Piše: Anja Filimonova
Predaja Kosova od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića zauvek će osramotiti Rusiju, dok će sam Vučić i njegov anglosaksonski tim savetnika od Rusije napraviti saučesnika u državnoj veleizdaji.
U poslednje vreme u ruskom javnom prostoru učestali su ispadi ljubitelja poklanjanja srpskih teritorija. Govorimo o onima koje u srpskom javnom prostoru nazivaju „Vučićevim ljudima“ ili njegovim lobistima. U Ruskoj Federaciji postoji nekoliko takvih ličnosti koje pokušavaju da opravdaju neophodnost predaje Kosova i istovremeno opevaju hrabrost predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Razmotrićemo jednog predstavnika ove grupe, koja želi da se dokaže pred „zvaničnim Beogradom“: to je Petar Iskenderov, koji je napisao članak pod upečatljivim naslovom „Rusija i Srbija: ko će koga osramotiti?“
Tekst se odlikuje vapijućom nepismenošću, epohalnom i fundamentalnom u isto vreme. Nećemo prepričavati sadržaj datog članka, uputićemo čitaoce direktno na tekst kako bi mogli sami da formiraju svoje mišljenje. Ipak, on sadrži generalizovane teze antisrpske propagande, na kojima bi trebalo da se zaustavimo.
Tvrdnja da je Srbija faktički izgubila kontrolu nad Kosovom je nezakoniti propagandni trik poraznog, samouništavajućeg karaktera, koji se ne može se uzeti u obzir. Status Kosova de facto i de iure određuju i on mora biti određen njima – isključivo Rezolucijom 1244 i Ustavom Srbije, koji proglašavaju KiM sastavnim delom Republike Srbije. Sva ostala pitanja treba rešavati isključivo u formatu dovođenja situacije u ustavno-pravni poredak Republike Srbije.
Postoji pojam „teritorijalni integritet države“, koji garantuje ustav svake države. Na teritoriji te države nacionalne manjine mogu da žive apsolutno homogeno, ili može biti da tamo uopšte niko ni ne živi. Ni prvi ni drugi slučaj nisu osnova za reviziju državne granice i vlasništva nad tom teritorijom. Ponavljamo: homogeno življenje u okviru administrativno-teritorijalne jedinice bilo koje nacionalne manjine nije osnova za otcepljenje, jer ne postoji demografsko pravo. U protivnom slučaju, oni koji vole da dele srpske teritorije, vodeći se svojom logikom, trebalo bi da se isto tako ponašaju i prema ruskim regionima – Tatariji, Čečeniji, Dagestanu – koji potpadaju pod njihove „kriterijume“. Međutim, rusko krivično zakonodavstvo sadrži sasvim jasne članove za javne pozive za podrivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ruske Federacije.
Ne treba gubiti iz vida ni ovakvu „sitnicu“ kao što je činjenica da Milošević nije lišio Albance mogućnosti da imaju predstavnike u vlasti: oni sami su, pod pretnjom sopstvenih terorista, bojkotovali izbore 1992. godine.
Sledeća teza, koju najčešće iskorišćavaju i kojom manipulišu Vučićevi lobisti, jeste teza da će „rešenje kosovskog problema zaštititi Srbe na Kosovu“. Ovo je omiljena tema u obaveznom programu srpskog predsednika. Obično u njegovom nastupu zvuči ovako: „U suštini želim da promenim vaša prava. Da dobijem za vas sva ona prava koja vam pripadaju, a koja su deo onoga što se naziva civilizovanim svetom. Ja hoću vaše pravo na život. I vaše pravo na rad. I vaše pravo na slobodu. Na bezbednost. Putovanja, obrazovanje, lečenje“.
Postoji samo jedna sitnica: „paket prava“ koji Vučić namerava da obezbedi za kosovske Srbe jeste njegova direktna obaveza kao predsednika, po Ustavu Srbije. A pitanje Kosova je pitanje suvereniteta, a ne obezbeđenje prava nacionalnih manjina na teritoriji druge države. Prebacujući problem sa državno-teritorijalne dimenzije na ravan obezbeđenja prava nacionalnih manjina, srpski predsednik se time odriče teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije nad Kosovom.
