Ova pobeda predstavlja važne promene u mediteranskoj politici. Turska je uspela ne samo da pokaže svoju odlučnost da postane dominantan igrač na istočnom Sredozemlju, nego i da pokaže svoju vojnu veštinu. Poslednje bi moglo predstavljati dublji sukob i krizu u regiji, šireći se prema severu, prema Grčkoj.
Erdogan je pružio podršku od UN priznatoj Vladi nacionalnog sporazuma (GNA), protiv Libijske nacionalne vojske (LNA) generala Kalife Haftara (LNA), koja je opsedala glavni grad Libije, Tripoli. Haftar je pretrpeo ponižavajući poraz dok su ga turske bespilotne letelice, trupe, mornarički brodovi i oko 10.000 sirijskih boraca, koje je Ankara prevezla u Libiju, zaustavili na njegovim prilazima prestonici, a zatim su ga prisilili da napusti baze i teritorije. Pobednička GNA odbila je poziv za prekid vatre egipatskog predsednika Abdel Fatah el-Sisija. Posredno, ovo je takođe bio poraz za zemlje koje su podržale Haftara: Egipat, Ujedinjene Arapske Emirate i Rusiju, kao i Francusku, pa i Sjedinjene Države.
UAE su doprineli vojnoj opremi i ruskim nedržavnim plaćeničkim snagama. Libijski obalni grad Sirt, strateški ulaz do glavnih naftnih postrojenja, pojavio se kao kritična tačka sukoba između Turske i Rusije, a Francuska se takođe bori da spreči Tursku preko NATO-a.
Smešten tačno nasred obale Libije, Sirt predstavlja zapadna vrata zemlje, "naftni polumesec" i put koji se mora kontrolisati kako bi se dominiralo lukama Sidra, Ras Lanuf, Marsa al-Brega i Zuvetina, gde 11 naftovoda i tri gasovoda stižu do mediteranske obale.
Osvojivši Sirt, lako bi se moglo osvojiti obalno područje od 350 kilometara sve do Bengazija, obilno u cevovodima, rafinerijama, terminalima i skladištima.
Haftarovo zauzimanje "naftnog polumeseca" - dao mu je uticaj da potkopa snage Tripolija i Misrate. U predratnoj Libiji 96% javnih prihoda dolazilo je od nafte i gasa. Rezerve zemlje iznose 48,3 milijarde barela nafte i 1,5 triliona kubnih metara gasa. Međutim, udeo nafte opao je na 90.000 barela dnevno od 1,6 miliona barela dnevno prošle godine. Ukratko, kontrola "naftnog polumeseca" na način koji osigurava protok nafte mogao bi imati multiplikativni učinak u sukobu, a Sirt se vidi kao ključ za zauzimanje regije.
Tursku ekspediciju u Libiji treba posmatrati iz dve perspektive. Prvo, GNA je sklopila sporazum sa Ankarom koji je njihove ekskluzivne ekonomske zone razgraničio na način da deli Sredozemno more na dva dela. Svrha Turske je da spreči napore Egipta, Kipra, Izraela i Grčke da prirodni gas, gasovodom ili brodovima, izvoze u Evropu. Turska se agresivno umešala u napore tih zemalja na bušenju gasa. Ankara tvrdi da većina voda oko Kipra zapravo pripada Turskoj ili Turskoj republici Severni Kipar, koju priznaje samo Turska.
Međutim, važnije od pukog sprečavanja izvoza gasa iz istočnog Sredozemlja temeljna je strategija koja pokreće ovaj pritisak protiv Haftara. Od trenutka kada je 2003. preuzeo vlast, Erdogan se trudio da međunarodnu ulogu Turske uzdigne u ulogu regionalne, ako ne i globalne.
U početku je njegova strategija bila "nula problema sa susedima", koja je služila kao isticanje meke moći Turske. Primarni pokretač bila je, međutim, želja da Turska zauzme hegemonistički položaj nad Bliskim istokom.
Ta politika je u biti pokopana Arapskim prolećem, a krajnji udarac joj je zadan nakon što je smenjen njen ideolog, bivši ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu. Ono što ga je zamenilo je agresivniji i militantniji stav koji borbu vodi prema percipiranim neprijateljima. To bi moglo značiti prema svakome i svima, jer Turci većinu zemalja doživljavaju kao pretnju, čak i ako su te zemlje nominalno saveznici.
Pre Erdogana, Ankara je sledila odbrambene strategije. Pod Erdoganom, Turska je u Siriji intervenisala protiv Asadovog režima i opet protiv sirijskih Kurda koji su u savezu sa Sjedinjenim Državama. Turske trupe i njihovi sirijski islamistički saveznici zauzeli su dva kurdska područja na severu Sirije s krajnjom namerom izgradnje tampon zone bez Kurda. Jedini razlog zbog kojeg nije dovršena ta zona jeste taj što SAD još uvek sarađuju sa Sirijskim demokratskim snagama pod vodstvom sirijskih Kurda. Uprkos tome, i protiv saveta njegovih pomoćnika, ni u jednom trenutku se američki predsednik Donald Tramp nije usprotivio Erdoganovim potezima u Siriji.
