Piše: Radoš Bajić
Ivana N. je magistar estetske hirurgije, ima 36 godina, nije udata i nema dece. Živi sa tri mačke u svom stanu na Dorćolu s pogledom na Dunav, koji je kad je diplomirala dobila od svog oca – dobrostojećeg građevinskog preduzimača iz jedne varoši u Srbiji. Pre nekoliko godina sa trotoara ispred zgrade ukrali su joj novu „bubu folksvagen”. Kad se vratila s nekog večernjeg iventa u „Hajatu” mrzelo je da parkira u garaži – srećom, auto je bio kasko osiguran. Sada vozi novi džip „audi ku-5”, koji je jedini u gradu pinkroze boje – jer je uz doplatu naručila baš takav. Zarađuje dobro – radi na državnoj klinici, asistent je na medicinskom fakultetu, po pozivu odlazi na zakazane intervencije u nekoliko privatnih klinika, koje je masno plaćaju jer je odličan hirurg. Specijalizovala se za rekonstrukciju dojki i veoma često joj dolaze klijentkinje iz Emirata i Saudijske Arabije. Na usnama kakve bi danas želela da ima svaka druga žena nije morala da interveniše, dobila ih je rođenjem od majke i od oca. Ali sa dojkama to nije bio slučaj. Pre sedam godina najbolje implante ugradio joj je čuveni italijanski plastičar iz Milana, kod koga je bila na tromesečnom kursu. Svakako, žlezde i mlečni putevi su ostali sačuvani. Zadnjica nije dirana…
Mačke s kojima živi Ivani N. su velika radost, ali i nemala briga, pogotovu kad treba da otputuje na inovativne naučne skupove i kongrese u svetu. U azil ih više ne daje jer nije zadovoljna tretmanom svojih mezimica, koje su dva puta posle nekoliko dana provedenih u mačjem kolektivu ostajale skotne – zbog čega je morala sve tri da steriliše. To joj je veoma teško palo jer svaki atak na reproduktivni sistem ženskog stvorenja ažurira biološki sat i pospešuje starenje jedinke. Ona to kao lekar veoma dobro zna. Zbog svega toga mlada i lepa Ivana N. uvek kada putuje van zemlje mora da ih dan ranije odveze u varoš u kojoj je rođena i ostavi kod majke. A njoj je sve teže da ih revnosno sačuva jer je bolesna – prošle godine je operisala kuk, pa se sve teže kreće. A mačke ko mačke, jedva čekaju da zbrišu u susedno dvorište.
Junakinja ove priče ima momka Borisa J., sa kojim se zabavlja osam godina. On je stariji od nje – blizu je četrdesete. Zaposlen je u beogradskom departmentu američke IT kompanije kao programer senior. Vozi poslednji model „be-em-ve sedmice”, voli satove i od tenisa jedino više preferira da igra golf. Od svojih debelih primanja je, kao kad je kinuo, kupio veliki stan u elitnom naselju čiju gradnju lično nadzire predsednik Srbije. Lako je zaključiti da je reč o „Beogradu na vodi”.
Kada Boris J. ne putuje na golf turnire po svetu njih dvoje vikende najčešće provode u njegovom stanu. Vole da se izležavaju i po dva dana i dve noći da hodaju goli po prostranom, moderno nameštenom enterijeru u kojem niko ne može da ih vidi. Dok uživaju, ispijaju najbolja vina i odmaraju oči na svetlucavoj savskoj vodi. Za osam godina ljubavi Ivana N. je dva puta ostajala trudna. Prvi put je išla na abortus, jer su se njih dvoje tako dogovorili, nakon što su zaključili da je rano da se zarobe i postanu roditelji, da treba još malo da putuju, da žive punim plućima i da „ispijaju slobodu”, kako to Boris J. voli da kaže. Kad je drugi put ostala trudna, Ivana N. se lomila i nije bila sigurna šta treba da uradi. Kad je čula radosnu vest, majka joj je zapretila da „ona dok je živa hoće da vidi unuče, a ako ne rodi, više neće da joj čuva mačke”. I bez obzira na to što Boris J. nije bio oduševljen – Ivana N. je skoro prelomila. Ali, nažalost, dok je u teretani, svesna svog stanja, vežbala samo u gornjem korpusu ruku i ramena, kao ubod nožem – osetila je jak bol u donjem stomaku. I odjurila u toalet. Kad je ustala sa ve-ce šolje, bilo joj je jasno da je sve gotovo. Od tada, bez obzira na to što se ne čuva – više nije ostajala trudna.
A pre skoro sto godina, odnekud iz istočne Hercegovine sa trudnom ženom i dva mala deteta u Toplicu, u selo Alabana, doselio je Zdravko R. U godinama nakon toga seljaci su ispred dućana nagađali da se koščati i oštrooki Hercegovac sklonio u Srbiju od krvne osvete nekog Turčina, čijeg je brata zatekao u svom oboru i prekratio ga. Zdravko R. je od seoskog kmeta dobio dozvolu da na ledini blizu seoskog groblja sklepa kućicu od blata i pruća. Imao je zlatne ruke – sve je uradio sam. Ubrzo se pročuo kao opasan radnik, koji zastane da zavije prvu cigaru duvana tek kada domaćin donese ručak na njivu. Sadio je seljacima šljive i rupe kopao tako brzo da su se ljudi čudili i krstili.
„Tamo gde ja on rođen, zemlje nema, samo je kamen, pa je zbog toga on tako željno i brzo prevrće i s njom radi šta mu je volja”, pričali su. Pošto mu je kućerak bio blizu groblja, otkako je doselio u Alabanu nijednu raku nije iskopao niko drugi, nego Zdravko R. Takođe, ubrzo zatim je svoju hercegovačku kapu zamenio šajkačom, koju su u to vreme nosili svi u selu.
I tako je krenulo. Kamen na kamen, ciglu po ciglu – za neku godinu je uz pomoć naroda i mobe sazidao kuću. Onda je kupio lepu parcelu – i sam podigao svoj šljivik, pa zatim veliki voćnjak sa višnjama, koje su špekulanti i preprodavci lepo plaćali. A za sve to vreme, dok je Zdravko R. uz krvave prenge na mišicama i čvornovatim leđima tekao svoj domazluk, njegova žena je svake godine rađala po jedno dete. Tako su dogurali do devetoro, jedno drugome do uha. Šest ćerki i tri sina.
Danas, sto godina kasnije – Zdravko R. ima sedamdeset i dva potomka. Rasuti su po celoj Srbiji i svetu. Ivana N. će uskoro doktorirati i postati profesor univerziteta. Nedavno joj je preminula majka i njene mačke više nema ko da čuva.
Treba li Srbija, koja svake godine ostaje bez 30.000 svojih žitelja, da se zamisli i zapita – kuda ide?
Ko će u njoj živeti nakon sledećih sto godina?
Novu Škabovu kolumnu možete pročitati OVDE.
Izvor: Politika
