Boris Malagurski je reditelj, scenarista, producent i aktivista. Našoj javnosti je najpoznatiji po neverovatnom uspehu svog dokumentarnog filma "Težina lanaca", koji se u tri nastavka bavi ulogom velikih sila u raspadu SFR Jugoslavije, posledicama neoliberalnih reformi u svetu, kao i sprezi korporativnih i političkih interesa koji ugrožavaju opstanak i zdravlje ljudi.
Dokumentarac je doživeo i svetsku slavu, prikazan je na mnogobrojnim svetskim festivalima, a u njima se pojavljuju brojne ugledne svetske ličnosti iz oblasti politike, nauke, ekonomije, kulture... Malagurski veoma britko, promućurno i elokventno, samo na njemu svojstven način, analizira trenutni politički trenutak u Srbiji.
Šta vidite kao najveće izazove budućnosti?
- Organizovanje slobodnomislećih ljudi. Vlast papagajski ponavlja da “opozicija nema program” - a gde bi građani uopšte mogli da čuju za program opozicije? Da li na nacionalnim frekvencijama u pauzama između najprimitivnijih blaćenja opozicije? Ili u tekstovima tabloida koje opozicionari moraju da tuže da bi demantovali laži? Ili na tribinama na kojima opozicionarima razbijaju glave? Ali propaganda deluje, pa se često može čuti kako “vlast ne valja, ali opozicija je još gora”. Kako da se kvalitetna opozicija organizuje kad truo sistem svaki pokušaj organizovanja saseče u korenu? Međutim, verujem da ovakvo stanje može da se prevaziđe. Po meni, opozicija treba generalno da prestane da se bavi Vučićem. Da sam na njihovom mestu, ja bih 90% vremena govorio o drugačijem sistemu, o tome kako bi građani mogli da žive i kakvu bi državu mogli da ostave budućim generacijama. Vođe uvek mogu da ocrne, jer niko nije savršen, ali ideje ne mogu da uvuku u blato - kaže Malagurski.
Da li se Srbija može nazvati demokratskom državom?
- Ne, ali ne bih rekao da smo ikada imali demokratiju. Bilo je nekih pokušaja da se uspostave koliko-toliko demokratski uslovi, ali sve je bilo kratkog daha. Demokratija podrazumeva da objektivno informisani građani slobodno biraju predstavnike koji će sprovoditi njihovu volju. U Srbiji se veliki deo građana svakodnevno dezinformiše, lažne vesti postale su standard vladajuće elite, gotovo svi mediji su pod kontrolom vlasti i fabrikuju paralelni univerzum koji nema veze sa našom stvarnošću, ali u koji veruje deo biračkog tela zahvaljujući medijskom ispiranja mozgova. Sloboda izbora je uskraćena mnogim zaposlenim u javnom sektoru time što se ucenjuju da glasaju za vladajuću partiju, a neki ni ne znaju da se njihova sloboda izbora prekraja - falsifikovanjem zapisnika sa biračkih mesta, što je nedavno i pravno dokazano.
- I na kraju, vladajuća elita nakon izbora zaboravi na obećanja. Recimo, pred beogradske izbore je SNS obećavao metro na sva zvona, čak su delili i karte za metro. Sada se metro više ne spominje. I nikom ništa. U zdravim demokratijama narod kažnjava vlast za ovakve stvari. Mi Srbi nismo baš najbolje shvatili demokratiju. Mislimo da na izborima treba da pobedi neki mesija koji će da nas spasi. Ali zamena jednog diktatora drugim nije rešenje.
Da li Srbija može sačuvati Kosovo u svom teritorijalnom sastavu ili treba ići na istorijski kompromis sa albanskim narodom? Šta bi uopšte predstavljao kompromis za Srbiju, po pitanju Kosova?
