažne države i Srbije zamenom teritorija nakon čega bi usledilo priznanje takozvanog Kosova. To je evropska politika učinila nesumnjivim korištenjem političkog uticaja podizanjem optužnice protiv Hašima Tačia. Na taj način zaustavljen je sastanak u Beloj kući u organizaciji američkog diplomate Ričarda Grenela koji se trebao održati 27. jun i na kojem su pregovarači trebali biti Vučić i Tači. Delegacija lažne države otkazala je dolazak nakon podizanja optužnice od strane Specijalnog tužilaštva za Kosovo. Onemogućavanjem pregovora Beograda i Prištine u američkoj režiji ulogu moderatora preuzela je Evropska unija koja ni pod kojim uslovima ne želi dopustiti bilo kakvu promenu granica u Evropi, pa ni onu sporazumnu između tzv. Kosova i Srbije koja bi eventualno mogla proizaći iz pregovaračkih procesa koje bi predvodila američka politika. Evropska unija ne želi menjanje granica jer će to otvoriti pitanje Katalonije u Španiji i uostalom svih granica u srednjoj i istočnoj Evropi iscrtanim nepravednim Versajskim mirom nakon Prvog svetskog rata i dogovorima pobednika Drugog svetskog rata. U pitanju su i granice između Poljske i Nemačke, Poljske i Slovačke, Mađarske i Slovačke, dakle samoga srca središnjega dela evropske integracije. Rusija ipak ne želi nikakav dogovor jer bi stabilizacija prilika na Balkanu i približavanje Srbije Evropskoj uniji i Zapadu isključila mogućnost učinkovitog ruskog delovanja na tim prostorima, duboko iza prednjih crta NATO rasporeda. Očito je da svi imaju malo manevarskog prostora i da svi akteri ne čine ono što bi želeli, nego ono što moraju. To je opasna pat-pozicija koja ukoliko se nastavi, ne može voditi ničemu drugome do ratnom razrešenju. Nasilni protesti u srpskim gradovima proizvod su upravo takvog geopolitičkog okvira. Balkan je zapravo već u plamenu za sada posredničkih sukoba suzavcem, palicama, kamenjem i molotovljevim koktelima, a ako se stvari nastave odvijati u istom smeru, lako mogućim pravim ratnim sukobima. Taj novi, po sadašnjem stanju stvari, neizbežni rat, razlikovaće se od svih dosadašnjih balkanskih ratova. Gospodari NATO-a najmoćnije države Zapada primenom superiorne vojne tehnologije mogu razoriti civilnu i vojnu infrastrukturu Srbije i naneti gubitke ključnim vojnim potencijalima. Ipak, posve je sigurno da udari iz vazduha i velikih udaljenosti neće u potrebnoj meri uspeti neutralizovati kopnene borbene potencijale. Problem je što niko od umešanih svetskih sila nije raspoložen čizmom svoga vojnika stupiti na tlo BiH ili Srbije u okviru pravih ratnih operacija. Nije teško zaključiti gde će velike sile, ukoliko dođe do tako velikog razvoja događaja, tražiti potrebne vojničke čizme.

Sigurni gubitnici

Tu ulogu po logici stvari moraće preuzeti regionalni akteri. Nakon poslednjeg od bezbroj uličnih nereda poslednjih desetleća kristalno je jasno da se u srpskoj politici menjaju samo akteri, ali da temeljni smer srpske politike ostaje uvek isti. Odugovlačenjem konačnog razrešenja i zatvaranja balkanske krize uz pomoć višestranog poigravanja i korištenja slabosti uključenih strana srpska politika pokušava dobiti na vremenu kako bi spremno dočekala nekakav novi veliki geopolitički preokret na čijem provociranju aktivno radi. U nastalom haosu srpski stratezi smatraju da mogu povratiti sve do sada izgubljeno u izgubljenim ratovima. Pri tome računaju na po njima neospornu podršku ruske politike. No, varaju se jer u Moskvi ne sede idioti, kako iz beogradska misle, koji bi zbog nekakvih, istorijksih i verskih veza rizikovali beskrajno važnije geopolitičke opcije uvlačenjem u balkanski kotao beskrajnih ratova. Moskva će reagovati u skladu sa svojim interesima, a ne sa snovima srpske politike. Osim što je igra srpske politike, praktički sračunata na izazivanje velikog sukoba moćnih izvanregionalnih igrača u kojima bi ona profitirala u ovome istorijskom trenutku teško ostvariva, ona je ipak izuzeto opasna jer balansira po samim crtama sučeljavanja najmoćnijih država sveta. Kako god se razvijali događaji, Beograd i politički krug oko Aleksandra Vučića može biti siguran da će u nekoj novoj velikoj ratnoj igri biti jedini gubitnik, a nikako dobitnik. SAD, pa ni Evropska unija, nisu nekadašnja klimava Austro-Ugarska, niti je Putin u vremenu i prostoru izgubljeni car Nikola II, zaključuje ovaj hrvatski analitičar.

Đuriću će ponuditi sporazum o priznanju Kosova, više o tome OVDE.

Izvor: 7dnevno.hr