Piše: Miodrag Milikić, specijalni savetnik u Srpsko-Ruskom centru “Majak”
Petar Veliki se krajem XVII veka za pomoć obratio mletačkom duždu, kako bi Mletačka Republika obučila prve kapetane i oficire nove ratne mornarice. U to vreme je Boka Kotorska, u kojoj je živelo većinsko srpsko stanovništvo podeljeno na dve hrišćanske konfesije, pripadala Mletačkoj Republici, a grad Perast je bio jedan od centara za brodogradnju i obuku pomoraca u Republici.
Mletački senat je 1698. godine odlučio da 17 ruskih plemića, koje je odabrao Petar Veliki, pošalje na obuku u Nautičku školu u Perastu. NJih je obučavao čuveni peraški kapetan i pesnik Marko Martinović. Osim ruskih plemića, Martinović je ranije obučavao i Matiju Zmajevića, koji je postao prvi zapovednik ruske flote.
Matija Zmajević je bio sin čuvenog peraškog kapetana Kristifora (Krsta) Zmajevića, rođak nadbiskupa barskog i primasa srpskog (Archiepiscopi et Primas Serviae) Andrije Zmajevića, najpoznatijeg bokeljskog crkvenog velikodostojnika, pisca, pesnika i hroničara XVII veka, a rođeni brat mu je bio Vicko Zmajević, nadbiskup zadarski.
Godine 1714. Zmajević postaje kapetan-komodor, učestvuje u bici kod poluostrva Hanko (kao komandant prvog sastava ruskih galija) te zarobljava šest švedskih ratnih lađa i jednu fregatu sa švedskim komandantom. Time mu je širom otvoren put ka stiecanju najviših činova u ruskoj mornarici. Unapređen je u kontraadmirala 1719. godine. Iste godine sa 143 ratna broda pod svojim vođstvom u odlučnoj bici nanosi Šveđanima težak poraz zbog čega Švedska mora da sklopi Mir u Ništadu 1721. godine. 1722. komandant je lake flote, a 1723. povereno mu je vođstvo nad gradnjom rečne flote na Donu. Na vest o carevoj smrti (1725) Zmajević se vraća u Petrograd, gde mu je prilikom Petrovog poslednjeg ispraćaja dodeljena čast da u pogrebnoj povorci nosi carsku krunu Romanovih. Carica Katarina I (1725-1727.) Odlikuje Zmajevića tek ustanovljenim Veleredom Aleksandra Nevskog, a 1727. imenuje ga admiralom flote, čime je dostigao najviši čin u ruskoj mornarici.
Na osnovu pisama iz 1727. godine saznaje se da je ruska flota u doba Zmajevićevog vrhovnog zapovednišva imala 17 velikih linijskih brodova, 145 galija, 30 brigatina i oko 400 manjih plovnih jedinica. Prema nekim savremenicima, Zmajević je tokom obavljanja najviših službi u ruskoj mornarici sastavio nacrt ruskog kodeksa ratne i trgovačke mornarice.
Nakon Baltičkog i Kaspijskog mora došlo je vreme da Rusija svoju flotu proširi na još jedno more. Tokom vladavine carice Katarine Velike se nastavlja teritorijalna ekspanzija zemlje i Rusija je dobila izlaz na Crno more, čime je dobila lakšu komunikaciju sa južnim toplim morima i okeanima. Ni početak i razvoj Crnomorske flote nisu mogli da se zamisle bez jednog Srbina iz Boke Kotorske.
Kada je Katarina Velika, nastavljajući delo Petra Velikog počela da obnavlja rusku flotu, Marko Vojnović se pojavljuje kao dobrovoljac u eskadri viceadmirala Arfa. Pošto se istakao, lajtnant Vojnović postaje zapovednik fregate Slava, sa kojom se istakao u Prvoj arhipelaškoj ekspediciji (1769—1774) Baltičke flote, u dejstvima u Egejskom moru. Prilikom osvajanja odbrambenih bedema tvrđave luke Mitilene, Marko Vojnović je 2. novembra 1771, prvi sa svojim ljudima ušao u admiralitet i istakao na jedan turski bojni brod Rusku carsku zastvu. 1772. u okršajima protiv turske flote u vodama Dardanelija i Egejskog mora zapalio je 10 i zaplenio 3 turska broda za šta je odlikovan oredenom Sv. Georgija 4. reda. Pored toga zaplenio je i jedan engleski i dva grčka broda i oduzeo im krijumčarenu robu. Tokom 1773. godine, Vojnović učestvuje sa svojom fregatom u svim važnijim borbama na obalama Turske i Sirije, kao i u opsadi i osvajanju Bejruta. Po okončanju rata 1774. ruski car Petar I proizveo je Marka Vojnovića u čin kapetan-komodora, a četiri godine kasnije imenovan je za zapovednika caričinog ličnog broda.