Osim toga, Srbi su u Srbiji titularna nacija, a Albanci nacionalna manjina, koja ima svoju „matičnu državu“ – Albaniju, koji ni po kakvim ustavno-pravnim aktima, ni bivše Jugoslavije, a ni sadašnje Srbije – nemaju prava na otcepljenje. Prema Ustavu SFRJ iz 1974, federativne jedinice, a ne nacionalne manjine, imale su pravo na otcepljenje.
Kontrola Srbije nad Kosovom nije izgubljena „de fakto“, već kao rezultat vojne agresije NATO-a. Vojna agresija je nasilje. Nasilje je zločin. Ako rezultate zločina prepoznamo kao „de fakto“ novu stvarnost, onda bismo savetovali samog Iskenderova da to učini. Čim se nad njim i njegovim najbližima izvrši delo nasilja, on bi policiji odmah trebalo da objasni da se sve što se dogodilo podrazumeva i da sa datom situacijom izrazi potpunu saglasnost. Međutim, treba se podsetiti stava Saveta bezbednosti UN po pitanju nasilnih akcija protiv suverene države.
Rezolucija 2131 (1965. g.) „Deklaracija o neprihvatljivosti mešanja u unutrašnje stvari država, o zaštiti njihove nezavisnosti i suvereniteta“ nasilnu vojnu intervenciju u bilo kojoj zemlji naziva agresijom i zločinom koji nema nikakvo opravdanje. „Direktno mešanje, subverzije i svi oblici indirektnog mešanja, suprotni su ovim principima i stoga predstavljaju kršenje Ustava Organizacije Ujedinjenih nacija.“ Shodno tome, akcije koje su dovele do priznavanja Kosova od strane Srbije, predstavljaju pokušaje da se legalizuju rezultati agresije.
U stvari, „pitanje“ Kosova i Metohije već je bilo rešeno – u okviru Rezolucije 1244. Sada se albansko pitanje, odnosno problem albanske nacionalne manjine, mora rešiti u okviru AP KiM. Pre svega, treba priznati pregovore Srbije sa „Republikom Kosova“ za nelegitimne, poništiti zaključene sporazume i vratiti se na Rezoluciju 1244 na osnovu koje treba započeti bilateralni sporazum sa albanskom manjinom.
Odnos Aleksandra Vučića prema Rezoluciji 1244 prilično je indikativan. NJegova sledeća izjava dobila je ogroman odjek: „A ko sme da ih pita šta piše u toj rezoluciji? Nigde ne piše „Srbija“, već samo „Savezna Republika Jugoslavija“ … „Odmah je jasno da govori diplomirani pravnik, koji ili ne zna da je Srbija pravni naslednik SRJ, ili, naprotiv, to zna, ali svodi rezoluciju Saveta bezbednosti UN, koja ima karakter obaveznog izvršenja, na besmisleni papir.
Zapanjujuće su i tvrdnje Iskenderova, prema kojima će zaključivanje konačnog sporazuma sa Kosovom (predaja dela teritorije u ruke separatista terorista – veleizdaja) pomoći u zaštiti Srba. Odnosno, tokom osam godina koliko je Vučić na vlasti (zapravo od 2012. godine, pošto je tadašnji predsednik Tomislav Nikolić igrao ulogu statiste), nije bilo moguće zaštititi prava Srba na Kosmetu. Ispostavlja se da za ovo treba da ispunite glavni uslov: da predate Srbe u ruke poglavara diverzantsko-kaznenih jedinica (koje ne znaju da ratuju, ali i te kako znaju da muče, ubijaju, siluju i prodaju za organe!) Oslobodilačke Vojske Kosova. I onda, čim počnemo, odmah ćemo odbraniti prava Srba!
