– Kada je reč o tzv. Oluji, koju slave naši najbliži susedi, ali i načelno u vezi sa ratnim pobedama uopšte, setimo se kako naš savremeni svetitelj Justin Popović ne misleći samo na Hrvate ili Nemce, na Šiptare, nego i na druge Engleze, Ruse, i nas Srbe kaže: „Ratovi su poraz do poraza, ne pobede. LJudi ginu, izmislili ratove i ubijanja kao sredstva da pobede zlo u ovome svetu”. A ja dodajem: može li država dobiti rat proterujući i uništavajući sopstveni narod? Naravno da ne može. Siguran sam da je ta euforija opijenosti zlom prošla, osim kod onih najusijanijih glava. Makar kada shvate da je za tih 250.000 Srba krenulo i svakoga dana put zemalja zapada kreću puni vozovi i autobusi mladih. Prazni se, kažu mi, ne samo severna Dalmacija, Lika, Banija, Kordun, nego i prebogata Slavonija. Ima li mesta slavlju kada vam cvet mladosti odlazi da gradi tuđe gradove, ore tuđe njive, leči tuđu decu... Prošlo je više od dve decenije, a tamo oba naroda još uvek žive u posledicama rata: socijalnim, psihološkim, ekonomskim. Neka svako čini svoje, neka slave oni ako misle da imaju šta, ali molim i apelujem na hrvatsko državno i crkveno vođstvo, kao i političke i duhovne vođe našeg naroda, da čine sve što mogu da se iskoreni mržnja i zavlada mir između dva naroda.
Utisak je da se kod hrvatskih vlasti pojavljuju početni znakovi da je moguća i takva njihova politika. Ukoliko je to zaista tako, onda i naši narodni prvaci, kao predstavnici naroda stradalog u genocidu, treba da, čuvajući nacionalnu svest i dostojanstvo svog naroda, prihvate svaku priliku koja može doprineti mirnijem snu i boljem životu našeg naroda u Hrvatskoj. Da desetine sela na Baniji, na Kordunu, Lici i drugde u kojima žive Srbi dobiju električnu energiju. Jedino tamo u čitavoj Evropi postoji mnoštvo sela bez električne energije. To ne znači da treba da sa njima slave, ali saradnja je neophodna sa onima koji žele normalan život i blagostanje za sve ljude. Mi se, ovde u Srbiji, zalažemo i podstičemo naše vlasti, da ispune sve razumne potrebe hrvatske manjine. Isto tako, verujemo da su to i za Vladu Hrvatske dostižni ciljevi, i da srpski predstavnici trebaju da sa njima sarađuju za dobrobit svih – kaže patrijarh srpski Irinej.
Neuspehom su okončani nedavni pregovori predstavnika Episkopskog saveta u Crnoj Gori i crnogorske vlade. Kako ocenjujete poziciju Crkve u ovim pregovorima, ali i njen trenutni položaj u Crnoj Gori?
Na pitanje kakav je položaj naše Crkve najbolje su zimus odgovorili i stari i mladi, po mećavi u Vasojevićima ili po buri u Paštrovićima, širom današnje Republike Crne Gore, noseći na ikonama i u srcu Svetog Savu, Svetog Vasilija Ostroškog ili Svetog Kneza Lazara, i sa uzdignutim trobojnim barjacima Srpske Crkve branili svetinje. I stav Crkve u današnjoj Republici Crnoj Gori, ali i svuda gde ima naših eparhija, crkvenih opština, manastira, hramova i parohija je kristalno jasan. Srpska Pravoslavna Crkva ima svoj Ustav, svoje ustrojstvo, svoje propise koji rešavaju načine regulisanja svih važnih pitanja. U takvim zakonskim i kanonskim okvirima mogu biti rešena i sva otvorena pitanja na tom području. To je stav Svetog Arhijerejskog Sinoda, to je moj stav. Takav je i stav Sabora. A što je isto tako važno, takav stav je nedvosmisleno pokazao i narod u tamošnjim eparhijama. Ova kriza potvrdila je onu latinsku: Vox populi – vox Dei! Ni narod, ni Crkva ne prihvataju raspravu o pitanju: čiji su srpski pravoslavni hramovi? Ni narod, ni Crkva ne pristaju na bilo kakvu promenu ustrojstva, na narušavanje crkvenog i narodnog jedinstva. Patrijarh srpski to pogotovo ne prihvata, sviđalo se to nekom ili ne.
