Prisećajući se Gadafijevih govora tokom napada NATO-a koji ga je srušio 2011. godine, mnogi Libijci smatraju da ih proklinje, ne samo on, već i ikonični šator - uništen od besne rulje - nakon što je stajao u njegovom sedištu tokom svoje 42-godišnje vladavine. Umesto da ga sačuvaju kao suvenir, ceo spoj je sravnjen nakon što je šator opljačkan.
Libija danas nema nikakvu stvarnu reč u svojoj budućnosti, a kamoli da odlučuje o fundamentalnim pitanjima kao što je njeno naftno bogatstvo i kako se koristi. O rutinskoj reviziji računa svoje Centralne banke odlučuju strane vlasti.
Pošto je prošlogodišnja kampanja generala Haftara za oduzimanje Tripolija iz GNA propala, oni koji pozivaju na pucanj u ovom ratu su Rusi, Turci, Egipćani i Katarci u manjem obimu. Čak je i misija Ujedinjenih nacija u toj zemlji nameravala da olakša dijalog među Libijcima, međutim, sve se više udaljava od kada je njen šef Gasan Salami podneo ostavku prošlog marta.
Čak i političke inicijative za postizanje neke vrste rešenja progresivno daju strane sile, sa uslovima stvorenim da služe njihovim sopstvenim interesima. U poslednjih mesec dana ili na taj način, turski zvaničnici, uključujući predsednika, preuzeli su ulogu portparola sa skraćenim radnim vremenom u različitim kapacitetima, u ime GNA (Vlada formirana od strane libijske vlasti i UN) u Tripoliju. GNA je stekla prednost u poslednjem krugu nasilja, zahvaljujući hiljadama sirijskih plaćenika koje je Ankara dovela u sukob. Ankara je takođe pružila vojnu ekspertizu i opremu za pomoć porazima snaga LNA.
Na suprotnoj strani, koji podržavaju Haftara, nalaze se ruski plaćenici sa borbenim avionima i raketnim sistemima. To može da pruži samo ruska država, iako Moskva negira bilo kakvu umešanost u krvavi sukob.
Sada, kada se Libijska vojska povukla u region Sirte blizu područja bogate naftom, Turci vide veliku nagradu - naftu - ali još ne mogu da je dostignu. Ono što oni predlažu je da Haftar i njegove snage napuste to područje kako bi Ankara i njen punomoćnik, GNA, mogli da preuzmu kontrolu nad naftnim novcem koji im očajnički trebaju.
Ali verovatno je da Haftar neće napustiti region, koji se proteže od Sirte na severu do oaze Jufra, duboke oko 300 kilometara u pustinji. Ali opet, Haftar više nije gospodar vlastite sudbine. NJegove pristalice: Moskva, Kairo i Abu Dabi su ti koji zaista imaju poslednju reč i trenutno pokušavaju da postignu neki kompromis. Kada se to dogodi, Haftar će imati samo jedan izbor - prihvatiti sve što je predloženo, ili nastaviti samostalno.
To znači da čak i ako on odbaci ono što proizvodi pregovori Moskva-Ankara, drugi poput Abu Dabija još nisu spremni odustati od njega u nedostatku verodostojne alternative.
Da li je Gadafi imao pravo da predvidi sudbinu svoje nacije? Događaji nakon njegovog ubistva su izrazit podsetnik da je on zaista i imao pravo. Pored toga, mnogi se sećaju njegovih napomena pre samita Arapske lige u Damasku 2008.
Kritikujući nedostatak akcija Arapa posle vešanja Sadama Huseina u Iraku dve godine ranije, Gadafi je rekao svojim kolegama da: "NJihov red [srušiti i obesiti] mogao bi da dođe jednog dana i da se dogodi bilo kome od vas... Amerika bi mogla pristati da nas jednog dana obesi."
U stvari, Gadafi je predvideo svoju smrt godinama ranije. U kratkoj priči pod naslovom „Beg u pakao“ opisao je kako se plaši „tiranskih“ masa nakon što se pobune.
Vojni helikopter pogođen u Virdžiniji, alarmirani najviši organi Više o tome OVDE.
Izvor: Alo