Do danas „uspesi“ pregovora Beograda i Prištine izgledaju ovako: carina, opštinska dokumentacija i katastarski podaci prebačeni su u nadležnost separatista, Priština je dobila sopstveni međunarodni telefonski broj +383, na jugu se ispostavilo da je veliko preduzeće Feronikal već odavno u njenim rukama, a od proleća 2019. i glavno rudarsko-metalurško postrojenje KiM „Trepča“ (što je bilo nemoguće bez prethodnog puštanja separatista na sever regiona). Pre neki dan je Priština dobila na raspolaganje i elektroenergetski sistem.
Od 2012. godine do danas na teritoriji Kosova održavani su samo izbori „u skladu sa zakonima Republike Kosovo“, u dogovoru sa srpskim vlastima. Upravo je Beograd bio taj koji je insistirao na tome da kosovski Srbi prihvate pasoše „Republike Kosovo“, gde je, pored državljanstva „RK“, celo stanovništvo regiona označeno kao „Kosovari“. U novembru 2013. godine, Vučićev režim izvršio je direktan nezakonit pritisak na srpsko stanovništvo u regionu, prisiljavajući ih da učestvuju u izborima po separatističkim zakonima. Priština je dobila apsolutno sve što je zahtevala, ne popuštajući, već samo povećavajući atribute svog suvereniteta. Beograd, s druge strane, ne može da pripiše sebi ni jedan jedini rezultat.
Osam godina vlada Aleksandra Vučića nije učinila ništa da vrati 250 hiljada Srba proteranih sa KiM. Naglašavamo da se pod Vučićem Srbi ne samo da se nisu vratili na KiM, već se njihov odliv pojačao. I to uprkos činjenici da trenutna situacija ide u prilog Srbiji. Tako je, na primer, „ogroman natalitet u albanskom okruženju na Kosovu“ – mit. Srbi sa KiM tvrde da Albanaca nema više od 800.000. Rezultati izbora pokazuju da su Albanci iz Albanije i Makedonije upisani na izborne liste. Niska izlaznost Albanaca na izborima u stvarnosti znači da njih jednostavno na Kosovu nema.
Srba na Kosovu ima oko 130 hiljada, a odatle je proterano još 250 hiljada. Shodno tome, Srba ima 380 hiljada, kojima treba dodati Gorance, Turke, Hrvate i Cigane. Sveukupno, nealbansko stanovništvo na Kosovu brojaće najmanje 500 hiljada. Takođe je nesporno da albanska omladina nastoji da napusti Kosovo i nikad se tamo ne vrati (na Kosovu dobro živi samo vrh bivše „Oslobodilačke vojske“). Mladi Albanci napuštaju KiM u još većem broju od Srba iz Srbije. Kod Albanaca se raspada patrijarhalna porodica i stare vrednosti. Mlade Albanke više su orijentisane na život po evropskom modelu, natalitet im je pao na nivo od 2-3 dece, dok je natalitet kod Srba na severu KiM veći nego njihov. To je stvarnost, ali Iskenderovu je bliža albanska verzija onoga što se dešava.
Iskenderov ili u principu ne zna za postojanje Briselskog sporazuma, ili ga je pročitao – ali nije razumeo smisao. Briselski sporazum su u aprilu 2013. godine potpisali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Suština sporazuma je da su srpske vlasti dobrovoljno napustile svoju policiju, sud i sistem bezbednosti širom Kosova i Metohije, uključujući i sever, predajući ove funkcije u ruke separatista. Policija je sada samo jedna – „Kosovska“, srpske sudije položile su zakletvu separatističkim vlastima, srpske specijalne službe na teritoriji Kosova jednostavno su prestale da postoje. Sever KiM, gde je srpsko stanovništvo velika većina, do tog trenutka bio je potpuno nepristupačan separatističkoj Prištini.
