Bio je predsednik Predsedništva Socijalističke Republike (SR) Crne Gore od 17. marta 1989. do 23. decembra 1990. i vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SFRJ od 6. decembra 1991. do 15. juna 1992. godine, kada je funkcija ukinuta.
Nekadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ (1992) i kandidat za predsednika Crne Gore (1993), nakon referenduma za nezavisnost Crne Gore, potpuno se povukao iz političkog života i nastavio da se bavi isključivo profesorskim pozivom. Intervjue je od tada davao izuzetno retko.
Svakako jedan od zapaženijih, bio je intervju za Pečat iz 2010, koji je dao povodom izlaska njegove knjige, „Istina o razbijanju Jugoslavije“.
U njoj su opisane brojne činjenica koje se odnose na tragične događaje početkom devedesetih godina na Balkanu.
O tome, da li je raspad SFRJ bio neminovan, rekao je tada sledeće:
- Vi govorite o raspadu, a ja sam u mojoj knjizi koristio reč razbijanje Jugoslavije. Kada se nešto raspada od toga ne ostaje ništa, a kada se nešto razbije ostanu komadi, u konkretnom slučaju predstavljeni sa šest samostalnih i međunarodno priznatih država. Danas sam uveren više nego pre 19 godina da Jugoslaviji nije bilo spasa, ako se uzmu u obzir odnosi između republika i njihovih rukovodstava i nabujale separatističke tendencije, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj. Samo, te tendencije nisu iznikle preko noći. I tada sam tvrdio da je glavni krivac moja partija, kojoj sam pripadao od 17-te godine do njenog nestanka. Jugoslaviju su stvorile velike sile posle Prvog svjetskog rata. One su je i razbile, ali ne bi uspele u tome da nisu našle pomagače unutar same Jugoslavije.
Pod kojim okolnostima bi sve republike bivše Jugoslavije pristale da ostanu u zajedničkoj državi?
- Ako bi zanemarili uticaj spoljnog faktora, što je gotovo nemoguće, opstanak svih republika u sastavu Jugoslavije 1991. godine bio je moguć jedino uvođenjem vojne uprave. Poslednja prilika za to bila je poznata trodnevna martovska sednica Predsedništva SFRJ, na kojoj nije usvojen predlog Generalštaba JNA za uvođenje vanrednog stanja u zemlji. Tada je došlo do blokade u radu Predsedništva, jer su od osam članova, četvorica bili „za“, a četvorica „protiv“. Vojna uprava bi, moguće, sprečila izbijanje krvavog građanskog rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini do koga je došlo kasnije. U Grčkoj je vojna hunta u jednom trenutku preuzela vlast i zadržala je sedam godina pa su posle stišanih tenzija tu vlast preuzele političke partije. Mislim da vojna uprava ne bi ugušila separatističke tendencije u Sloveniji, Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, ali bi bio izbegnut građanski rat.
Danas je manje-više poznato da su mnoge unutrašnje prilike, ali i spoljni faktori uticali da na ovim prostorima najpre dođe do raspada države, a potom i do građanskog rata. Ko je po Vašem mišljenju najodgovorniji za krvavi rasplet događaja devedesetih godina prošlog veka?
- Odgovor na ovo pitanje dali su kasnije sami, najodgovorniji akteri krvavog raspleta jugoslovenske drame devedesetih godina prošlog veka dr Franjo Tuđman, Alija Izetbegović i Stjepan Mesić.
Tuđman je 1991. godine bio predsjednik republike Hrvatske i predsednik vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). On je 24. maja 1992. godine, na Trgu bana Jelačića, pred masom građana, okupljenih povodom njegovog izbora za predsednika Hrvatske, doslovno kazao: „…Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela. Ali mi smo procenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo mi vodili politiku pregovora, a iza tih pregovora smo formirali svoje oružane jedinice. Da nismo tako uradili, ne bismo došli do cilja. Znači, rat je bilo moguće izbeći, samo da smo mi odustali od naših ciljeva, tj. od samostalnosti naše države…“.
Alija Izetbegović je tada bio predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine i predsednik vladajuće Stranke demokratske akcije (SDA). Kada su njegove pristalice na predizbornim skupovima 1990. godine tražile samostalnu i suverenu Bosnu, on im je odgovarao „…Volio bih i ja suverenu Bosnu, ali to ne možemo postići bez rata…“, a godinu dana kasnije odbio je tzv. Istorijski sporazum Srba i Muslimana, koji je bio postigao sa Miloševićem ugledni bosanski intelektualac Adil Zulfikarpasić. Tada je Izetbegović izjavio da će žrtvovati mir radi samostalne i suverene Bosne.