Kada je 1998. godine, doveden u Patrijaršiju, mladi predsednik ili premijer Đukanović, ne sećam se njegove tadašnje funkcije, predstavljen je kao budućnost, snažna perspektiva srpskog naroda. I on je tako tada govorio i obećavao. A danas, tuga me obuzme kada vidim koliko dubok može biti ljudski pad. Sa takvima se godinama dogovarati i pregovarati? Sa takvima tražiti mogućnost kompromisa? U to ne verujem.
Plašite li se mogućnosti da će se crnogorski zakonski model preliti i na svetinje na Kosovu i Metohiji, koje su inače pod konstantnim pretnjama: od fizičkog uništenja do grubog falsifikovanja njihove istorije?
Realna slika je, nažalost, obrnuta i utoliko još tužnija. Oni koji su se, kao što rekoh, nekada predstavljali kao nada i budućnost srpskog naroda u Crnoj Gori, danas se ponašaju kao da su im „uzor” šiptarski teroristi. Setimo se samo arogantnih izmišljotina da su Visoke Dečane podigli plemići iz porodice Nimani? Ja odlično poznajem i poštujem kosovsko-metohijske Šiptare. U osnovi, to je plemenit narod gorštačkog etosa. Ali, uz svo poštovanje prema njima, ne možemo im ustupiti onaj deo istorije, deo duhovnih i kulturnih spomenika koji im nikada nije pripadao u istoriji. Ili, uzmimo samo još jedan primer: služenje rimokatoličke mise na ostacima pravoslavnog hrama Svetog Nikole u Novom Brdu, poznate zadužbine srednjovekovnih srpskih vladara. Oni, pak, koji bi pomislili da i za milimetar popuste pritiscima Markovića, Đukanovića i njima sličnim, kojima ništa nije sveto i koji nemaju poštovanja čak ni prema sopstvenim precima, imali bi ubrzo novobrdski primer u Morači, Savini i drugde.
Da li ste razgovarali sa episkopom diseldorfskim i sve nemačke Grigorijem posle njegove izjave kojom je problematizovao izdvajanje budžetskih sredstava za gradnju Hrama Svetog Save u doba epidemije virusa korona i Vašeg saopštenja u kojem ste naveli da je perjanica antisrpskih i anticrkvenih krugova u Srbiji?
Po tom pitanju još uvek nismo razgovarali. Čuo sam da se tim povodom oglasio preko video-snimka na internetu. Ali arhijereji međusobno tako ne opšte. Zna se kako, i kojim putem, se iznose različiti stavovi, kao i koji su načini da se rešavaju problemi sa kojima je Crkva suočena.
Srpska Pravoslavna Crkva proslavlja ove godine sto godina ujedinjenja Srpske Crkve, a vek postojanja obeležava i Pravoslavni bogoslovski fakultet. Deo akademske zajednice, profesora ovog fakulteta, pa i rukovodstva Univerziteta u Beogradu smatra da Sveti arhijerejski Sinod, kojim predsedavate, ima preveliki uticaj na ovaj fakultet i da narušava njegovu univerzitetsku autonomiju. Kako Vi gledate na ove primedbe?
Pobogu, na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu se školuju, pre svega, budući đakoni, sveštenici i arhijereji Srpske Pravoslavne Crkve, zatim budući pravoslavni veroučitelji, katihete. U Statutu piše da je Fakultet ustanova Srpske Pravoslavne Crkve i države Srbije i da je pod punim duhovnim i kanonskim okriljem Srpske Pravoslavne Crkve. Setimo se samo da je taj isti Statut zbog žalbe nekog ateističkog udruženja već bio na Ustavnom sudu gde je pozitivno ocenjen. I pored toga, neki iz univerzitetske zajednice, koji su se već eksponirali kao politička orijentisana i anticrkveno raspoložena grupica ljudi, prepoznavši se sa par sličnih u fakultetskom sosloviju, iznose sumnje u Statut i time zbunjuju akademsku javnost. I to je problem. Takvi se čujem, isto preko interneta, svakodnevno rugaju svojoj Crkvi, Sinodu, najuglednijim arhijerejima, kolegama profesorima. Tajno snimaju šta govorimo, snimaju kako pale slike najuglednijih vladika, pa to objavljuju... Teško je to razumeti jer im je Crkva dala sve što je mogla, pa i više od toga, a ništa im nije uskratila. Što se statusa fakulteta tiče Sveti Arhijerejski Sinod uzima u obzir različita rešenja i neće žuriti sa odlukom. Pokojni Zoran Đinđić je 2000. godine dao ključni doprinos da se učini ništavnom i nepostojećom odluka komunističkih vlasti o isključenju Fakulteta sa Univerziteta jer je bio mišljenja da Bogoslovski fakultet sa svojom tradicijom i ugledom u svetu čini čast univerzitetskoj porodici. Ali on je bio i Srbin i Evropejac bez kompleksa. A problem svih onih sa Fakulteta kojima je tesna sopstvena koža, rešićemo na dobro Crkve, ali suštinski i na njihovo lično dobro.
