Nije tajna da je spoljna politika republikanca Donalda Trampa daleko od onoga što su Albanci na Kosovu navikli da dobijaju od Vašingtona, u tom smeru se mnogo i ulagalo, i nije zbog toga čudno što u predsedničkoj fotelji priželjkuju nekog političara iz nekadašnje garniture Demokratske stranke. A, Bajdenova pojava ih mnogo više podseća na zlatni period Klintona, Olbrajtove ili Obame, na primer.
Šta ako Tramp ostane na istom mestu i posle 3. novembra?
Aktuelni američki predsednik promenio je u prethodne četiri godine mnogo toga ustaljenog u politici SAD. I na unutrašnjem i na spoljnom planu. Od samog početka postavio se kao žestok protivnik uzaludnog trošenja novca američkih poreskih obveznika na „međunarodnu pomoć“, što je bio zaštitni znak mnogih predsednika pre njega. Upućeni tvrde da je rat između globalista i suverenista u SAD uveliko preseljen iz podzemlja na javnu scenu, a smanjenje vojnog prisustva širom planete i izbegavanje ratnih avantura, od kojih se decenijama održavao američki vojno-industrijski kompleks još jedan je od Trampovih „grehova“.
Zaokret koji je Tramp rešio da sprovede naišao je na snažan otpor onih struktura koje su najviše pogođene njegovim reformama. „Duboka država“ formirana još od Kisindžera i Bžežinskog naovamo zbog toga ratuje s 45. predsednikom SAD od prvog dana njegovog mandata. Silna se medijska i svaka druga mašinerija digla protiv njega, ali on ne odustaje. Ove godine na Dan nezavisnosti poručio je da će zaštititi i očuvati američki način života, “koji je počeo 1492. godine kada je Kolumbo otkrio Ameriku“.
– Na putu smo da porazimo radikalnu levicu, anarhiste, agitatore, lopove i ljude koji, u mnogim slučajevima, apsolutno nemaju pojma šta rade. Nikada nećemo dozvoliti ljutoj bandi da sruši naše statue, izbriše našu istoriju i poučava našu decu – poručuje Tramp.
Ipak, izborna godina žestoko je uzdrmala SAD. Rasni nemiri na ulicama najvećih gradova i teške posledice pandemije koronavirusa, posebno one po američku privredu i standard građana, prilično su uzdrmale Trampovu poziciju, pa u ovom momentu ne izgleda kao preterani favorit za ostanak u Beloj kući, i u skladu s tim teško da mu je mnogo stalo do dešavanja izvan sopstvenog dvorišta. Ipak, signali koji kontinuirano stižu iz Vašingtona govore da je Kosovo „na radaru“, i da Trampova administracija ne odustaje od jake ambicije da presudno utiče u dijalogu Beograda i Prištine. I tu dolazimo do problema.
Insistiranje Trampovog izaslanika Ričarda Grenela da se Beograd i Priština ekonomski povežu, a da će politički deo odnosa doći na red kasnije, nešto je od čega se albanskim liderima na Kosovu diže kosa na glavi. Oni od Vašingtona očekuju da pred Srbiju posle bombi tresne na sto gotovo rešenje o priznanju Kosova, nikako im nije u planu jačanje veza s Beogradom i priča o nekakvoj ekonomskoj uniji.
Istovremeno, teritorijalni ustupci na štetu “kosovskog suvereniteta”, prema kojima Trampova diplomatija nema eksplicitno negativan stav, dodatno raspaljuju ljutnju Prištine, a naročito zvaničnog Berlina, koji je tradicionalno na istoj liniji sa američkim demokratama usidrenim u Stejt departmentu. Oni su odavno uključili autopilot u vezi sa Kosovom i jako ih potresaju novi vetrovi koji stižu iz Bele kuće.
Sastanak prištinske i beogradske delegacije na poziv Grenela u junu je zato brutalno zaustavljen. Tači je izbačen iz igre haškom optužnicom koja se piše već 20 godina, i eto baš na dan pred put u Vašington neko je otpečatio taj koverat.
Novi datum je 2. septembar. U Prištini se uveliko “kuva” u vezi sa tim odlaskom. Haradinaj je čak, valjda u skladu sa izborima u Americi, najavio i sopstvenu kandidaturu za predsednika, preti rušenjem Hotijeve vlade i traži konačno rešenje u Beloj kući. Sličnu dramu je, da se podsetimo, izazvao i kada je uveo taksu od 100 odsto na srpske proizvode, koja je na duže ukinula svaku mogućnost razgovora. Dok još jedna aktuelna kosovska vlada visi o koncu i sprema se konkurs za Tačijevu fotelju, Priština Beogradu pred svaki sastanak, pa tako i pred ovaj, uprkos porukama predsednika Vučića da ne troše uludo kerozin, isporučuje zahtev za bezuslovno priznavanje.
Sve to govori sasvim dovoljno o “spremnosti” za dijalog, pa je potpuno jasno zbog čega se predstojeći predsednički izbori u SAD čekaju na Kosovu sa izuzetnim nestrpljenjem i pažnjom.
Šta je Erdogan uradio pročitajte OVDE!
Izvor: kosovo-online. com
