Piše: Rostislav Išćenko

Kao što sam i ranije pisao, tokom pučeva pobeđuje ona strana koja uhvati i uspe da održi inicijativu. Lukašenko je imao inicijativu u prvih tri dana, a zatim ju je predao pobunjenicima, pokušavajući ne baš najveštije da manevriše situacijom.

Prvo je govorio da će novih izbora biti samo ukoliko ga ubiju, da bi zatim rekao da će u slučaju usvajanja novog ustava biti održani izbori na svim nivoima vlasti. Saopštio je da se Putin s njim u svemu složio, ali sam Putin nije ništa rekao o telefonskom razgovoru sa Lukašenkom. To nam kazuje da je sa visokim stepenom verovatnoće moguće zaključiti da je beloruskom predsedniku bilo predloženo isto što mu je Putin poručio i nakon pobede na izborima – oštro ubrzanje integracionih procesa unutar svih postojećih formata, što bi Rusiji dalo povod i zakonski osnov za aktivnu ali meku intervenciju u Belorusiji.

Iako radnički sindikati – kako je zvanično rečeno – većinski ne podržavaju organizatore štrajka, način na koji je Lukašenko organizovao svoj skup pružio je štrajkačima informacionu prednost. Oni su postavljali pitanja i dobijali odgovore, a za to vreme hiljade potencijalnih lojalnih radnika faktički nisu imali svoje predstavnike. Lukašenkov miting u Minsku očigledno je brojčano bio manji od opozicionog. Predsednik je imao sreće samo u tome što opozicija takođe nije uspela da okupi više od 10-15 hiljada ljudi. Međutim da bi tvrdili kako je na njihov miting došlo 60 do 200 hiljada ljudi (kakav raspon brojeva!), majdanovci su čisto radi poređenja morali da kažu kako je na Lukašenkovom mitingu bilo između 50 i 100 hiljada ljudi.

Opozicioni neuspeh

Ponedeljak je pokazao da vlast ne kontroliše umove i srca Belorusa, ali da ih još uvek ne kontroliše ni opozicija. Većina stanovništva pasivno iščekuje ishod borbe.

U toj situaciji inostrani sponzori majdana sasvim razumljivo su odlučili da podignu uloge, i NEKSTA je pozvala opoziciju na noćna (između 18 i 20 časova) okupljanja. Majdan je trebalo da ima konfrontacioni karakter. Naročito je bilo važno pokušati da se izdejstvuje puštanje zatvorenika iz pritvora, uključujući i bivše neuspešne predsedničke kandidate. Pala je odluka da se krene i na državne institucije. Da je opozicija pokušala da ih zauzme, Lukašenko bi bio prinuđen da reaguje u realnom vremenu, odnosno da u letu menja taktiku.

Da li dopustiti interventnoj policiji (OMON) da deluje žestoko? U tom slučaju bi opozicija optužila režim za zversko reagovanje i istakla da je narušio sopstveno obećanje da neće rasterivati mirne demonstrante. Pa neka vlast posle dokazuje da miting nije bio miran…

Da li bezbednosnim snagama dati komandu da pasivno štite objekte, sprečavajući gomilu da provali unutra, ali bez grubih reakcija? U tom slučaju opozicija bi dobila željenu sliku: policija koja bezvoljno posmatra kako je „gnevni narod“ gađa prekrasnim Molotovljevim koktelima.

U oba slučaja opozicija bi mogla računati na lagani porast svog protestnog potencijala pošto bi počeli da im se priključuju oni koji su glasali protiv Lukašenka ali do tog trenutka nisu izašli na ulice. Po zvaničnim ciframa, 10 odsto glasova koje je osvojila Tihanovska znači da je za nju glasalo oko 600.000 ljudi. Na to treba dodati i 10 odsto glasova koji su dobili ostali kandidati, plus oni koji su glasali za opciju „protiv svih” (protestna lista koja je nastupala protiv svih kandidata je osvojila oko četiri odsto glasova; prim. prev). Dakle, čak i po verziji vlasti za sada nisu izašle na ulice desetine hiljada ljudi koji su glasali za opoziciju.

S obzirom na to da opozicija tvrdi da je pobedila na izborima (u tom slučaju je za nju moralo glasati čak tri miliona ljudi, možda i četiri), današnja ulična podrška majdanu iznosi između jedan odsto (prema verziji opozicije za Tihanovsku je glasalo 56-80 odsto birača) i 5-6 odsto (prema verziji vlasti, za nju je glasalo 10 odsto birača). Bilo kako bilo, opozicija ima potencijal da poveća broj aktivnih učesnika protesta, koji obično iznosi oko 10 odsto ljudi u odnosu na broj onih koji pružaju pasivnu podršku. NJen zadatak je da te ljude mobiliše i izvede na ulicu.

Sve u svemu, ponedeljak je u Minsku prošao spokojno. Opozicija nije uspela da ispuni zadatak koji su joj postavili strani pokrovitelji. Možemo pretpostaviti da je euforija splasnula kad se ispostavilo da mitinzi 16. i 17. avgusta nisu ozbiljnije uzdrmali Lukašenka (ljudi nekad moraju i da odmore).