Koliko je pandemija virusa korona promenila život Pravoslavne crkve? Da li je, na primer, promenila crkvenu praksu vezanu za Svetu tajnu pričešća, budući da su neke pravoslavne crkve učinile izvesna prilagođavanja prilikom davanja pričešća?
Crkva postoji kroz Evharistiju ili, još preciznije, kao Evharistija. Mi hrišćani jesmo jedno sa Gospodom i među sobom isključivo zato što se u Evharistiji – realno, a ne metaforički ili simvolički – pričešćujemo jednim i jedinstvenim Telom Hristovim. Iz toga sledi i naša vera da je pričešće Lek besmrtnosti, kako ga je već početkom 2. veka po Hristu nazvao sveti Ignjatije Bogonosac, i da ni u kom slučaju ne može biti izvor ili uzrok bolesti, zaraze i smrti. Ako je Bog sa nama, – a u Liturgiji i Pričešću jeste, – ko će protiv nas? Koga da se bojimo? Prema tome, Crkva veruje da verni, postavši pričešćem jedno telo sa Hristom, i došavši tako u dodir sa NJegovim božanskim energijama, ne samo da ne mogu da se zaraze preko svetog Pričešća nego da je ono izvor života i zdravlja. U svoje vreme moj prethodnik, blaženopočivši patrijarh Pavle, koji sigurno nije bogoslovstvovao čisto „akademski”, nego blagodatno-podvižnički, ozarenjem i prosvećenjem od Duha Svetoga, odgovarajući na pitanje da li treba brisati kašičicu posle pričešća svakog vernika, nedvosmisleno je pisao da ne treba. Pritom, se pozivao na svedočenje svetog Jovana Kronštatskog, izuzetnog liturga, čudotvorca i iscelitelja, koje glasi: „Koliko sam puta imao prilike da vidim bolesnike istopljene kao vosak od bolesti, potpuno malaksale, umiruće, a koji su se posle pričešća božanskim Tajnama, po svojoj srdačnoj želji ili po mojoj preporuci, na čudesan način brzo oporavljali.” Za dve hiljade godina hrišćanstva nikad se niko nije zarazio svetim Pričešćem – jer da jeste, to bi neprijateljima hrišćanstva bio „krunski dokaz” protiv njega! Istina, bilo je, ima i biće sveštenoslužitelja koji su umrli zbog zaraze ili neizlečivih bolesti (kardiovaskularnih, kancerogenih, dijabetičarskih i drugih), ali ne usled služenja Liturgije i pričešćivanja nego iz istih razloga iz kojih umiru i drugi ljudi, pogođeni istim ili sličnim boleštinama. Imajući ovu veru i Pravoslavno Predanje na umu, kao poglavar naše pomesne Crkve smatram da bi bilo kakvo uvođenje novine u vekovnu praksu vezanu za način pričešćivanja bilo pogrešno.
Kako gledate na odluku turskog predsednika Redžepa Taipa Erdogana da Sveta Sofija ponovo postane džamija? Je li to još jedan udarac za podeljeni pravoslavni svet ili novo breme u odnosima hrišćana i muslimana?
Nedavno sam uputio Turskoj apel Svetog Arhijerejskog Sinoda da se pronađe kompromisno rešenje za crkvu Svetu Sofiju, koja je jedan od najvažnijih spomenika kulture i duhovnog nasleđa čitavog čovečanstva. Naravno, predložena rešenja moraju da uvažavaju političku realnost i državni suverenitet. Rekao sam da je moguće da ova crkva ostane muzej ili da se, s obzirom na prostranost i monumentalnost, omoguće povremena bogosluženja za obe vere. Mi se molimo, pre svega, da se sačuva mir i da ova, rekao bih, upotreba vere u političke svrhe ne izazove druge posledice. Nama, pravoslavnim Srbima, Crkva Svete Sofije zauzima posebno mesto u srcu i duši jer preko duhovnog roditeljstva koje ona oličava, stekli smo i svoje duhovno blago koje oličavaju Gračanica, Dečani, Krušedol, Žiča, Krka u Dalmaciji, Hram Svetog Save i svi naši divni hramovi u zemlji, regionu i širom sveta.
Širom Crne Gore srpskim barjacima, sirenama i pesmom protiv spornog zakona! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Politika