Na Sredozemlju je, međutim, jasno da je Erdogan sada usvojio strategiju koju su razvili vojni službenici, nazvanu "Plava domovina". Kao prvi korak, ova nova doktrina predviđa dominaciju nad Egejskim morem, nad većim delom Sredozemlja i Crnog mora. U tu svrhu Turska je uložila u proširenje i sofisticiranost mornarice. Na turske pobede u Siriji i Libiji , Vašington i Evropa nisu pokazali spremnost da se suprotstave Erdoganu, što samo hrani njegov osećaj nepobedivosti. Sredinom juna započeo je vazdušne napade na turske Kurde i njihove povezane grupe u Iraku. Erdogan bi mogao da sledi ove korake s kopnenom invazijom na sever Iraka.
Pred nama su dve stvarne opasnosti. Prvo je moguće sučeljavanje sa Grčkom, koja je poput Turske članica Severnoatlantskog pakta od 1952. Doktrina "Plava domovina" jasno daje do znanja da Turska ne priznaje aranžmane u Egejskom moru nakon Prvog svetskog rata.
Turska tvrdi da postoje mnoga grčka ostrva, ali ne i grčki ekskluzivni pomorski ekonomski pojas. Ispunjen samopouzdanjem nakon svojih pobeda u Siriji i Libiji, Erdogan će možda zaključiti da je ovo pravo vreme za izazov Grčkoj, pogotovo jer bi takav podvig mogao da dovede do velike popularnosti u Turskoj.
Druga opasnost leži u Libiji. Turska ne krije tajnu da želi da uspostaviti mornaričku i vazdušnu bazu na libijskom području. Uz svaki pokušaj proširivanja zone pod kontrolom GNA, pomicanjem prema Sirtu, ove baze bi mogle da izazovu snažnije reakcije Egipta, možda podržane od Alžira, pa čak i Rusa.
Evropljani, posebno Francuzi, zabrinuti su prisutnošću velikog kontingenta sirijskih islamističkih boraca koje je u Libiju dovela Turska.
Sećanje na terorizam u Francuskoj - da i ne spominjemo nastavak borbe za suzbijanje sličnih pobuna u zapadnoj Africi - izazvalo je oštre kritike Erdogana od predsednika Emanuela Makrona.
Reagovao je i pomalo umrtvljen Severnoatlantski savez. NATO će istražiti sukob između francuske i turske mornarice na Sredozemlju, izjavio je 18. juna glavni sekretar bloka, nakon što je Francuska optužila svog NATO saveznika za kršenje embarga Ujedinjenih nacija na Libiju.
- Incident u Sredozemlju na sastanku je uputio nekoliko saveznika na reagovanje - rekao je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg tokom konferencije za novinare koja je pratila sastanak ministara odbrane bloka.
- Moja je poruka da smo osigurali da NATO vojne vlasti istražuju incident kako bi u potpunosti razjasnili ono što se dogodilo.
Francuska je optužila tursku mornaricu za ekstremno agresivno ponašanje, dok su pokušavali da pregledaju teretni brod na istočnom Sredozemlju za koji se sumnja da je prevozio oružje u Libiju.
Prema francuskom ministarstvu odbrane, turske fregate su tri puta naciljale francuski ratni brod sugerišući mu da bi uskoro mogao uslediti raketni napad, kada se Kourbet približio civilnom teretnom brodu.
Zvaničnik francuskog ministarstva odbrane opisao je incident AFP-u kao "izuzetno agresivan" čin.
- Ne možemo prihvatiti da se saveznik tako ponaša, da to čini protiv NATO broda, pod komandom NATO-a, koji obavlja NATO-ovu misiju.
- Ovo mnoštvo brodova između Turske i Misrate, koji su ponekad u pratnji turskih fregata, ne doprinose nikakvoj deeskalaciji - dodao je službenik.
Misrata je libijska luka istočno od Tripolija.
Francusko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je pre incidenta u Sredozemlju da kršenje embarga na oružje i "strano mešanje, posebno intenziviranje turske podrške" produžavaju rat.
U svojoj izjavi Ankara je optužila Pariz za "neprihvatljivo ponašanje" u toj severnoafričkoj državi.
- Podrška koju je Francuska pružila pučistima i piratu Haftaru pogoršala je krizu u Libiji. Ono što bi zapravo trebalo da bude razlog za zabrinutost jesu mračne veze Francuske i Haftarove vojske - tvrdi tursko ministarstvo spoljnih poslova.
Britanci se uspaničili, poslali Tajfune na ruske avione! Više o tome OVDE.
Izvor: Alo