U celom tekstu sporazuma nema ni jednog pomena Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Ustava ili zakona Republike Srbije, ni u jednom vidu ne pominje se da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Ima samo reči o „kosovskim zakonima“, prištinska vlada se naziva centralnom vlašću. Dakle, Srbija priznaje zakonitost pravnog poretka koji deluje na Kosovu. Zajednica Srpskih Opština, koja prema kosovskom zakonodavstvu ne postoji, trebalo bi da bude uključena u pravni poredak „Republike KosovA“ (ova Zajednica nema nikakvog smisla, nije bila niti će biti stvorena, Vučić od Albanaca neće dobiti ni lanjski sneg).
Srbija ne zna nizašta gore u istoriji „rešenja kosovskog pitanja“ od Briselskog sporazuma. Vlast, koja je predala sever Kosova kršeći sopstveni Ustav i Rezoluciju 1244, govori da će biti još lakše odbraniti Srbe pomoću punopravnog sporazuma o uzajamnom priznavanju sa separatistima, a Iskenderov to ponavlja. Predlažemo autoru samo da sa istom tom hrabrošću sa kojom opravdava potrebu da se Srbija raskomada, ode na Kosovo i tamo ljudima, na licu mesta, objasni kako će izgledati njihova svetla budućnost.
Vučićevi lobisti su posebno slabi na stranku „Srpska lista“, koja deluje na Kosovu, a koja je, po njihovom mišljenju „Beogradska stranka“, i koja epski brani interese Srba i Srbije. Sve je tako, ali upravo suprotno. Srpska lista je stranka kosovskih Srba u parlamentu Republike KosovA, koja je registrovana po zakonima Republike KosovA i po njima takođe i radi. Tako su srpske vlasti u liku Vučića i njegovih saučesnika odsekle druge veoma efikasne srpske političke lidere u zaštiti interesa kosovskih Srba. Imajte na umu da je jedan od njih, Oliver Ivanović, ubijen. Istraga, kako se moglo i očekivati, nije dala nikakve rezultate.
Karakteristična osobina Ivanovićeve stranke „Građanska inicijativa“, bilo je prisustvo partijske infrastrukture, koja je omogućavala stvaranje alternative „Srpskoj listi“. „Višnja na torti“ i najživopisniji primer smisla postojanja „Srpske liste“ je činjenica da je Ramuš Haradinaj izabran za premijera KosovE u septembru 2017. godine uz njihovu saglasnost.
Haradinaj je bivši vođa Oslobodilačke Vojske Kosova, čiji sudski spis glasi kako sledi. OVK je bila podeljena na 7 operativnih zona, a u zoni odgovornosti Haradinaja srpske pravosudne vlasti zabeležile su najveći broj zločina: 987 slučajeva silovanja, ubistava i mučenja, na ovom području su bila 33 logora u kojima su ljudi mučeni i ubijani. U 1998-1999. Haradinaj je lično ubijao civile, učestvovao u mnogim silovanjima, uključujući maloletne devojke, među njegovim žrtvama bile su i bebe.
Zločine Ramuša Haradinaja opisuje niko drugi do sadašnji šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić:
„Sredinom juna 1999. godine u Đakovici je odred pod komandom Haradinaja provalio u kuću K.A. Jedan od vojnika OVK pitao je: „Šta ima za ručak?“, na šta je vlasnik odgovorio: „Samo klot pasulj“, drugi vojnik je pitao: „Šta, nema govedine ni jagnjetine?“, vlasnik je potvrdio: „Nema mesa“. Tada je vojnik OVK izvukao pištolj, dva puta pucao u kolevku u kojoj je ležalo dete od dve nedelje, prišao je detetu odsekao glavu i rekao ocu: „Sad ima mesa“.
„Srpsku listu“ je stvorio Beograd, ali u sasvim druge svrhe: radi zastrašivanja Srba i saradnju sa separatistima. Odavno nije tajna da se kosovski Srbi više plaše Beograda nego Prištine.
Ostatak ekstatične apologetike „Vučićevog lobija“ pobija stvarno stanje stvari. Na primer, o efikasnosti Vučićeve ekonomske politike svedoči činjenica koju je on lično potvrdio: Srbiju svakodnevno napušta više od 100 ljudi, uglavnom mladih, obrazovanih, kvalifikovanih specijalista. Srbija je 2017. godine sa stopom siromaštva od 24,5% zvanično proglašena za najsiromašniju zemlju u Evropi: 1,8 miliona ljudi živi na granici siromaštva (od ukupno 7,5), odnosno svaki četvrti građanin Srbije je prosjak, situacija se od 2017. godine samo pogoršava.