Godine 1781. Marko Vojnović je iz Astrahana krenuo sa eskadrom (tri fregate, jedan bombarderski i dva manja broda sa 443 moranara i vojnika) ka istočnim obalama Kaspijskog jezera sa ciljem izgradnje fortifikacije na ovoj obali, da bi se prokrčio put ruskoj trgovini. Ekspedicija je bila uspešna. Marko Vojnović je veštom diplomatijom koristeći nesuglasice između raznih pretendenata na šahovski presto uspeo da pozicionira rusku koloniju, gde je podigao bateriju, kasarnu, bolnicu, stambene objekte u astrabadskom zalivu. Uspeo je i da održi i odbrani utvrđenje od persijskih napada, nazvavši ga po svom komandantu Potemkinu.
Krim je 1783. godine prisajedinjen Rusiji, pa je odlučeno da se osnuje Crnomorska flota. Marko Vojnović je postavljen za zapovednika prvog crnomorskog broda Slava Katarine. Od 1786. postaje komandant luke i flote u Sevastopolju. 1787. unapređen je u čin kontraadmirala. U rusko-turskom ratu 1787-1791. crnomorska eksadra na čelu sa Markom Vojnovićem pobedila je tursku flotu. Odlikovan je oredenom Sv. Georgija 3. reda i Ordenom Sv. Ane 1792. godine. Nakon mira u Jašiju, Vojnović je smenjen, a na njegovo mesto došao je Uškov, koji je pre toga bio njemu potčinjen. Nakon toga Marko je na svoj zahtev otpušten iz ruske službe. Vratio se u Herceg Novi gde je živeo do 1769, kada je reaktiviran i postavljen za načelnika brodogradilišta na Dnjepru u Nikolajevu. Takođe je bio i direktor vojne akademije u Nikolaevu. Za admirala flote, najviši čin u ruskoj mornarici proizveden je 1801. godine. Jedno vreme bio je ruski poslanik u Persiji. Na sopstveni zahtev, 29. juna 1805. podneo je ostavku i penzionisan. Krajem 1807. umro je u Vitepsku u današnjoj Belorusiji.
Prvi Srbin koji je oplovio svet je taj podvig učinio tokom službe u ruskoj mornarici. On se zvao Stevan Vukotić. NJegove podvige je najbolje opisao najpoznatiji savremeni pisac Boke Kotorske, Nikola Malović iz Herceg Novog:
Boka Kotorska vekovima je davala slavne moreplovce, ne toliko slavne da bi zadivili svet, jer su srpske državničke ambicije uvek bile podalje od mora, za razliku od drugih mediteranskih zemalja koje je upravo Mediteran uzdigao i civilizacijski proslavio.
Prvi Srbin koji je oplovio svet bio je Stevan Vukotić iz Grblja – plodnog zemljouza između Kotora i Budve. Kao navigacioni oficir podvigom se proslavio na ruskom ratnom brodu „Predprijatije“, malom trojarbolnom jedrenjaku sa 24 topa, izgrađenom u Petrogradu.
Brod je na putovanje oko sveta krenuo u proleće 1823. g. iz Kronštata. Prešao je Baltičko more, svratio u Kopenhagen, Portsmut, prebrodio Atlantik, svratio u Rio de Žaneiro, oplovio rt Horn, obreo se u zalivu i gradu Koncepsion na čileanskoj obali, navigavao Pacifikom kroz arhipelag Tuamotu i svratio u Petropavlovsk na Kamčatki; potom je krenuo do ostrva Sita na obali južne Aljaske, zatim u San Francisko, Kaliforniju, pa preko Pacifika na Havajska ostrva, Mikroneziju, Filipine, da bi prešavši u Indijski okean oplovio rt Dobre nade, svratio na ostrvo Sv. Jelena, prešao Atlantik, zatim ponovo u Portsmut, Kopenhagen i srećno se – ah! – 1826. godine vratio u polaznu luku…
Brod je u Kronštatu dočekan sa najvećim počastima.
Sve je vreme plovio u naučne svrhe, sa 145 članova posade, među kojima je bilo stručnjaka prirodnjaka, astronoma, fizičara, meteorologa, jedan lekar i jedan sveštenik.
Mlad, zdrav i snažan, Stevan Vukotić, oficir i sada cirkumnavigator, odlikovan je ordenom Sv. Ane III reda i novčanom nagradom koju je primao svake godine, do smrti.
Nakon što je oplovio svet, postao je komandant jahte „Golubka“. Plovio je sa gardemarinima i predavao im nautiku i druge pomorske predmete. Umro je ipak mlad, 1833. g, u činu kapetan-lajtnanta, u 33 godini života.
Stepan Mihailovič Vukotič, znan pod tim imenom među Rusima, tek je jedan iz plejade Bokelja koji su upisani u istoriju ruskog pomorstva. Matija Zmajević bio je admiral ruske Baltičke flote, grof Marko Vojnović admiral ruske Crnomorske flote, pa grof Nikola Vojnović, kontraadmiral Nikola Vukotić, viceadmiral Petar Vukotić… i druga plavo-bela imena od respekta”.
Gledajući u belo-plavu Andrejevsku zastavu ruske mornarice sa ponosom možemo da istaknemo da su pripadnici srpskog naroda osnovali i razvijali ratnu mornaricu koja je promenila odnos snaga na otvorenom moru i okeanima i prekinula dotadašnju dominaciju drugih pomorskih sila.
Đuriću će ponuditi sporazum o priznanju Kosova, više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
