Poslednjih nedelja, polemike izaziva spomenik srednjevekovnom vladaru Srbije Stefanu Nemanji čije je postavljanje počelo ispred nekadašnje Železničke stanice u Beogradu.
Akademski vajar Ratko Vulanović kaže za Bi Bi Si na srpskom da mu se predloženo rešenje spomenika „ne sviđa ama nimalo".
„Zameram mu pogrešnost, teatralnost, dekoraciju i tako dalje. Veličina je van svih pravila", kaže Vulanović.
U gotovo svim državama bivše Jugoslavije bilo je osporavanih spomen obeležja - od gigantskih statua na malom prostoru u Skoplju, preko „najvišeg stojećeg spomenika u Evropi" Svetom Petru Cetinjskom u Podgorici, do najavljenog „najvećeg raspeća na kugli zemaljskoj" u Splitu, od kog se u međuvremenu odustalo.
Samo podizanje spomenika Stefanu Nemanji nije sporno, kaže za Bi Bi Si na srpskom istoričar umetnosti Nenad Makuljević, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ali…
„Ako pratite šta vlast govori ispada da je Stefan Nemanja zaboravljen, a to nije tačno. Kao monah Sveti Simeon on je vrlo živ u srpskoj kulturi sećanja, u svakoj crkvi ima njegova ikona ili freska, svi znaju za njega, on se proslavlja, o njemu se drže naučni skupovi", kaže.
„Samo ga dosad nije bilo u toj formi, kao figura, jer se kod nas ne podižu skulpture u crkvama", dodaje.
Stručnjaci smatraju da su „obrazovani i informisani kritičari uvek u pravu".
„LJudima ne treba podilaziti i tešiti se da se navikom anuliraju nedostaci koji se javljaju u vreme podizanja spomenika", kaže za Bi Bi Si na srpskom istoričar umetnosti iz Zagreba Zvonko Maković.
„To što se događa danas u Beogradu sa spomenikom Stefanu Nemanji zaista je evidentno vređanje struke, pa i kulturnih i civilizacijskih standarda građana Srbije koje sprovodi samovoljna vlast", navodi Maković u pisanom odgovoru.
Društvo konzervatora Srbije (DKS) tražilo je od nadležnih da odustanu od postavljanja spomenika ruskog autora Aleksandra Rukavišnjikova.
Arhitekta i predsednica DKS Katarina Maksimov kaže za Bi Bi Si da niko nije protiv toga da Stefan Nemanja dobije spomen obeležje, ali da se nije dovoljno razmišljalo o kontekstu prostora.
Gradskim čelnicima zamera i to što je izdvojen značajan novac za izvođenja konkursa i nagrade, kao i za postavljanje i dopremanje spomenika „u vreme kada brojna kulturna dobra u Srbiji vape za ulaganjem".
Predstavnici vlasti odbacuju kritike. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić izjavio je da se radi o zamerkama „lažne elite".
„Različitih mišljenja je bilo i oko Ajfelove kule i Kipa slobode, pa i oko spomenika Knezu Mihailu, kada je deo javnosti govorio da nema kapu i da bi, kao takav, trebalo da bude sklonjen", rekao je Vesić.
Spomen obeležja na Balkanu - selidbe i sporenja
Da nekad nije dovoljno ni da dobar vajar uradi kvalitetnu statuu i postavi na odgovarajuće mesto uz politički amin, pokazuje i selidba spomenika hrvatskom banu Jelačiću.
Ovaj monumentalni konjanik je 1866. postavljen na glavni trg u Zagrebu, ali je po dolasku komunista na vlast sklonjen 1947. iz ideoloških razloga, da bi tek 1990. bio ponovo vraćen.
Kao primer koji je izazvao brojne kontroverze Maković i Makuljević navode spomenik Grguru Ninskom koji je 1929. postavljen na Peristilu u Splitu, usred Dioklecijanove palate.
Grgur Ninski je čuveni episkop iz 10. veka koji se borio za slovensko pismo glagoljicu i bogosluženje na staroslovenskom jeziku, a spomenik je izradio Ivan Meštrović.
„Kada je tamo postavljen trebalo je da se pokaže da Split i Dalmacija nemaju samo antičko nasleđe, zbog Italijana, već i slovensko.
„To je primer utrpavanja gde ne pripada", kaže Makuljević.
Kada su italijanski fašisti 1941. okupirali Split, Grgur Ninski je sklonjen, a 1954. postavljen je izvan Palate, u neposrednoj blizini Zlatnih vrata, dodaje Zvonko Maković.