- Rezolucija 1244 SBUN je već kompromis - Kosovo i Metohija je deo Srbije, UN uz pomoć NATO administrira pokrajinom. Međutim, NATO je 1999. odmah počeo da radi na stvaranju nezavisne države, što je Đinđić kao premijer primetio i pokušao da predupredi. Kad su gotovo sve članice NATO alijanse priznale Kosovo kao državu, kompromis je prekršen. Uprkos tome, od Beograda su zahtevali da dozvolimo dolazak EULEX misije, pa da ukinemo institucije države Srbije na Kosmetu, pa da im damo međunarodni pozivni broj - sve je učinjeno i još mnogo toga, a sada traže stolicu u UN, pravno-obavezujući sporazum... I kažu nam da pregovaramo. Kakvi su to pregovori ako druga strana krši kompromis i samo nameće uslove? Ja sam uvek za pregovore i kompromis, ali toga ovde nema, ne zavaravajmo se.
- Ni Zajednicu srpskih opština nisu formirali, što se predstavljalo kao jedini uspeh Beograda. Albanski narod nije u istorijskom trenutku kada je željan kompromisa, njihov javni diskurs se svodi na maksimalističke ambicije proširenja albanskog “lebensrauma”, njihova politička elita je fiksirana na ideju Velike Albanije i jedini “kompromis” koji bi oni prihvatili jeste da im Srbija preda svoju teritoriju. Ima Albanaca koji shvataju širu sliku - u Prištini sam svojevremeno razgovarao sa taksistima koji su mi se poverili da su bolje živeli za vreme Jugoslavije. “I u vreme Miloševića”, rekli su mi. “Sada imamo UČK mafijaše na čelu, dok konce vuku Brisel i Vašington, a njih ćemo se mnogo teže osloboditi”. Na kraju dana smo svi mi, obični ljudi, u istim problemima i moja nada jeste da ćemo se ujediniti oko ideje o svetlijoj budućnosti, uz puno poštovanje međunarodnog prava. Ali odricanjem od Kosmeta ne dobijamo ništa, a gubimo sve.
Kako vidite Srbiju u sklopu trenutnih dešavanja na svetskoj političkoj pozornici?
- Na pogrešnoj strani budućnosti. 1989. nismo shvatili da multipolarni svet više ne postoji i nismo se snašli u novonastalim okolnostima. Sada imamo vlast koja je pod kontrolom ostatka starog svetskog poretka i ponaša se kao da je svet i dalje monopolaran, a nije. Može predsednik Vučić da se povremeno, za propagandne svrhe, slika sa ruskim i kineskim zvaničnicima (oni su otvoreni za razgovor sa svima), ali je Vučićeva politika neoliberalna, što je ponovo potvrđeno nedavnom prodajom Komercijalne banke strancima. Prepuštanje ekonomije stranim interesnim grupacijama omogućilo je državnom rukovodstvu da svoju pažnju usredsredi na političko-propagandnu kampanju koja je gotovo permanentna. Ona sada već dovodi do prezasićenja kod naroda koji je, po tabloidima, pretrpeo već nekoliko državnih udara, Trećih svetskih ratova i smakova sveta.
- Umesto da smo se pripremali za prave krize (a tu ne mislim samo na epidemije kojih je uvek bilo i, nažalost, uvek će biti, već i na klimatske promene koje će nam doneti sve ekstremnije vremenske uslove, odnosno razornije poplave, veće suše, itd.) vlast polarizuje društvo da bi odvlačilo pažnju od onoga što radi iza kulisa. A to je stvaranje novog soja lojalnih tajkuna koje će opsluživati siromašni birači. Jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji nikad nije bio veći, te dok razvijene države teže da ulažu kolektivno bogatstvo nacije u jačanje infrastrukture, institucija i tehnologije budućnosti, naša vladajuća oligarhija teži ka ličnom bogaćenju ispumpavanjem naših para iz budžeta. Gotovo da nema projekta koji su pokrenuli, a da nije umrljan brojnim aferama ovog tipa. Hvale se rastom BDP-a, a ne pominju da pola afričkih država ima veći rast BDP-a od Srbije. Zarobljeni smo u politici koja je prevaziđena i plašim se da će ovo narodu doći glave ako se ne osvesti.
Da li je Srbiji potreban jak lider ili čvrste institucije?
