Piše: Anja Filimonova
Sporazum (potpisan u Beloj kući) predstavlja očiglednu etapu na putu pune formalizacije nezavisnosti „Republike Kosovo“, pošto potvrđuje njen međunarodni status kao države i pomaže njenom ekonomskom zaokruživanju i jačanju na regionalnom (zona „mini-Šengen“) i globalnom (čvrsto je povezuje sa infrastrukturom NATO-a) nivou. Ono što je u Sporazumu revolucionarno, to je predaja jezera Gazivode (glavno čvorište na Kosmetu za energetsko i vodosnabdevanje) na raspolaganje američkoj kompaniji (čemu se neočekivano suprotstavio Ramuš Haradinaj, koji je ostao na čelu stranke „Alijansa za budućnost Kosova“, zapretivši Hotiju da će imati ozbiljne posledice) i uspostavljanje nepremostive barijere uspešno realizovanoj kampanji opoziva priznanja nezavisnosti tzv. Kosova. Sporazumom su uređena i ostala sporna pitanja, čime su uklanjaju sve tehničke barijere koje stoje na putu rešenja poslednjeg pitanja ozvaničenja uzajamnih odnosa.
Ukazujemo na najvažnije: tokom vašingtonskog susreta „Republika KosovA,“ zaključujući međunarodni sporazum sa Izraelom o uzajamnom (državnom) priznanju i uspostavljanju diplomatski odnosa, nastupila je kao država, i Aleksandar Vučić je zaključio ugovor sa „Republikom KosovA“ kao sa državom, koja tek što je uspostavila diplomatske odnose sa drugom državom. Autonomna pokrajina ne može da stupa u diplomatske odnose, pošto to spada u nadležnost suverene države. Taj korak može biti ocenjen i kao formalno priznanje od strane Srbije državnog statusa tzv. Kosova, jer tzv. Kosovo ne može istovremeno istupati, u ugovoru sa Srbijom kao tvorevina koja nije država, a u ugovoru sa Izraelom kao država. U međunarodnoj politici prioritetnim će se nesumnjivo smatrati presedan zaključenja međudržavnog sporazuma sa „Republikom KosovA“. Upravo zato je Aleksandar Vučić potpisao više nego opasan dokument za državnost Srbije i posledice tog potpisa biće, bez preuveličavanja, krajnje opasne.
Donald Tramp je ugovor ocenio kao „fantastičan posao“ svojih ljudi i uz to je potvrdio da se Srbija obavezala da preseli svoju ambasadu u Jerusalim. Ovaj poslednji potez potvrđuje, između ostalog, težnju Vučića da zadovolji izraelski lobi, ignorišući pri tome Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 242 od 22. novembra 1967. godine koja nije priznala rezultate Šestodnevnog rata.
Osim na sadržaj glavnog dokumenta, skrećemo pažnju na još nekoliko suštinskih aspekata.
Kao prvo, predsednik Srbije, kao što ukazuje u svom saopštenju Pokret za odbranu Kosova i Metohije, nije imao ovlašćenje od Vlade i Skupštine da vodi ovakve pregovore. Jedino ustavno ishodište izvršne vlasti u Srbiji nalazi se u Vladi, pa stoga predsednik ne formuliše i ne sprovodi spoljnu politiku, već samo ceremonijalno i formalno predstavlja Republiku Srbiju. Shodno tome, prema mišljenju vodećih srpskih profesora prava, koji su potpisali Saopštenje Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, sam čin vođenja pregovora u SAD od strane Vučića predstavlja tešku zloupotrebu službenog položaja i protivustavno delovanje. Međutim, ako Vučić kao šef države potpiše bilo kakav međunarodni sporazum, prema Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu iz 1969. godine, takav dokument će kao međunarodni ugovor automatski obavezivati na izvršenje, nezavisno od toga što je predsednik narušio Ustav svoje zemlje.
Kao drugo, nad zvaničnim predstavnicima Srbije koji su zaključili Briselski sporazum 2013. godine (svoje potpise su stavili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić) i koji vode pregovarački proces Beograd-Priština, čak i bez uzimanja u obzir potpisivanja sadašnjeg vašingtonskog Sporazuma, sasvim sigurno visi Damoklov mač krivičnih propisa o narušavanju teritorijalne celovitosti države zbog pomaganja secesionističke delatnosti (čl. 307, 320 Krivičnog zakonika RS). Predsednik Srbije i njegova ekipa našli su se uklješteni između nemogućnosti da dalje nastave put, pošto im je preostala samo još jedna slobodna opcija – priznanje nezavisnosti „Republike KosovA“, i nemogućnosti da se vrate nazad, pošto bi to protivrečilo volji zapadnih patrona sadašnjeg srpskog režima.
