Ukoliko UOS želi da ima neke rezultate na predsedničkim izborima, morala bi do kraja godine da predstavi svog predsedničkog kandidata, ali ne i da čeka da se stvore bolji medijski i izborni uslovi, jer teško je verovati da će režim dozvoliti neke promene u tom smeru.
– Ne mislim da će režim „dozvoliti“ bolje medijske i izborne uslove, nego mislim da će na to biti prinuđen što političkim pritiskom, što ekonomskom krizom koja je pred nama. Zato treba odlučno insistirati na skupu konzistentni neprestano podsećati i domaću i stranu javnost da stanje nije normalno, niti regularno. Mislim da Vučić neće smeti sebi dozvoliti luksuz još jednih izbora bez opozicije.
Kako će UOS zadobiti, odnosno vratiti poverenje građana, kada je dobar deo lidera tog udruženja već dovoljno anatemisan?
– To je tačno. Ali to je, pored ostalog, i cena političke izloženosti i bivanja u prvim redovima borbe protiv jednog ovakvog režima. No i to je samo još razlog više za udruživanje. Jer samo udruženo i solidarno možemo se kako-tako suprotstaviti kampanji blaćenja, laži i demonizacije kojoj je izložen svako ko se uzdigne ili zasmeta. Iskreno, bivalo je perioda kada su opozicioni prvaci, po principu „uh, dobro je… nije mene“, s olakšanjem, pa čak i zluradošću gledali dok im režimski mediji čereče kolege. Ali to je račun bez krčmara i vrlo kratkoročna kalkulacija. Jer, čim tamo završe posao, ili čim se malo uzdignete, istaknete ili zamerite odmah prelaze na vas – pa se onda drugi raduju vašoj nevolji.
Zbog čega ste sada odlučili da budete deo Udružene opozicije, a niste bili deo SZS? Zašto vam je taj koncept bliži?
– SZS je probio led u smislu opozicionog udruživanja u „SNS Srbiji“ i mislim da treba učiti na njegovom primeru, i u smislu dobrih i loših strana. Treba nam jedinstvo u nastupu i fokusu prema autoritarnom režimu Aleksandra Vučića, ali i veća sloboda samostalnog nastupa, da se ne bi stvorio utisak lažnog i neiskrenog jedinstva, ili čak unikacije realno postojećeg pluralizma opozicionih glasova. I mislim da bi Udružena opozicija Srbije mogla da donese tj. obezbedi tu vrstu ravnoteže, koje u SZS nije bilo. Ali nemam iluzije da će biti sve glatko i slatko.
U svakom slučaju, napadi sa kojima je ovo udruživanje dočekano sa svih strana, kako režimskih, tako i nekih nominalno opozicionih, meni su dokaz da je reč o ispravnom putu (na kojem će, naravno biti mnogo prepreka i iskušenja). Ali nemam nikakve dileme da je udruženi nastup opozicije (cele, ili bar njenog većinskog dela) ono što strašno brine, nervira i plaši Aleksandra Vučića i zato svih ovih godina sve čini da do tog udruživanja ne dođe. A ako dođe, onda čini sve da ga što pre razbije i kompromituje – ili lansira neke svoje, navodno, „ideološki čistije“ saveze.
Zar nije u startu pogrešna odluka da u UOS-u nema mesta za one stranke i pokrete koji su učestvovali na izborima, a nikada nisu sarađivali sa Vučićevim režimom? Isključivost nikada nije dala rezultate.
– Iskreno govoreći, već samo učešće na „izborima“ kakvi su bili ovi junski, neka je vrsta saradnje sa režimom. No, slažem se to da isključivost nije dobra. I lično sam za što šire udruživanje. Ali, isto tako, nema smisla ni da odmah na početku na brod kojeg čekaju teške bure i iskušenja svesno ukrcavate putnike za koje znate da će ga potopiti na prvom iskušenju. Ili, evo, da ostavimo metafore: vi imate npr. ljude iz Pokreta slobodna Srbija koje je pre nekoliko meseci aktuelno rukovodstvo PSG-a izbacilo iz stranke sa najstrašnijim optužbama da „šuruju sa Vučićem“ („uzeli pare“) i da „hoće da idu na izbore“. I ja sada treba od tih ljudi da tražim da se oni saglase da taj isti PSG, sa istim tim rukovodstvom, postane član Udružene opozicije Srbije?!
Da li će to udruženje imati bar neko formalno rukovodstvo, kako će se odlučivati ili će svi biti slobodni strelci?
– Čak ni SZS, koji je bio čvršća i homogenija organizacija nije imao nikakvo rukovodstvo, već samo tehnički predsedavajućeg koji se rotirao na mesec dana. „Rukovodstvo“ su svi osnivači. Odlučivaće se konsenzusom, s tim da postoji i mogućnost „bez-vetnog“ protivljenja, odnosno „konstruktivne uzržanosti“ do jedne trećine prisutnih.