Stjepan Mesić je 1991. godine bio predsednik Predsedništva SFRJ. Pre izbora na tu funkciju izjavio je da će biti poslednji predsednik Predsedništva SFRJ, a početkom decembra iste godine u hrvatskom Saboru izjavio je da Jugoslavije više nema i da je ispunio svoj zadatak. Kao predsednik Predsedništva, koje je bilo kolektivni šef Države i Vrhovna komanda oružanih snaga, protivustavno i nezakonito je posećivao prestonice Zapadnih zemalja, nastojeći da ih pridobije za priznavanje nezavisne Hrvatske, prizivao je uvođenje sankcija Jugoslaviji i optuživao Jugoslovensku narodnu armiju da koristi bojne otrove protiv hrvatskog naroda. Verujem da je ovo slučaj nezabeležen u istoriji država i naroda. U svojoj knjizi „Kako je srušena Jugoslavija“, Mesić piše da je bio predvidio naslov za knjigu „Kako sam srušio Jugoslaviju“, ali mu je Genšer, ministar inostranih poslova Nemačke kazao da to ne bi bilo dobro primljeno u Evropi pa je prvi naslov knjige bio „Kako smo srušili Jugoslaviju“, da bi u ponovljenom izdanju konačan naslov glasio „Kako je srušena Jugoslavija“.
Od inostranih faktora, presudnu ulogu imala je Evropska zajednica, prvenstveno Nemačka, a krajem 1991. godine i SAD. Prilikom izbora Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ, evropska „trojka“ preuzela je čvrstu obavezu da ne dozvoli Sloveniji i Hrvatskoj da blokiraju savezne institucije, ali tu obavezu nije ispunila.
U kojoj meri je urušavanje Rusije 1991. godine uticalo na događaje na Balkanu? Da je Rusija kojim slučajem bila snažnija, da li bi se rasparčavanje SFRJ odvijalo na neki drugi način, u svakom slučaju povoljniji po Srbiju?
-Da je Rusija 1991. godine bila snažnija, ne bi došlo do rasparčavanja SFRJ. Međutim, razbijanjem SSSR-a došlo je do debalansa snaga na međunarodnoj sceni. Rusija je prolazila kroz teške trenutke svoga bitisanja. Sjedinjene Američke Države, zaokupljene krupnim problemima na Bliskom i Srednjem Istoku, prepustile su Evropskoj Zajednici da se bavi Jugoslavijom, a Nemačka, koja je rušenjem Berlinskog zida preko noći postala prvorazredna evropska sila, iskoristila je trenutak i umesto da deluje u pravcu mirnog rešavanja problema, podstakla je i podržala separatističke snage u Sloveniji i Hrvatskoj i svojim odlukama ubrzala izbijanje građanskog rata na ovim teritorijama. Zato sam i tada i kasnije u Tribunalu tvrdio da Francuska i Engleska u tim danima nisu bile zemlje De Gola i Čerčila, nego zemlje Petena i Čemberlena. Sećam se da se u toku trodnevne neizvesnosti oko sudbine Gorbačova 1991. Stjepan Mesić nije pojavljivao u Predsjedništvu SFRJ, da bi nakon toga, na prvom našem okupljanju u Predsedništvu, zadovoljan ponašanjem Jeljcina, zajedljivo komentarisao moje ponašanje u tim danima.
Kako objašnjavate činjenicu da je Slobodan Milošević isporučen Haškom Tribunalu upravo na Vidovdan?
- Genijalni Vladika Rade napisao je: „…Da, viteza sustopice tragičeski konac prati; tvojoj glavi bi suđeno za venac se svoj prodati! Taj venac su poneli i Lazar i Karađorđe i Slobodan. Izgleda da je to postao usud srpskog naroda da se u svim prelomnim trenucima njegove istorije pojavi nesloga, koja ga mnogo košta.
Kako ocenjujete ulogu Slobodana Miloševića u dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije?