Briselski sporazum je važan zbog još jednog aspekta. Zajednicu srpskih opština (ZSO), koja se pominje u sporazumu, Vučićev tim je čuvao kao svoje „tajno oružje“, nadajući se da će – bilo Priština, bilo SAD – razumeti njegovu krajnju nuždu da svom biračkom telu „proda“ bajku o tome kako „Kosovo nije dato nizašta, već za drugu Republiku Srpsku“. Međutim, nadanja su bila potpuno uzaludna, bez obzira na mnogobrojne najave uoči vašingtonskog susreta od strane prorežimskih medija o reanimaciji ideje ZSO, ta tema na pregovorima nije ni načeta.
Međutim, sudeći po manijakalnoj upornosti provladinih krugova, moguće je da istorija sa ZSO još nije završena i da će u zadnjem momentu ona biti uručena Vučiću kao poslednji pojas za spasavanje. Za kosovske Srbe ona neće biti ništa više nego vešta iluzija, politički trik. Reč je o tome što je Srbija saglasno Briselskom sporazumu jednostrano izručila svu teritoriju pokrajine ustavno-pravnom poretku „Republike KosovA“ i ukinula svoje državne organe, koji oličavaju glavne atribute suverenosti – sud, policiju, sistem bezbednosti. Tako, tačka 7 (Briselskog) sporazuma glasi: „Policija će biti zajednička i to će biti kosovska policija. Celokupna policija sa severa Kosova treba da se integriše u okvire kosovske policije;“ tačka 8: „Službenicima drugih srpskih struktura bezbednosti biće ponuđeno mesto u odgovarajućim kosovskim strukturama;“ tačka 10: „Predviđeno je da pravosudni organi budu integrisani u okvire kosovskog pravnog sistema.“ Dokument (Briselski sporazum) ne ostavlja ni najmanje prostora za dvojako tumačenje.
Posle zaključenja Briselskog sporazuma Zajednica srpskih opština je dugo vremena služila kao „smokvin list“, koji treba da prikrije suštinu dokumenta. U sporazumu je zaista Zajednici srpskih opština od ukupno petnaest tačaka posvećeno prvih šest. Reč je o „formiranju Zajednice većinskih srpskih opština na Kosovu;“ garantije za njeno delovanje su „odgovarajući zakon i ustavni zakon;“ „Zajednica će delovati na istim osnovama na kojima deluje i Asocijacija kosovski opština.“ Sledstveno, ZSO bi bila duplirana Asocijacija kosovskih opština, što je izazvalo pravni spor koji je „kosovsko pravosuđe“ (Ustavni sud tzv. Kosova, prim. Z. Č.) razrešilo tako što je ovu ustanovu proglasila nepotrebnom u „Republici KosovA“ zbog toga što je nemoguće formiranje duplih struktura. „Ustav KosovE“ i ne predviđa mogućnost organizovanja teritorijalne autonomije, već samo lokalne samouprave. „Kosovsko zakonodavstvo“ predviđa samo dva nivoa decentralizacije – grad i opština. Opštine mogu da se udružuju u asocijacije, što je već u punoj meri realizovano. Nikakve zakonodavne nadležnosti nisu predviđene u korist navedene asocijacije, celokupna nadležnost asocijacije svodi se na rešavanje lokalnih pitanja, uključujući pitanja funkcionisanja sistema zdravstva i obrazovanja, koji su se na severu Kosova u momentu zaključenja (Briselskog) sporazuma u potpunosti nalazili u rukama srpske države.
I da zaključimo, u celokupnom dokumentu (Briselskom sporazumu, prim. Z. Č.) ni jednom se ne pominje Rezolucija 1244 SB UN, Ustav i zakoni Republike Srbije, ni u kom vidu se Kosovo i Metohija ne pominju kao sastavni deo Republike Srbije. Pominju se samo „kosovski zakoni“, dok se centralnom vlašću naziva vlast separatista. Na taj način od strane Srbija već je priznata legalnost pravnog poretka „Republike KosovA“. U javnom obraćanju naciji 17. marta 2018. godine Aleksandar Vučić je lično pročitao svih šest tačaka Briselskog sporazuma koje se odnose na Zajednicu srpskih opština, i iz njegovih usta se začulo „kosovsko zakonodavstvo“, i ništa drugo, i bez ikakvog kasnijeg demantija.
U čemu se sastoji smisao višegodišnjeg „propagandističkog oduševljenja“ o tome koliko je važno formiranje ZSO, koja se predstavljala kao „druga Republika Srpska“? Smisao je sadržan u dve stvari: prvo, da se sakrije činjenica da će Srbi od momenta stupanja na snagu sporazuma postati nacionalna manjina; drugo, došlo je do besmislenog i uprošćenog dupliranja već postojećih međunarodno-pravnih akata, koja garantuju, i to u daleko širem i višem stepenu, poštovanje prava nacionalnih manjina.
Predsednik SAD nije bio voljan da prikrije Vučića, tako što bi mu pomogao da glumi „branioca interesa Srba“ i „čoveka koji je na Kosovu stvorio drugu Republiku Srpsku“. Vučić se potpisao na dokumentu u kome „KosovA“ istupa kao država, koja uspostavlja diplomatske odnose sa drugom državom, i za to dobija potvrdu od strane Srbije.
Ko će preuzeti crnogorsku obaveštajnu službu, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari/IA Regnum
