Posmatrano na kratke staze, novoiskrsla vanredna situacija jeste pomogla Đukanoviću.
Desetine hiljada građana u litijama, u jednom trenutku možda i „pola Crne Gore“ našlo se u protestnim povorkama, bez uobičajene „međunarodne zaleđine“, bez totalne kontrole nad institucionalnim aparatom koja mu je do tada osiguravala sigurnu vladavinu, režim u Crnoj Gori bio je blizu pada. Da se sve nastavilo, pitanje je ne samo u kakvom bi stanju i u kakvim okolnostima dočekao izbore, već i da li bi aktuelna vlast uopšte dočekala izbore.
Može li Milo opet ojačati poziciju
Sada, pandemija jeste mnogo toga promenila, u tom predizbornom periodu od skoro pola godine Đukanović je delimično uspeo da konsoliduje svoju poziciju. Ipak, samo delimično, pošto mu ta i takva konsolidacija uopšte nije garancija očuvanja vlasti. Jer, posmatrano na duge staze, kriza uzrokovana pandemijom donosi toliko problema da ne postoji niti jedno dobro predviđanje o tome kako će se ti „novi problemi“ u kombinaciji sa „starim napetostima“ odraziti na stanje u Crnoj Gori. Zapravo, neke posledice su već sada vidljive.
Sa jedne strane, gotovo nemoguće je održati stabilnost sistema u deindustrijalizovanoj ekonomiji opterećenoj rastućim dugovima bez značajnih prihoda od turizma. Doprinos „turističke industrije“ bruto društvenom proizvodu (prema podacima organizacije World Travel & Tourism Council) iznosio je prethodnih godina oko 32%, taj sektor je (direktno i indirektno) obezbeđivao trećinu radnih mesta, a prihod koji se kretao 1,1 – 1,2 milijarde evra, dostigao je polovinu ukupnog izvoza.
Krah turizma bez gostiju iz Srbije i Rusije
Na primerima iz okruženja - grčkog, bugarskog, turskog u određenoj meri i hrvatskog (koji pokušavaju da spašavaju što se spasiti može) vidi se da su pogođene sve privrede država zavisnih od „turističkog priliva“, ali je crnogorski slučaj „ekskluzivan“ zbog suštinske zabrane dolaska turista.
Naime, blizu polovine gostiju tradicionalno dolazi iz Srbije i Rusije, a kada se tome dodaju i turisti iz BiH brojka se penje do 60 % (na četvrtom mestu su, recimo Francuzi i Poljaci sa učešćem od po 3% u ukupnom broju gostiju), a upravo je njima najpre zabranjen ulazak u Crnu Goru. Da ludilo bude potpuno, zabrana je ostala potpuna i važeća za državljane Srbije čak i pošto je ona ukinuta za imaoce pasoša Republike Zimbabve, sulatanata Bruneji i Papua Nove Gvineje.
Najekstremnija platforma ikada
Sa druge strane, lošom procenom ili drugim razlozima uzrokovanom nespremnošću Đukanovića da prihvati nekoliko ključnih amandmana SPC na sporni zakon,njegova politička platforma je postala ekstremnija nego ikada ranije, što je logična posledica odluke da se do kraja brani neodbranjivo i implementira ono čemu se većina protivi. Nelegitimno u krajnjoj liniji i ne može drugačije biti primenjeno nego nasiljem, pravnim, političkim ili fizičkim.
Zloupotrebe policijskih snaga i delova pravosudnog sistema kako bi se sankcionisali „litijaši“ dokaz su kako bi izgledao neki hipotetički nastavak Đukanovićeve autokratije. Primer iz Berana pokazuje i da je zarad procenta biračkog tela i odvraćanja bošnjačkog korpusa od glasanja za opoziciju, režim spreman da podstiče međuetničke tenzije i priziva građanska sukobljavanja. Ni skromnijeg cilja, ni veće štete. To što je akcija nespretno izvedena, ne umanjuje ocenu o rešenosti zaoštravanja kursa i preduzimanja „krajnjih mehanizama“.
„Novi problemi“ koje donose posledice pandemije otvaraju pitanja održivosti ekonomskog sistema, funkcionalnosti institucionalnog aparata, društvene stabilnosti i uopšte sasvim novih uslova u kojima će biti projektovane dugoročne politike, što su veliki izazovi sami po sebi.
Izazovi duplo teži
Međutim, kada se u slučaju Crne Gore svi ti „novi problemi“ posmatraju isključivo kroz prizmu „starih napetosti“, pa se onda u magnovenju zabranjuje i dolazak jedinih zainteresovanih turista koji koliko – toliko mogu spasiti sezonu i napuniti budžet, onda izazovi postaju dvostruko veći, a njihovo rešavanje duplo teže.
U početku, učinilo se da će pandemija odmoći svim evropskim političarima osim jednom – Milu Đukanoviću. Ali, kako vreme prolazi, a konture političkih, ekonomskih i socijalnih nedaća postaju sve uočljivije, jasno je i da će „državni sistemi“ unutar kojih se „ukrštaju“ akumulirane „stare napetosti“ sa „novim problemima“ biti najveće i najtragičnije žrtve ovog procesa.
Nema povratka na staro
Što bude duže uspevao da se raznim manipulacijama održi kao najvažniji u političkom sistemu zemlje (na primer, da pokrade naredne izbore, da prekroji rezultate dodajući glasove potencijalnim koalicionim partnerima koji ostanu ispod cenzusa ili da kupi neke opozicione poslanike kako bi skrpio većinu), kao uzročnik „starih napetosti“ Đukanović će i „nove probleme“ učiniti teže rešivim.
Opterećen hipotekama pogrešnih odluka, nespreman na ustupke, a rešen da zadrži vlast po svaku cenu, Đukanović je postao breme za stabilnost Crne Gore.
Otvaranjem mnogobrojnih afera usred predizbornog vremena, među kojima su najteže one „međunarodnog karaktera“, u kojima se pominje i slučaj ubistva novinarke Dafne Galicije, breme postaje još teže.
Zabluda je da će to „tek tako proći“, da će se opet „sve vratiti na staro“, a Đukanović „provući“ kao u nekim drugim situacijama. Jer, pandemija je sve promenila. Čak i da nema „starih napetosti“ svi ti „novi problemi“ su već dovoljne pretnje poretku i u uređenijim zemljama nego što su balkanske.
Opozicija je u prednosti, Milo gubi izbore? Više o tome OVDE.
Izvor: rs.sputniknews. com