- Kao neko ko je zahvaljujući medijskom i filmskom radu imao priliku da razgovara sa velikim brojem građana širom Srbije, rekao bih da većina želi jakog lidera - nekoga ko će lupiti šakom o sto i čija reč će biti poslednja. Kad ih pitam zašto tako razmišljaju, odgovaraju da je naš narod “takav” i da sa nama “ne može drugačije”. Nikada mi nije prijalo nipodaštavanje potencijala našeg naroda, jer ne verujem u mit da su neki narodi predodređeni za diktaturu. Verujem da naš narod nije osetio šta znači država sa jakim i pravednim institucijama. Da ne moramo da jurimo vezu kako bismo dobili ono što nam pripada, da ne moramo da podmićujemo kako bismo ubrzali ono što truli službenici odugovlače ili kako bismo dobili posao koji zaslužujemo. Truo sistem truli ljude i lako je upasti u zamku autošovinizma. Ako želimo da napredujemo kao narod, moramo da menjamo sistem, a jednom kad naš narod oseti šta znači kad institucije rade za sve, promeniće pogrešno shvatanje da nam treba jak lider.
Kakva vlast je potrebna Srbiji da bi ostvarila svoje nacionalne i državne interese i šta konkretno oni za Vas predstavljaju?
- Najviši nacionalni i državni interes Srbije jeste promena trulog sistema koji urušava institucije, predaje ekonomiju strancima i tera mlade ljude u druge zemlje. Iz takvog sistema proističu svi ostali problemi - recimo, gubitak ekonomske suverenosti povlači za sobom kontrolu stranih država nad političkim pravcem naše zemlje, što nam onemogućava da krojimo svoju politiku po pitanju kriznih žarišta poput Kosova i Metohije. Da smo suverena država, davno bismo proglasili okupaciju naše južne pokrajine, ali se vladajuća elita plaši da se ne zameri okupatorima. Ako bismo razvijali domaću privredu koja nije zavisna od stranih investitora, sa jakim institucijama koje bi bile garant da naši ljudi mogu bezbedno da pokrenu biznis, bez straha od reketiranja ili drugih pritisaka političke mafije, mladi bi videli perspektivu u Srbiji, umesto što velikim delom odlaze ili maštaju o odlasku. Srbiji je potrebna vlast koja će ove ideje sprovesti u delo, ali potrebna je i svest među građanima da je najbolja vlast ona koja je smenjiva. Kroz istoriju smo morali da trpimo mnoge nedaće da bismo opstali. U demokratiji bi trebalo da je obrnuto: Ako želimo da opstanemo, ne smemo da trpimo ono što nam smeta, a vlasti bi trebalo da menjamo često koliko i pelene - iz istog razloga.
Kakav svet možemo očekivati nakon pandemije koronavirusa? Da li će nam lanci biti još teži?
- Optimista u meni želi da posle pandemije vidi svet u kojem ćemo više ceniti ljudske kontakte - druženje, zagrljaje, poljupce. Mi jesmo društvena bića i ne smemo dozvoliti da se trajno udaljimo jedni od drugih, jer jedino zbližavanjem gradimo solidarnost, empatiju, sposobnost da sreću, ali i patnju drugih doživimo kao svoju, što nas pokreće za borbu za pravedniju raspodelu društvenog bogatstva. Težina lanaca je možda morala da postane neizdrživa da bismo se trgnuli. A nedavni protesti u Beogradu su pokazali da je ljudima dosta ovog sistema. I tu pre svega mislim na mlade, koji su bili apsolutna većina na protestima. To me veoma raduje. Sad je vreme da se mladi organizuju i da se, zajedno sa starijim, osvešćenim i ohrabrenim građanima, izbore za uticaj u našem društvu. Kad sam predložio ljudima da mi pišu ako žele da se organizujemo, dobio sam na hiljade i hiljade mejlova. Nisam mogao da verujem koliko je veliko interesovanje. Verovatno ću do oktobra uspeti svima da odgovorim. Do sada sam pročitao zaista briljantne ideje za sistemska rešenja. Srbi su pametan narod. Kad se odselimo u države sa boljim sistemima, neretko smo među najboljima u svom poslu. Ali ne želim skrštenih ruku da gledam svoju generaciju kako odlazi iz zemlje. Imamo bogatu i prelepu državu i ne smemo da odustanemo od Srbije - zaključio je Malagurski.
Šta je gnusno uradio Željko Mitrović a da neće odgovarati, pročitajte OVDE!
Izvor: Direktno