To nije jedini put da se ovaj grad našao u centru umetničko-političkog previranja.
Bivši gradonačelnik Splita Željko Kerum je 2011. želeo da „napravi Isusa od 39 metara", većeg i od onog u Rio de Žaneiru, na brdu Marjan.
„Na svu sreću, struka i građani su tome žestoko oponirali i do toga nije došlo.
„Isti je gradonačelnik ostavio i dobar trag iza sebe izgradnjom Zapadne obale, čime je produžio Rivu, glavno splitsko šetalište, što je mnogo bolje od Hrista", poručuje Maković.
Krst naspram minareta
U Bosni i Hercegovini je, smatra, izgrađeno nekoliko kontroverznih spomenika, poput gigantskog krsta u hrišćanskom delu Mostara, grada podeljenog između Hrvata i Bošnjaka.
„U samom gradu, inače, dominiraju vertikale minareta pa sam krst razumeo kao protivtežu druge nacionalne i verske zajednice", ocenjuje Maković.
Kod Kraljeva krst od 33 metara, u Srbiji ih ima na desetine.
U poslednjih desetak godina u Srbiji postoji trend postavljanja velikih spomenika i struktura u obliku krsta.
Ove godine je na planini Stolovi kod Kraljeva podignut verovatno najveći krst u Srbiji, visok 33 metra, što simbolizuje broj godina Hristovog života.
Čelična konstrukcija podignuta je na nadmorskoj visini od 1.375 metara. Krst je težak je 16,5 tona, a predviđeno je da bude i osvetljen.
Jula ove godine, na mestu Golemi kamen iznad Podvisa i Orešca kod Knjaževca podignut je čelični krst visok 11 metara i težak četiri tone.
Možda najpoznatiji je krst na kružnom toku na ulazu u Kragujevac, koji je postavljen 2010. godine.
Takozvani Đurđevdanski krst visok je 18 metara, a raspon mu je 11 metara.
Na prednjoj strani nalazi se ikona raspeća visoka šest metara, a sa druge strane je ikona Svetog Đorđa, zaštitnika grada, prečnika 2,6 metara.
Pre dve godine postavljen je i 12 metara visoki krst u blizini Beograda, između Surčina i Pećinaca, tada u medijima nazvan najvećim krstom u Sremu.
Na zadnjoj strani je ispisana poruka „Ovim pobeđuj". Podignut je na kružnom toku i težak je 65 tona.
Dodaje da i razni spomenici u Republici Srpskoj „nemaju mnogo veze sa sredinom i vremenom".
U poslednjih 30 godina ovakvom trendu nije odolela ni Crna Gora.
„Spomenuo bih konjaničku statuu kralja Nikole iz 2006, zatim vrlo neprimeren, štaviše nakaradan spomenik Svetom Petru Cetinjskom iz 2006. kipara Nenada Šoškića ispred zgrade Univerziteta", navodi Maković.
Kao „kičerski spomenik" Maković ocenjuje i onaj posvećen Aleksandru S. Puškinu i njegovoj ženi Nataliji N. Gončarovoj u Podgorici.
„A da stvar bude bizarnija, to je, kao i spomenici Nikolaju Drugom i Stefanu Nemanji u Beogradu, znak nezdrave ruske intervencije u sredinu u kojoj se ti spomenici postavljaju".
Upravo je od Rusije ovdašnja vlast dobila ideju da podigne monumentalni spomenik u kompleksu Beograda na vodi, smatra Makuljević.
U Moskvi je 2016. podignut spomenik velikom knezu Kijevske Rusije Vladimiru, na čijem otkrivanju je bio i predsednik Rusije Vladimir Putin.
Veliki knez Vladimir Prvi Svjatoslavič vladao je krajem 10. i početkom 11. veka, pokrstio je Kijevsku Rusiju i danas se slavi kao svetac.
„Taj spomenik je veoma važan i politički, ima veze sa Ukrajinom, govori se da je (knez Vladimir) 'otac nacije'.
„Deluje da se u Beogradu imitiralo to, ali preko mere. Spomenik u Moskvi, koja je sva monumentalna u trgovima, bulevarima, ima tradiciju još iz vremena komunizma - njihov je visok 17 metara, a ovaj ovde je veći", kaže Makuljević.
Makedonsko iskustvo
Skoplje, glavni grad Severne Makedonije, primer je hiperprodukcije i „dekadencije", smatraju stručnjaci.