U ideološkoj sferi, promovišući radikalni antisrpski program, političari i lideri prozapadnih NVO, kao što su Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Sonja Liht, Sonja Biserko i Nataša Kandić (njihova propagandna ideologija se naziva „drugosrbijanstvo“) pre nekoliko godina su bili otvoreni marginalci. Međutim, upravo su pod Vučićem oni postali mejnstrim. Diskurs nacionalne politike je potpuno nestao – u tome je i suština ideološke transformacije Srpske napredne stranke, koju vodi Vučić. Ali za unutrašnju i spoljnu upotrebu, daje se privid da se dve grupe („prozapadne“ i „polunacionalne“) bore za moć. U stvarnosti, obe frakcije imaju izraženu ultraglobalističku poziciju. Nije slučajno što i sam Vučić govori o svojim redovnim sastancima sa sinom DŽordža Sorosa, Aleksandrom.
Pritom, srpska vlast nastoji da slomi samu suštinu Srpstva – a to je Kosovski zavet, oslobodilačka tradicija koja prihvata mogućnost da se na neko vreme potčini jačem, ali da se uvek čeka prilika da se započne borba za slobodu. Po pitanju Kosova, vlasti primoravaju Srbe da se potčine sami, odnosno da sami zadaju završni udarac svom nacionalnom biću. Na taj način, po svom ideološkom sadržaju, trenutni režim u Srbiji ima anti-srpski tj. „drugosrbijanski“ karakter. Ali on se razilazi sa njenim osnivačima u jednoj, najbitnijoj tački: odnosu prema Rusiji.
Tada se postavlja pitanje: čemu služi „ruski vektor“? Odgovor leži u ravni čuvenog „smokvinog lista“, koji pokriva suštinu stvarne politike Beograda. Otkriva se paradoks: s jedne strane, predstavnici Ruske Federacije apeluju na bratska osećanja i duhovno jedinstvo naroda, verovatno shvatajući da su narod i narodni duh jedini resurs i podrška Rusije. Ali s druge strane, u realnoj politici, Ruska Federacija je prešla na najviši nivo saradnje sa osobom koja propagira antisrpski identitet.
Skupština Srbije je pokazatelj svega ovoga: apsolutna većina poslanika drži se režimskog proevropskog (prozapadnog) kursa, dok su patriotske snage zastupljene na nivou statističke greške, zajedno su jedva u stanju da pređu izborni prag od 5% – i to u završnoj fazi rešenja kosovskog pitanja.
Pored toga, treba obratiti pažnju i na posebne odnose Srbije, ali ne sa Rusijom, već sa NATO. Samo glavne tačke: istog tog aprila 2013. godine zaključen je sporazum sa Sjedinjenim Državama u oblasti vojno-obaveštajne saradnje – za SAD / NATO u Srbiji je otvorena kontrola nad svim srpskim vojnim strukturama i resursima. U novembru 2014. Srbija je dobila sertifikat NATO „Tier-2“ – potpuna usaglašenost sa sistemom kodifikacije alijanse u oblasti naoružanja i vojne opreme. U januaru 2015. godine, ministar vojni Bratislav Gašić potpisao je IPAP sporazum, što znači ulazak Srbije u najvišu fazu saradnje sa NATO za zemlju koja nije članica alijanse. Oficiri Vojske Srbije masovno prolaze specijalističku obuku u zapadnim centrima.
Tehničke protokole SOFA – „Sporazum o razvoju saradnje i statusu snaga u okviru programa Partnerstvo za mir“ (PfP/SOFA, Sporazum o statusu snaga) Vlada Aleksandra Vučića potpisala je u januaru 2014. godine, a Skupština je ratifikovala u julu 2015. godine. NATO sada može da formira vojne štabove u Srbiji. Potpisan je Sporazum o logističkoj podršci (2016), Centar za nuklearno-biološko-hemijsku zaštitu u Kruševcu dobio je NATO sertifikat, odnosno on je na raspolaganju alijansi.