Nedavno vam je istekao mandat Skupštini Srbije, i iz sadašnje perspektive čini li vam se da je opozicija bojkotom izbora propustila šansu da promeni nešto, budući dasmo dobili gotovo jednopartijski parlament, u kome se svi grabe da budu deo vlasti?
– Odluku o bojkotu sam doneo posle dužeg razmišljanja o posledicama i nisam se ni za trenutak pokajao. I u onom prošlom sazivu sam se često osećao „kao prase u Teheranu“. Ali sam verovao da ipak ima nekog smisla, postavio sam neka važna pitanja i u lice Brnabićki i Vučiću saopštio neke stvari i istine. Ali u ovom bi me bilo iskreno blam. Uostalom, sve ono što se događalo pre, tokom i nakon ovog junskog glasanja (ne bih to nazvao „izborima“) samo je potvrdilo ispravnost odluke o bojkotu – ma koliko i ona sama bila rizična i potencijalno destruktivna. Za izlazak na ove izbore naprosto nije bilo ni zdravstvenog ni političkog opravdanja. I svi koji su, bilo iz interesa ili iz naivnosti, na njih izašli neslavno su propali i izblamirali se. Druga je stvar to što su možda neki u vezi sa bojkotom imali nerealna očekivanja, da će on pokrenuti nekakvu lavinu, revoluciju i slično.
S druge strane, jureći famoznih „50 odsto“ izlaznosti, Vučić se malo preigrao i potopio praktično sve koji bi mu mogli poslužiti za skupštinsku simulaciju „pluralizma i demokratičnosti“. Tako da sada ima problem na više strana. Fikusi su ljuti i nezadovoljni, a po evropskim medijskim i političkim krugovima su sve glasnije kritike na račun njegove autoritarnosti i parlamenta bez opozicije.
Opoziciji je sada umesto skupštinskog hola ostavljena samo mogućnost da se pojavi na platou ispred skupštine Srbije i to ako je mirna i učtiva.
– Rekoh već, ovi izbori su bili Rubikon i svojevrsno političko čistilište. Oni koji su, uprkos svemu, na njih izašli – podavili su se. A oni koji su izbore bojkotovali tek će morati da dokažu ispravnost svoje odluke, odnosno da pokažu da umeju da plivaju i da se bore u nepovoljnim i vanparlamentarnim okolnostima.
Da li je režimu konačno uspelo da potpuno obesmisli parlament?
– Jeste. U to više nema nikakve sumnje. I ne samo parlament nego praktično sve institucije, od vlade i državne uprave do pravosuđa. Ipak, mislim da ni jedna institucija nije tako temeljno i tako transparentno obesmiljena i uništena poput skupštine. Na stranu što ni deo opozicione javnosti i stranaka često nije imao dovoljno sluha ni svesti o značaju te institucije. Nadam se da će sada, kad smo dobili skupštinu bez opozicije (kao i opoziciju bez skupštine) svi malo bolje shvatiti zašto to nije dobro ni za koga i zašto nam je skupština potrebna. I zašto u višemilenijumskoj političkoj istoriji još nije pronađen bolji (ili manje loš) oblik vladavine od parlamentarne demokratije. Razume se, ne u ovom našem, aktuelnom, karikaturalnom obliku.
Uprkos dvotrećinskoj većini SNS rukovodstvo parlamenta još nije izabrano.
– Vučić tim besmislenim odugovlačenjem, s jedne strane, malo „kupuje vreme“ i muči koalicione partnere i potencijalne kandidate iz svojih redova. Mislim da uživa u tome da ih drži u neizvesnosti i gleda kako se međusobno bore i utrkuju u manifestacijama vernosti i lojalnosti. Ali ima i jedan drugi, potencijalno još maligniji razlog. Vučić naprosto obožava da sve drži u nerešenom, vanrednom i ve-de stanju. Pa i stoga produžava ovaj interregnum, indirektno pokazujući da mu, odnosno Srbiji nikakva druga institucija pored njega nije ni potrebna.
Kakvog premijera možemo očekivati i da li je „doručak na travi u Jajincima“ poruka da će premijerka biti ista?
– I pre jajinačkog „doručka na travi“ bilo je jasno da Ana Brnabić do daljeg ostaje tu gde jeste (opet namerno izbegavam da upotrebim reč „premijer“ ili „predsednik vlade“). Preporučila se za to i istakla svojom beskrajnom poslušnošću „šefu“ i arogancijom prema kritikama i opoziciji.
Sutra se obeležava stradanje srpske dece na Bistrici! Više o tome OVDE.
Izvor: Danas
