Zakon o slobodi veroispovesti koji je donela Vlada Crne Gore, a osporava ga narod, predviđa preknjižbu svojine nad crkvama, manastirima, dobrima, zemljom, grobljima. Crkva koja je neraskidiva sa istorijom države i ovog naroda, ukoliko taj Zakon opstane, biće razvlašćena, pa i prognana sa zemlje sa kojom je srasla.
Nerazumnoj i osionoj vlasti, koja je tih dana krenula da progoni, proteruje i hapsi sveštenike i visoke crkvenodostojnike, ogoljeno trguje mandatima legitimno izabranih narodnih predstavnika, potkupljuje i sprovodi kaznene mere nad samim srcem naroda, građani Crne Gore mesecima unazad uzvikuju jasno i tvrdo – „ne“.
Odbili su Zakon o slobodi veroispovesti, protivan podjednako Ustavu i zdravom razumu. Učinili su i više od toga: digli su glas protiv dopisivanja i prekrajanja sopstvene prošlosti, precrtavanja istorije, nacionalnog inženjeringa, beskrajnog kruga poniženja i ucena.
Akadamik Matija Bećković kazao je, da je vrlo je teško govoriti o ovom događaju pošto bi svaka reč mogla da natruni ovaj samonikli i iznenađujući trijumf.
„LJudi koji se pre toga nikada javno nisu pojavili, ali kad je dogorelo do nokata i kada su došle u pitanje svetinje jednog naroda, onda se pojavila i manifestacija sa jedinstvenom lozinkom koja verovatno nikada nije ni viđena ni izrečena. Ne damo svetinje – gde se to još i na kakvim demonstracijama čulo i gde su još i kad svetinje bile ugrožene da bi morale biti branjene.“, rekao je Bećković.
Urednik monografije Jelena Jovović kazala je, da je sve vreme bila ubeđena da će to da traje, te da litije imaju jednu novu poruku koja će promeniti štošta u Crnoj Gori, a da novina mora da bude svedok tome za zauvek.
„Zakonom o slobodi veroispovesti Crna Gora je zapalila veliki plamen vere, prave vere. Vlast je, imajući drugu ambiciju bila vetar svemu ovome, jer je do tada sve bilo nekako stalo i sad se sve probudilo.“, ocenjuje Jovović.
Nije rečena nijedna reč, nastvavlja Bećković, jer je teško i nabrojati šta se sve dogodilo da bi se ovo desilo.
„A to je već trajalo namjanje 14 godina, kada je Crna Gora ne samo sebe skratila na 14 godina, nego je krenula da ima i crkvu vršnjakinju“, pojašnjava Bećković.
Novinar, Rade Dragović, kaže da se Crna Gora srela sa samom sobom ponovo, posle mnogo godina.
„Srela je svoju prošlost, svoju tradiciju. LJudi koji žive u Crnoj Gori sreli su ponovo svoje pretke. Dakle, to je jedna višeslojna priča čiji krajnji oblik su litije, koje smo gledale na televiziji u štampi u kojima su ljudi učestvovali u Crnoj Gori.“, navodi Dragović.
„Nekome je palo na pamet da zagrabi pismo, pa je narod rekao – „može da piše i ovako i onako razumećemo se“. Nekome je palo na pamet da jezik ne zove onako kako se on zove, nego da mu da neko drugo, neutralno, ime. Pa su ljudi rekli da i to nije strašno, da govore isti jezikom i da se dobro razumeju. A onda je tom istom palo napamet da uzme u Crkvu. Da traži da se ona nanovo registruje, iako je svakom ko živi u Crnoj Gori jasno da je to apsurd kakvog nema. Da ne može neko ko je mlađi, da traži nekom ko je stariji da se podmladi, da bude mlađi od njega. Taj neko je hteo da uzme imovinu, napravi novu Crkvu što, nažalost, još uvek hoće. Na to ljudi nisu pristali, kaže Dragović.
Aktuelna vlast, kaže akademik Bećković, počela je da vrši genocid nad Crnom Gorom i Crna Gora nad samom sobom.
“ Crna Gora je morala da traži kršenicu od onog ko je njoj tu kršenicu dao. Da pita svoju majku za njene dokumente i da Crna Gora koja je jedna nepokrivena crkva i to crkva koja je stvorila tu državu“, navodi Bećković.
Razbuktao se plamen vere i otpora kada je na silu, 27. decembra 2019. godine, mimo volje većine i pod okriljem mraka parlament usvojio zakon kome su se u Crnoj Gori samo retki obradovali. Zabrinuo je, pa i naljutio, mnoge. Na njegovoj meti je, znalo se to i ranije, Srpska pravoslavna crkva, odnosno njene eparhije na prostoru Crne Gore – Mitropolija crnogorsko-primorska, i eparhije Budimljansko-nikšićka, Zahumsko-hercegovačka i Mileševska.