- Haško tužilaštvo bilo je optužilo Slobodana Miloševića, ne samo za otpočinjanje rata, nego i za postojanje „udruženog zločinačkog poduhvata“, za etničko čišćenje nesrpskog stanovništva i formiranje „Velike Srbije“, za veliki broj ratnih zločina i nepoštovanje običaja rata i za brojne druge prestupe koji su se desili 1991. i 1992. godine na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine. To mi je dalo povoda da u toku moga svedočenja u Tribunalu izjavim da vjerujem da bi Haško tužilaštvo Miloševića optužilo i za pojavu cunamija, da se isti desio pre utamničenja Slobodana Miloševića. (Cunami, koji se pre moga svedočenja desio, odneo je preko 200 hiljada žrtava). Istovremeno, kazao sam da očekujem da Tužilaštvo optuži Tonija Blera (britanskog premijera) za sva ubistva, silovanja i krađe koje su se desile prethodne noći u Londonu. Naime, u sudskom procesu protiv Slobodana Miloševića, nepobitno je dokazano da nije bilo „Udruženog zločinačkog poduhvata” niti Plana „Velike Srbije“, da nije bilo etničkog čišćenja nesrpskog stanovništva, nego da su upravo Srbi proterani sa teritorije Hrvatske u kojoj je učešće Srba sa 12,4% pre rata, svedeno na svega 4,2% posle rata, da je svaka mera Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bila izazvana prethodnim odlukama hrvatskih vlasti u Hrvatskoj i muslimansko-hrvatskih vlasti u Bosni i Hercegovini, da se radilo o samoorganizovanju Srba na tim teritorijama itd. Slobodan Milošević je ostao dosledan stavu da se traži put za mirno rešavanje jugoslovenske krize, da se nijednoj republici ili narodu ne osporava pravo na samoopredeljenje, uključujući i pravo na odcepljenje, ali na ustavan način, da snagom JNA ne menjamo politička i državna rukovodstva u republikama, da JNA upotrebimo u cilju fizičke zaštite ugroženog srpskog naroda u Hrvatskoj, da, ako bude neophodno, JNA upotrebimo radi deblokade 25 hiljada pripadnika JNA i članova njihovih porodica, koje su blokirale paravojne formacije Hrvatske u kasarnama koje su se u mirnodopskim uslovima nalazile na teritoriji Hrvatske, i da od Jugoslavije sačuvamo onoliko koliko je to moguće. To je bio i stav četiri člana Predsedništva SFRJ, koji su se zalagali za jugoslovensku opciju.
Slobodan Milošević je bio harizmatična ličnost sa nesporno najjačim političkim autoritetom i uticajem. Bio je nezaobilazni sagovornik i glavni pregovarač sa međunarodnim predstavnicima u svim fazama rešavanja jugoslovenske krize. U zaključenju Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Milošević je predstavljao srpski narod Bosne i Hercegovine uz saglasnost Sinoda Srpske pravoslavne crkve i najodgovornijih predstavnika srpskog naroda BiH.
Kako ocenjujete Miloševićevu odbranu pred Tribunalom u Hagu?
- On se zaista briljantno branio. Osnovni razlog za takav utisak bio je u tome što je istina bila na njegovoj strani. Uz to, mnogo mu je pomoglo i to što je po struci i sam bio pravnik i to sposoban pravnik i što je dobro vladao engleskim jezikom.
U svom svedočenju na suđenju Miloševiću veliku pažnju posvetili ste i terorizmu uperenom protiv Srbije, kao i o NATO bombardovanju. Kako gledate na današnje zalaganje dela zvaničnog Beograda na evroatlantske integracije?
- Lično mislim da bi Srbija, kao i moja Crna Gora trebalo da se integrišu u Evropsku Uniju, ali ne po svaku cenu. Ako lideri naših zemalja ne poštuju svoju državu i svoj narod, ne mogu očekivati da ih poštuju i uvažavaju drugi. Mora se čuvati prag ličnog dostojanstva. Ko to izgubi, drugi će mlatiti sa njim kao sa krpom. Protiv sam učlanjenja u NATO.
Na kraju, još jedno pitanje – zbog čega ste se povukli iz političkog i javnog života?
- Kada mi je prestala funkcija potpredsednika Predsedništva SFRJ, 1992. godine, Slobodan Milošević mi je nudio mesto ministra odbrane u novoformiranoj državi (SRJ). Ja sam se tada zalagao da on i Momir Bulatović preuzmu dve najodgovornije funkcije u toj novoj državi. Obojica su bili predsednici vladajućih partija i predsednici svojih republika. Uglavnom sa njima su komunicirali međunarodni predstavnici, a sa Predsedništvom SFRJ, kada je bila u pitanju JNA. Nova država je konstituisana na klimavim temeljima, o čemu sam nešto prethodno i rekao. Očekivao sam da bi njih dvojica na tim funkcijama mogli doprineti da zaživi jedna funkcionalna federacija, pa sam kazao Miloševiću da bih prihvatio ponuđenu funkciju, ako on i Bulatović stanu na čelo SRJ. U protivnom, rekao sam, povući ću se iz politike i vratiti na Univerzitet. NJih dvojica su i dalje ostali u svojim republikama, a ja sam se vratio na Univerzitet.
LJudi u gradovima su u zabludi da će im dostavljati hranu, zbog korone glad postaje realna pretnja. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: pecat.co.rs
