Piše: Miša Đurković
Od parlamentarnih izbora proteklo je više od dva meseca. Srbija međutim još nije dobila novu vladu, a nemojte biti iznenađeni ako se čekanje otegne sve do oktobra, kada ističu i poslednji zakonski rokovi za njeno formiranje.
Posle nas na birališta su izlazili u Hrvatskoj i u Makedoniji. Neočekivano ubedljivo pobedu Plenković je u najkraćem roku overio vladom kontinuiteta u kojoj očekivano nema dramatičnih promena. Predsednik Milanović se u skladu sa ustavnim obavezama ni minimalno nije mešao u izborni proces, gledao je strašan poraz svoje stranke i sve što je uradio bilo je da dodeli mandat jasnom mandataru, pobedniku izbora HDZ-u. Vlada je odmah formirana i bacila se na rešavanje ogromnih problema koje država ima.
U Makedoniji dve vodeće stranke dobile su očekivano podjednak broj glasova pa se borba za formiranje vlade sada svodi na to ko će više da ponudi Albancima. Sva je prilika da će uz pomoć stranaca SDSM relativno skoro formirati vladu i nastaviti da vodi državu.
Ako se sledi logika institucionalnog parlamentarizma, očekivalo bi se da se vlada najpre i najlakše formira upravo u Srbiji. Da se podsetimo, vladajuća lista osvojila je 188 mesta, a njihov koalicioni partner 32. Kada se zna da su i manjinske liste deo vlasti i da se SPAS takođe nada da ga u nju prime, vidi se da je jedini opozicioni poslanik od SPAS-a odbegli Vladan Glišić. Dakle faktički imamo jednopartijski parlament, bez opozicije, pa bi se očekivalo da se vlada odmah formira i nastavi da radi.
No, logika kojom se vodi ova zemlja i odlučuje o svemu, ide nekom potpuno drugačijom putanjom. Treba najpre registrovati da izbore nije dobila vladajuća stranka već privatna lista „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Dakle SNS se nigde ne pominje. Suprotno ustavu republike Srbije, predsednik države i dalje obavlja i funkciju predsednika stranke, vodi listu i kako to predsednica odlazeće vlade kaže, za sve se pita i oko formiranja nove vlade. U pitanju je voluntaristički model vladavine koji svesno ide na uklanjanje institucija jer se one doživljavaju kao smetnja u sprovođenju „efikasnih mera“. Otud je delovanje vlade u ostavci idealna situacija, jer se ona faktički svodi na puki administrativni aparat za sprovođenje centralizovanih odluka predsednika. Ovakav odnos prema institucijama najbolje se video u nedavnoj najavi uvođenja policijskog časa za vikend iako se bez uvođenja vanrednog stanja ne može ograničavati sloboda kretanja.
Ko ne razume ovu logiku inherentnog vanrednog stanja, mora da se šokirao kada je čuo najave predsednika kako će još neformirana vlada imati ograničen mandat i da bi parlamentarni izbori mogli da se održe već za godinu i po dana zajedno sa predsedničkim. Uzgred malo bolje informisani tvrde da bi sve to moglo da se desi već sledeće godine. Zašto pobogu kad postoji jasna parlamentarna većina? I previše jasna rekao bi neko. Pa tu i jeste problem. Izazovi za vlast ne dolaze od nepostojeće opozicije, već od koordinisanog delovanja zapadnih sila i njihovih agenata uticaja unutar vlasti.
Kad imate pluralistički partijski sistem, onda fokus ide na međupartijske borbe. Kada nema opozicije, sva borba za moć se odvija unutar vladajuće strukture, odnosno unutar dvora. Nosilac stvarne moći i vlasti u Srbiji namenski mora da slabi vladu i njen položaj kako bi i odmenute ministre držao u što slabijem položaju. Takođe, on pokušava da nekoliko njih ukloni iz vlasti, zarotira na manje važne resore, pošalje van zemlje itd. Sve to je povezano sa geopolitičkim dilemama, pritiscima oko Kosmeta, pritiscima za ulazak u NATO i drugim spoljnim izazovima. Po onome što se čuje, zasada to ide sa nezadovoljavajućim rezultatima.
Iako, dakle, predsednik izgleda suvereno i nikad jače, stvarna konstelacija moći govori da se tendencije kreću u drugom pravcu. Najbolji indikator je, čini se, propast celog plana oko prevazilaženja bojkota. On je uključivao i tako rizične poteze poput izmene izbornog zakonodavstva nekoliko meseci pred izbore, rad na privlačenju raznih delova opozicije itd. Sve to nije donelo ništa, a srpski parlament se danas posprdno poredi sa severnokorejskim. Po svemu sudeći, opstrukcija je došla upravo sa terena, gde su odmetnuti delovi stranke radili suprotno instrukcijama vrha. Isti mehanizam unutrašnje opstrukcije uz mešanje stranaca koštao je Tadića vlasti 2012. Otud izražena potreba da ovakav parlament traje što kraće i da se sledeći put ubaci što više stvarne ili kvazi opozicije. No sada se postavlja pitanje da se ne ponovi isti scenario unutrašnje opstrukcije i na sledećim predsedničkim izborima…
U ovakvim zemljama, u kojima je vlast stalno izložena pritiscima i ucenama stranaca, voluntaristički model vladavine i uništavanje opozicije, koliko god delovali privlačno, vrlo su opasni. Mudar vladar ume da se zaštiti institucijama, i da koristi opoziciju za podelu odgovornosti. Onaj ko to nema, ostavlja samog sebe na vetrometini, veoma izloženog za razne oblike udara od kojih nema čime da se zaštiti.
O budućnoati Srba u CG pogledajte OVDE.
Izvor_ Politika