To je bio prvi put da je opozicija, u uslovima postojanja uslova za nastavak i širenje svojih akcija, prosto stala. Budući da se – kao što sam mnogo puta govorio i pisao – majdani pripremaju tako da učesnici mesecima unapred bivaju upoznati sa taktikom i strategijom budućih protesta, bilo bi glupo pretpostaviti da je opozicija, odustavši od namere da dokrajči Lukašenka, napravila nečuvenu grešku. Štaviše, kao što sam već istakao, zapadni pokrovitelji aktivno su gurali majdan ka daljoj ofanzivi. Očigledno da je opozicija bila primorana da predahne (što u noćnim uslovima nije tako uočljivo), reogranizuje svoje redove i pripremi novu ofanzivu. Za uspešan nastavak vršenja pritiska na vlast ona prosto nije imala dovoljno rezervi.

Lukašenkova šansa

Lukašenku se tako otvorila šansa da pripremljeni majdanski blickrig pretvori u dugotrajnu borbu. U tom slučaju taktika za koju se opredelila opozicija, sa akcentom na militantnim demonstrantima – uključujući i one uvezene iz inostranstva – koji su napustili bazu u glavnom gradu i svoje aktivne manevarske akcije proširili na celu Belorusiju, počeće da radi protiv nje. Pokretljivi timovi obučenih boraca dobri su za razvlačenje policijskih snaga, ali apsolutno neprikladni za izgradnju protesta. Obične „ljude sa dobrim licima“ je lakše privući u dugotrajne stacionarne kampove, gde navraćaju u slobodno vreme i odlaze kad dođe vreme za odlazak na posao.

Isto tako, najavljeni štrajkovi zahtevaju dopunu sa ulice. Majdanske grupe u preduzećima koje ostanu bez spoljne podrške pre ili kasnije će utihnuti. NJihove akcije su računale na faktor brzine u izgradnji protesta. Slično tome, bez dramatičnog povećanja brojnosti uličnih protesta neće doći do serije „otkaza u znak protesta” od strane novinara i diplomata, niti do „protestnih pisama intelektualaca“ i tome sličnog. Oni mogu dati podsticaj masovnom prelasku građana na stranu majdana samo u situaciji kada protest raste a vlast nema vremena da odgovori na izbijanja novih žarišta.

Očigledno je da je opozicija zakasnila u mobilizaciji protestnog potencijala i da nije uspela da dostigne dovoljan broj protestnih skupova do trenutka kritičnog preloma. Ali to ne znači da je već odustala. Prvo, sada, kao i kod Hitlera nakon bitke kod Smolenska, njeni redovi se presabiraju i pripremaju za drugi talas blickriga. Biće to pokušaj da se pobedi u povratnom uderu, u čemu je Hitler zamalo uspeo – nemački tenkovi zaustavljeni su na 30 kilometara od tadašnje Moskve (što se tiče trenutnih gradskih granica, skoro cela Nova Moskva je bila okupirana).

Drugo, ne znamo da li se beloruski majdan pripremao samo za blickrig, ili je imao rezervni plan u slučaju produženog rata sa „režimom“. Ako je postojao rezervni plan, opozicija će sada prosto promeniti taktiku. Ako nije, oni će ili pokušati da dovrše blickrig (u tom slučaju ćemo videti novu fazu njihove aktivnosti), ili da se reorganizuju u hodu (što je malo verovatno da će uspeti, najverovatnije bi se to skončalo rascepom na niz grčevitih, loše kooridinisanih akcija).

Kako god, Lukašenko ima šansu. Sada treba da preuzme inicijativu. S obzirom da je opozicija privremeno predala ulice, treba iskoristiti vreme da se pročiste redovi. Napisao sam da će Makejeve diplomate biti prvi zvaničnici koji će izdati Lukašenka. Makej je taj koji je drži monopol u ministarstvu spoljnih poslova već osam godina. On je taj koji je odgovoran za njegov sastav, moral i lojalnost ambasadora i drugih zaposlenih. Ako ga, nakon svega što se desilo, Lukašenko ne otpusti, to će značiti da namerava da održava zapadni vektor svoje spoljne politike po svaku cenu, i tada mu ništa neće pomoći.

Takođe se mora pozabaviti izdajom među novinarima, intelektualcima i direktorima koji su pomogli u organizovanju štrajkova. U idealnom scenariju javnosti bi trebalo pokazati pokajnička obraćanja ovih provokatora, kako bi se raskrinkala tehnologija stvaranja privida „masovnog protesta“. Pošto je ulica otišla u drugi plan, potrebno je uspostaviti potpunu kontrolu nad obaveštajnim aparatom i infromacionim prostorom. Ako sve ovo uspe da se uradi pre narednog talasa uličnih protesta, drugi talas majdanskog blickriga će biti mnogo manje neočekivan i strašan od prvog. Ako se vreme bude gubilo na „sastanke o pitanju Ustava“, druge šanse [za Lukašenka] možda neće biti.

Izraelski avioni izveli strahovit osvetnički napad! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Novi Standard