Projekat bivše vlade Nikole Gruevskog „Skoplje 2014", kojim je potpuno promenjen centralni deo glavnog grada, mnoge makedonske i svetske arhitekte smatraju za kič, a tadašnja opozicija je optuživala vlast da preko „Skoplja 2014" pere pare.
Na početku realizacije, vlada je najavljivala da će projekat koštati oko 80 miliona evra, ali je prema istraživanju Birna Makedonija potrošeno više od 700 miliona evra.
„Tamo i majka Aleksandra Makedonskog ima spomenik, Aleksandar, Filip, Marko Karljević, svašta tamo ima. Čitav niz spomenika, kad gledate to je Diznilend.
„Turisti to vole, ali spomenici u gradskom prostoru imaju jaku simboličnu funkciju, a ne funkciju Diznilenda", napominje Makuljević.
Stručnjaci podsećaju da su u vreme komunizma u Jugoslaviji o postavljanju spomenika odlučivale stručne komisije - iako je politika davala poslednju reč.
Beograd ima veći broj kvalitetnih spomenika, smatra i Maković.
Kao primer koji odgovara duhu vremena i prostoru koji ga okružuje navodi spomenik knezu Mihailu, ali i neke iz komunističke ere.
Podseća na manje poznati rad vajara Radeta Stankovića na savskom pristaništu „Spomenik palim obalskim radnicima" (1954) i na „vrlo dobar" spomenik Moši Pijade vajara Branka Ružića ispred zgrade lista „Politika".
„Spominjem ove spomenike jer svaki na svoj način izvanredno korespondira s duhom vremena i nosi obeležja kvalitetne umetnosti.
„Ovo što sada niče usred grada je civilizacijski korov", zaključuje Maković.
„Jasna veza političkog trenutka i spomenika"
„Estetika i politika ne idu zajedno", kaže za Bi Bi Si vajar Ratko Vulanović.
Nenad Makuljević navodi da praksa podizanja spornih spomenika u Srbiji traje 10-15 godina, ali se na to nije obraćalo dovoljno pažnje.
„Tu su razna skandalozna rešenja još od prethodne vlasti, kada su podigli spomenik (nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hejdaru) Alijevu na Tašmajdanu", napominje.
„Svi primeri pokazuju jasnu vezu između političkog trenutka i spomenika. Ako postoji neko pravilo - to je", dodaje on.
Zvonko Maković kao prelomni trenutak „kada je virus upao u gradsko tkivo" Beograda izdavaja postavljanje spomenika ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu 2014. godine.
„Rad meni nepoznatog majstora, ali vrlo lošeg. Taj spomenik treba, kao i svaki drugi, čitati u kontekstu političke propagande, no tim gore po spomenik", kaže on.
Maković, koji je predsednik Društva istoričara umetnosti Hrvatske, dodaje da i car Nikolaj i Stefan Nemanja „jednostavno ne odgovaraju ovom vremenu, ali niti jednom ranijem".
„Spomenik na Savskom trgu koji sada raste je, dakako, grandiozni kič i on nema apsolutno nikakvog opravdanja, osim što šalje jednu nezdravu političku poruku konstruisanu na neistorijskim i neestetskim kriterijumima", kaže on.
Profesor Makuljević kaže da ključni problem predstavljaju dimenzije spomenika Stefanu Nemanji - biće visok 23 metara, a sačinjen je od 68 tona bronze.
„Jasno je da se spomenička kultura koristi za političku propagandu.
„Čini se da su razne vlasti prihvatile da je otkrivanje spomenika fantastičan događaj i zato imate hiperprodukciju spomenika, a nije bitno kako oni izgledaju", kaže Makuljević.
Predsednica DKS Katarina Maksimov takođe smatra da je najspornija visina statue koja se podiže, zato što se time „gubi silueta Železničke stanice, spomenika kulture od velikog značaja, a čija je najviša tačka na fasadi 18 metara".
Ona podseća da su iz beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture dali mišljenje da spomenik sa postamentom ne bi trebalo da premaši visinu od 10 metara.
Stručna javnost smatra da je ceo postupak odabira rešenja i postavljanja spomenika Stefanu Nemanji „netransparentno i možda čak nasilno sproveden", kaže Maksimov.
„Brzopleto je sve urađeno. To bi trebalo da bude umirujuće i da svi imaju osećaj da se neki prostor uređuje, a ovo je uzdrmalo i narod i struku", dodaje.
Po čemu je vojska Srbije premašila rusku i američku, saznajte OVDE!
Izvor: Bi Bi Si