U septembru 2017. Srbija postaje član borbene grupe Evropske Unije HELBROK (HELBROC). Između 2012. i 2017. godine, Srbija je izvela 45 vežbi sa NATO a samo pet sa Rusijom. Komanda NATO nalazi se direktno u zgradi Generalštaba Ministarstva odbrane Republike Srbije. General-major Milan Mojsilović postao je 14. septembra 2018. godine načelnik Generalštaba Vojske Srbije, koji je od 2013. do 2017. god. bio glava Vojnog predstavništva misije Republike Srbije pri NATO u Briselu.
Dakle, upravo je za vreme vladavine Aleksandra Vučića, NATO strukturama data prilika da se slobodno kreću i nekontrolisano koriste civilne i vojne objekte u zemlji. Zapravo, ovo je tako visok stepen „saradnje“ da potreba za samim članstvom u NATO-u zapravo ne postoji. Ovome se mora dodati i bolni progon i uklanjanje svega što bi moglo da predstavlja pretnju za NATO u Srbiji.
Zašto Vučić žuri sa kosovskim pitanjem, ne dopuštajući ni pomisao da se zamrzne sukob? Američki stručnjak za „zapadni Balkan“ Din Pinelis objasnio je 19. avgusta 2019. da „Trampa ne zanima šta će Vučić i Tači potpisati“, ali to mora da se učini pre izbora 2020. godine.
Bez obzira na poimanje, zašto je pitanje Kosova toliko važno, ono je presudno za mnoge učesnike. Kosovo i Metohija, Kosovski zavet je osnova nacionalnog identiteta i nacionalnog postojanja Srba. To je alfa i omega srpskog nacionalnog identiteta. Kao što je Kosovo odlučilo sudbinu Jugoslavije, tako će odlučiti i sudbinu Srbije, kao i sudbinu srpsko-ruskih odnosa.
Vučićevi anglosaksonski savetnici treba još samo da smisle kako da uklone Rusiju sa Balkana, ali ne prosto da je uklone, već da rukama „Rusa“ završe sa ruskim prisustvom u regionu i u umu srpskog nacionalnog korpusa. I ovde se, čini se, Zapad sveti za svoj istorijski poraz. Posle zapanjujuće pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu, Rusija (SSSR) je bila u teškoj ekonomskoj situaciji, ali na nedostižnoj moralnoj visini. To je ono što je nateralo najbolje zapadne umove da priznaju da u strateškom sukobu budućnost pripada upravo Rusiji – zbog moralne i etičke superiornosti. Da bi se nadigrala Moskva, treba „preuzeti“ vrednosni diskurs (to je čuveni „paket“ – demokratija, ljudska prava itd.).
Ali za Zapad je pretežak zadatak da prikaže sebe kao svetionika istine, na pozadini stalnih lokalnih ratova koje je sam pokrenuo nakon Drugog svetskog rata. Disonanca je previše očigledna. Prema tome, treba ići sa druge strane – ubiti moralni i psihološki potencijal Rusije, kako bi se osiguralo da ona više nikada ne može zauzeti čvrst i motivisan stav. Stoga, što je više sumnjivih kompromisa i otvorenog moralnog pada s njene strane, što su njeni principi nejasniji, to je njen odlazak u najširem smislu bespovratniji. Zato će u Velikoj Igri oko Kosova ovakvi džank-analitičari dobijati najširi mogući medijski prostor i pustiće ih da još dublje zakopaju Rusiju. Predaja Kosova od strane Vučića zauvek će osramotiti Rusiju, dok će sam Vučić i njegov anglosaksonski tim savetnika, od Rusije učiniti saučesnika u veleizdaji.
O dugovima oko Vučića pročitajte OVDE-
Izvor: IA Regnum/Stanje stvari
