Četiri dana kasnije u pet sati ujutru krenuo je kombinovani napad stotine hiljada hrvatskih bojevnika na sve linije odbrane zaštićene zone Ujedinjenih Nacija, na celokupnu teritoriju Republike Srpske Krajine.
Podršku Hrvatskim vojnicima pružalo je 15.000 vojnika muslimanskog Petog korpusa armije BiH, iako to nikada zvanično nisu priznale, SAD direktno su davale direktnu vazduhoplovnu, vatrenu, izviđačku, obaveštajnu i logističku podršku hrvatskim oružanim snagama.
Saradnju sa SAD priznao je tadašnji šef Hrvatske obaveštajne službe, Tuđmanov sin, Miroslav, kao i američki ambasador u Zagrebu - Piter Galbrajt, koji je pre četiri godine u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju izjavio: "U Oluji su se dogodili vrlo ozbiljni zločini. Sistemski su paljene i pljačkane srpske kuće i ubijani civili koji su tamo zatečeni".
Nepravedan odnos snaga
Odnos hrvatskog i srpskog stanovništva bio je 4,3 miliona prema 300.000! Odnos vojnika bio je još drastičniji, većina vojnih analitičara se slaže.
"Bio je to jedan od najeklantantnijih primera prekomerne upotrebe sile koja se može sankcionisati po svim pravilima običaja i vođenja rata u skladu sa međunarodnim konvencijama. Sve se dešavalo pred očima svetske javnosti i u prisustvu međunarodnih posmatrača na teritoriji zaštićenoj Vensovim planom".
Srpski vojnici uspeli su na teritoriji opština Glina i Petrinja, u direktnom sukobu sa bojevnicima, da im nanesu teške gubitke i napreduju duboko u neprijateljsku teritoriju, ali samo na nekoliko sati. Hrvati su ih iznenadili, napavši ih s leđa.
Zauzimanjem vrhova Dinare, Glamoča i Bosanskog Grahova preko Strmice, hrvatska vojska (zauzimanje-slika) došla je iza svih linija odbrane i uspela da zauzme glavni grad Krajine - padom Knina bilo je sve izgubljeno! Srpskoj vojsci preostalo je bilo samo jedno - da štiti i nekako izvlači svoj narod.
"Ni jednog momenta nisam pomišljao da zauzimam hrvatsku teritoriju, samo mi je na pameti bilo da spasim svoj narod i izvučem ga sa teritorije koja je nama nasilno oduzimana", rekao je srpski komandant.
Četrdeset osam sati je hrvatska artiljerija udarala na sve što je bilo srpsko - vojnike, civile, žene, decu, starce, izbeglice, crkve, škole. Za ta dva dana upali su u sve teritorije gde je bilo Srba i ubijali sve što su zatekli živo ili odvodili u logore.
Granatiranje izbegličke kolone 5. avgust 1995.
U strahu i panici stotine hiljada Srba krenulo je prema Petrovačkoj cesti ka Srbiji da bi spasilo goli život. Iako je kretanje izbeglica bilo uočljivo, jer su išli u kilometarskim kolonama u kolima, traktorima i peške, hrvatske snage su ih granatirale i bombardovale iz aviona, nadomak sela Tomina kod Savskog mosta. Zatim su kolonu presretali i Hrvati naoružani do zuba. Izbacivali su h iz kola i mučki ubijali. Nekada pojedinačno, a nekad na gomili.
"Nas žene bi šamarali, a muškarce tukli. Kidali bi garderobu sa nas, pogotovu ko je imao uniformu, i psovali pre nego ubiju - 'Ubij go*na! Je*em li vam majku četničku, ubij sve dok ne nestanu'", priča žena is kolone, koja je stigla do Srbije, ali traume nosi sa sobom do kraja života.
"U koloni mi je izgorela majka, otac, a od devojčice od 6 meseci samo ručica ostala. Onda sam legla preko sina, da ga telom spasim, da rakete i bombe mene ubiju, da mi dete ostane", priseća se strašnih prizora meštanka Knina.
Ispunjenje hrvatskog sna
Maja 1993. godine, posle zauzimanja Medačkog džepa, Tuđman je rekao:
"Hrvatska je ostvarila veliki uspeh u borbi protiv Srba, jer ih je 91. godine bilo 12,2%, a sada ih ima manje od 8%. Srpsko pitanje u Hrvatskoj biće rešeno kada ih bude bilo manje od 3%!"
Tuđmanov san je ispunjen. Prema podacima međunarodnih organizacija, u Hrvatskoj je 1991. godine bilo 600.000 Srba, 2001. godine, bilo ih je 120.000.
"To je bio nedosanjani stoljetni san hrvatskog naroda u celini, stalni ideal svih naših predaka, težnja i čežnja svakog našeg čovjeka u domovini", rekao je Tuđman na skupštinskom obraćanju 1998. godine, nakon stravičnog zločina.
Šta Amerika želi na Kosovu pročitajte OVDE.
Izvor: Kurir
