Ovim argumentom se postojanje Boga dokazuje preko činjenice da postoji svet, odnosno da uopšte išta postoji. Baš to pitanje, zašto uopšte išta postoji, najviše je intrigiralo Lajbnica. Za njega, to je pitanje od najveće važnosti, na koje moramo dati odgovor. On je došao do zaključka da univerzum postoji zato jer ga je stvorio Bog.

Kosmološki argument postoji u više varijacija, kao što su Lajbnicovski argument, Kalam kosmološki argument i Modalni kosmološki argument.      

Kalam kosmološki argument

Začetnik ovog arugmenta je Jovan Filopon koji se suprotstavio Aristotelovom učenju o beskonačnosti univerzuma. Kasnije su argument razradili i islamski filozofi poput el-Kindija, i kasnije el-Gazalija.
Svoj procvat u novije doba, argument dobija zahvaljujući Vilijamu Krejgu koji je argument predstavio u svetlu savremene filozofije.
U osnovi, argument glasi ovako:

1. Sve što počne da postoji, ima uzrok svog postojanja.
2. Univerzum je počeo da postoji.
3. Univerzum ima uzrok svog postojanja.

Premisa 1

Prva premisa se sastoji od principa kauzalnosti (ništa ne može stvoriti nešto) i gotovo je nemoguće zamisliti nekoga ko može reći da je ona netačna. U suprotnom, mogli bismo se pitati zašto stvari konstantno ne nastaju ni iz čega.

Premisa 2

Stvarna debata je u ovoj premisi. El Gazali je tvrdio da ako univerzum nije nastao, to znači da imamo beskonačan broj prethodnih trenutaka do današnjeg dana, a to bi bilo nemoguće. Ovde je neophodno napraviti i razliku između potencijalnih prethodnih događaja i stvarnih prethodnih događaja.

Potencijalna beskonačnost je nešto što može postojati tek kao ideja. Primera radi, možemo u nedogled ići brojevima u minus, ili beskonačno u plus. Međutim, nikada nećemo doći do „beskonačnog” broja (kao što možemo doći na primer do -20, ili 150), odnosno kraja tome nizu. Sa druge strane, imamo jedan konkretan trenutak u sadašnjosti koji na jednoj strani tog niza predstavlja kraj.
Recimo da zamislimo da brojimo iz beskonačnog minusa do sadašnjeg trenutka, odnosno nule. Svaki put kada bismo izbrojali neki broj, pa makar on bio i -2, uvek bismo imali beskonačno instanci -1 koje bismo morali prebrojati da bismo stigli do nule!
Čak i da zamislimo da smo nekako došli do nule, moramo odgovoriti zašto smo došli do nje baš sada? Zašto nismo 10 minuta, ili 3 godine ranije, ili kasnije?

Ova premisa ima svoje utemeljenje i u nauci. Danas je opšteprihvaćena teorija nastanka svemira koja se naziva Veliki prasak.
Prvi koji je došao na ideju o ovoj teoriji, bio je Žorž Lemetr, belgijski sveštenik koji se sa teologije „prebacio” na kosmologiju, a koji je studirao na Harvardu, potom doktorirao na MIT-u. Godine 1930. shvatio je da se svemir širi, te da je nekada bio samo jedna „tačka”, koju je nazvao „iskonski atom“.                      

Lajbnicov kosmološki argument

Nešto drugačiju formulaciju srećemo kod Lajbnica:
1. Sve što postoji ima objašnjenje svog postojanja.
2. Ako univerzum ima objašnjenje svog postojanja, to objašnjenje je Bog.
3. Univerzum postoji.

Premisa 1

„Kao iz topa”, kritičari će reći da to znači da i Bog mora imati objašnjenje svog postojanja. „Ko je stvorio Boga?” – zvuči kao pitanje koje se nameće, ali je ova primedba loša. Bog jeste najveće zamislivo biće koje je nestvoreno. Da je Bog stvoren, ne bi bio Bog, već stvorenje.

Koje je onda objašnjenje Božijeg postojanja? Lajbnic pravi razliku između nužnih i zavisnih bića. Dok prva nužno postoje, druga imaju uzrok svog postojanja. Nužna bića postoje po sopstvenoj prirodi i za njih je nemoguće da ne postoje. Mnogi matematičari smatraju da su brojevi primer apstraktnih objekata koji nužno postoje u bilo kojem mogućem svetu. Nasuprot tome, za zavisna bića to ne važi. Na primer, vi i ja smo mogli da ne postojimo.

Dakle, ovde se ne radi o tome da za Boga ne važi ova premisa, već da je Bog nužno biće koje večno postoji, dok se isto ne može reći za univerzum.

Premisa 2

Ovo je premisa sa kojom će se svi složiti. I ateista će reći da, ako univerzum ima uzrok, da to mora biti nešto što je izvan univerzuma, a to može biti samo biće kao što je Bog. Jer takvo biće mora biti izvan prostora, vremena i materije. Jedino što još možemo takvim zamisliti, bio bi neki apstraktni objekat, međutim apsktraktni objekti nemaju um i ne mogu stvarati.

Može li se ipak reći da je univerzum večan i da postoji, kao Bog, iz nužnosti sopstvene prirode i da nema eksterni uzrok svog postojanja? Ovo se čini kao jedina moguća alternativa. Međutim, problemi sa ovom alternativom su brojni.

Znamo za sva nebeska tela da su mogla da ne postoje. Ako je svet nastao u Velikom prasku, ovakva nebeska tela i sve što posmatramo oko sebe je puka slučajnost. Tu možemo otići korak dalje – šta ako je materija večna? Možemo li tvrditi da je materija sama po sebi večna i da samo menja svoje oblike?

Ovo nije nešto što ima podršku u savremenoj nauci. Materija se sastoji od subatomskih čestica koje sačinjavaju sav svemir. Drugim rečima, neki predmet je samo određena formacija kolekcije tih čestica. Ako bismo imali potpuno drugi set čestica, imali bismo i potpuno drugačiji svemir. Stoga, svemir ne postoji nužno u svim mogućim svetovima.

Zaključak iz ovih premisa koje čine kosmološki argument jeste da je Bog objašnjenje za postojanje univerzuma i da je njegov eksterni uzročnik.

Izvor: Promisao.com