Zakon nepravde i podele probudio je osećanja i ponos, izazvao gnev, suze i prkos. Dva dana kasnije stigao je i odgovor. Najpre u Podgorici, pa u Beranama, Nikšiću, Pljevljima, Bijelom Polju, Herceg Novom, Budvi. Na ulice su izašle najpre desetine, pa i stotine hiljada crnogorskih građana. Povorke su krenule i Andrijevicom, Barom, Kotorom, Tivtom, Danilovgradom, Kolašinom, Mojkovcem, Murinom, Plužinama, Žabljakom, Šavnikom, Ulcinjom…
„Onda smo i mi krenuli u jednu veliku avanturu. Naši fotoreporteri su otputovali i bili su na svim litijima. Na licu mesta smo bili svedoci neverovatne i magijske slike.“, kaže autor monografije Jelena Jovović.
U Evropi u kojoj se svakog dana neko buni zbog nečega, štrajkuje, izaći na ulice u maloj zemlji, kaže Dragović, pod parolom „Ne damo svetinje“, braniti Crkvu, bio je presedan i jedinstven slučaj u mnogo širim okvirima.
„Naša monografija je imala za cilj da to sabere, objedini, sabere svedočanstva, fotografije i da zbirno napravi jedan presak vremena u kome se sve to dešavalo.“, pojašnjava Dragović.
Okupljeni na jedinstvenim litijama, iza ikona, crkvenih barjaka i poruka svetaca, iz dana u dan koračaju Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Albanci, hrišćani, ateisti, agnostici, muslimani, opozicija, ali i članovi i glasači stranaka na vlasti. Kuči i NJeguši, Bjelopavlići, Bokelji, Paštrovići i Vasojevići, potomci partizana i četnika.
Mirno, ali snagom vere i istrajno svi oni odbili su naum režima da pogazi civilizacijske tekovine, pravnu nauku, zakone sopstvene zemlje i volju građana i legalizuje politiku koja proklamuje da je sve na prodaju, a ono što ne može da se kupi – može da se otme.
„Litije su uspjele da objedine sve generacije. Rame uz rame su mesecima koračali i mladi i stari. U litiji iz Nikšića je krenuo čovek koji je decenije proveo kao jedan agilni službenik. Čovek je bio komunista godinama i vremenom je spoznao pravu istinu i spoznao suštinu života na ovim prostorima, kaže Dragović.
Na jednoj strani smo imali krstove, a na drugoj strani, kaže Bećković, šmrkove i pendreke.
„Taj mladi svet, a bilo ga je kao cveća, odjednom se pojavio nad raskolima, jazovima, ponorima nad kojima se našla Crna Gora. Odjednom se ta rana zamirila, zemlja se pomirila, slegla i pokazala da je ozdravila i da se spasila„, smatra Bećković.
Predvođen svojim vladikama i sveštenicima narod Crne Gore, od mora do severa, mesecima drži javni čas tolerancije, demokratije i građanskih sloboda. U odbrani svojih ličnih prava, kao i prava svoje crkve – svuda i svime garantovanim, osim u savremenoj Crnoj Gori, narod je odgovorio – molitvom i zajedništvom. Uzburkala se do tada ćutljiva i tiha vera i sav otpor stao je u tri reči koje se valjaju sa planina, odzvanjaju po ulicama, odjekuju niz litice i krševite strane, šušte po primorju, ispredaju se svakodnevno u kućama, na poslu, kafićima, kod rodbine, na slavljima i pokorama, mesecima u veličanstvenim litijama – Ne damo svetinje!
„To je bio do te mere nov, neočekivan i važan događaj, da se nije znalo da li su se ti ljudi pojavili sa ovog ili sa onog sveta, sišli sa neba ili ustali ispod zemlje„, rekao je Bećković.
Dostojne potomaka vladika i serdara, pesnika i vojvoda, stradalnika i revolucionara, litije su postale društveni, politički i kulturni fenomen prvog reda. Svoj sud o njima izrekle su najumnije i najznačajnije glave, i gotovo svi ističu da je reč o svojevrsnom čudu koje nadahnjuje i najavljuje duhovni preporod naroda Crne Gore.
„Večernje novosti“ su, kao glas naroda kome se veruje, osetile obavezu i profesionalni zadatak da objavljivanjem monografije o litijama ostave materijalno svedočanstvo o ovoj jedinstvenoj sabornosti, opomeni, otporu, pobuni protiv odluke i zakona vlasti Crne Gore da preveri ono u šta se desetinama vekova verovalo i što je bilo neupitno.
Kako će se Izraelu vratiti greška kof priznanja nezavisnosti Kosova, saznajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti/IN4S
