Piše: Miodrag Milikić, specijalni savetnik u Srpsko-Ruskom centru “Majak”
Rusija je kroz svoju istoriju dala mnogo ljudi koji su doprineli svetu u raznim oblastima nauke i kulture, ali nigde nije doprinela u tolikoj meri kao što je to uradila u književnosti. Bez ruskih pisaca i pesnika, svetska književnost bi izgubila smisao koji danas ima. Turgenjev, Dostojevski, Čehov, Jesenjin, , Blok, Pasternak, Gogolj, Tolstoj, Solženjicin, Šolohov i drugi su samo jedan, ali najvredniji deo ruskog književnog stvaralaštva.
Nakon srednjovekovne književnosti, u Rusiji ta umetnost počinje da cveta u XVII veku po patronatom, ali i cenzurom, ruskih imperatora i imperatorki. Svoj zenit ona dostiže u XIX veku, a početak tog zlatnog doba se vezuje za jedno ime i mnoga njegova dela – Aleksandar Sergejevič Puškin.
Interesantna je činjenica da ovog genija ruske poezije i proze ne bi bilo bez dvojice uticajnih Srba iz Hercegovine, koji su služili Ruskoj Imperiji. Prvi od njih je grof Sava Vladislavić Raguzinski, plemić koji je rođen u Jaseniku kod Gacka 1669. godine. Bio je zemljoposednik u Dubrovniku pre službe u Rusiji, gde je postao savetnik prvog ruskog imperatora, Petra Velikog, a takođe je bio i značajan diplomata i jedan od osnivača carske tajne službe. Obavljao je razne misije u ime cara, a najznačajnija je misija u Kini, zahvaljujući kojoj je ispisana i učvršćena rusko-kineska granica.
Za našu priču je interesantnija druga misija Save Raguzinskog. On je bio poslat u Afriku radi izviđanja terena i uspostavljanja pomorske trgovine. Kao posle svake misije, pa tako i ove u Africi, Raguzinski je caru donosio poklone. Ovaj put to nije bilo ništa materijalno. Doveo mu je slugu Ibrahima Hanibala iz Etiopije.
Hanibal je služio kod Petra Velikog na dvoru, a u vojnoj službi je napredovao do čina generala. Mnogo važnije za nas je to, što je Hanibal bio pradeda Aleksandra Puškina po majčinoj liniji, i bez njega ne bi bilo Aleksandra Puškina kakvog danas poznajemo po njegovim delima.
U Moskvi, 6. juna 1799. godine, rodio se Hanibalov praunuk, otac moderne ruske književnosti, Aleksandar Sergejevič Puškin. Iza sebe je ostavio mnoštvo poetskih, proznih i dramskih dela, koja su prevedena na mnoge jezike sveta, izučavaju se i čitaju u celom svetu, a bez njih ne bismo mogli da zamislimo dalji razvoj ruske književnosti. Rusija je vekovima bila kolevka buntova širokih narodnih masa i revolucija, a Puškinovo nemirno i neobuzdano srce je bilo na strani dekabrističkih ustanika u borbi protiv carske vlasti.
Dekabristi su bili pripadnici ruskog plemićkog opozicionog pokreta, članovi tajnih društava i organizatori pobune protiv carskog režima u decembru 1825. godine. Ime su dobili po mesecu decembru (rus. Dekabrь). Većina njih su bili školovani u Parizu i Londonu, odakle su sa sobom doneli ideju o rušenju carske autokratije, koja je gušila liberalizam za koji su se oni zalagali. Puškin je opisao Dekabristički ustanak u svojoj drami ''Evgenije Onjegin''.
Ispred Senata u Sankt Peterburgu je 1. decembra 1825. godine buknuo ustanak protiv cara Nikolaja I, a dekabristima su se 14. decembra pridružilo oko 3.000 ruskih vojnika. Lojalna vojska je sa oko 9.000 svojih pripadnika potisnula ustanike od Zimskog dvorca na zaleđenu reku Nevu, na kojoj je led pucao od topovskih hitaca, a mnogi revolucionari su se tomprilikom udavili. Dana 3. januara, pobunjenici iz preostalih tajnih društava su poraženi i njihove vođe su dovedene na suđenje u Sankt Peterburg. Dekabristi su bili odvedeni u Zimski dvorac, gde su bili ispitivani, suđeni i osuđeni. Dekabrističke vođe: Kahovski, Pavle Pestelj, pesnik Riljejev, Sergej Muravjov i Mihail Bestužev-Rjumin su obešeni. Drugi dekabristi su prognani u Sibir, Kazahstan i Daleki istok.
Kada je pet dekabrista vešano desilo se nešto neoubičajeno. Užad kojima su bili zavezani su pukla pre nego što su umrli. Svetina je verovala da prema vekovnoj tradciji svaki osuđeni zatvorenik koji preživi vešanje da treba biti oslobođen. Umesto da oslobodi ove zatvorenike, imperator Nikolaj je naredio da im se naprave nova užad, i bili su obešeni ponovo. Ovo je bila poslednja javna egzekucija u ruskoj carskoj istoriji. Ni Puškina nije zaobišla kazna zbog podrške Dekabristima. NJegov život je bio u rukama jednog Srbina, general-gubernatora Sankt Peterburga – grofa Mihaila Miloradovića. Car Nikolaj je tražio smrtnu kaznu za Puškina, a Miloradović je zamolio cara da to ne čini i prognao je pesnika na jug, u Kišinjev, Simferopolj, Bahčisaraj i Odesu, gde su nastala neka od njegovih najznačajnijih dela.
Potomak srpske porodice Miloradović iz Gacka, Mihail Andrejević Miloradović, rođen je u Sankt Peterburgu 1771. godine. Bio je ruski general koji se istakao u ratovima protiv Napoleona.
Služio je pod komandom Suvorova u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj (1799). Godine 1805. postao je general-potpukovnik i učestvovao je u bici kod Austerlica pod Kutuzovljevom komandom. Istakao se mnogo puta u Rusko-turskom ratu (1806 — 1812).
Godine 1806, nagrađen je mačem koji je bio ukrašen dijamantima i na kome je pisalo „Za hrabrost i spašavanje Bukurešta“. Ponovo je pobedio Turke kod Obileštija u Rumuniji 1807. godine. Posle pobede nad Turcima 1809. kod tvrđave Rasevat u Bugarskoj, unapređen je 1810. u general-pukovnika.
Tokom Napoleonove invazije Rusije bio je jedan od najistaknutijih i najuspešnijih ruskih komandanata. U bici kod Borodina predvodio je rezervnu miliciju. Kasnije je komandovao odstupnicom, koja je ometala francusko napredovanje prema Moskvi. Kad je Napoleon počeo sa povlačenjem iz Rusije, Miloradović je pobedio Francuze u bici kod Vjazme. Posle toga njegov korpus je postao jedan od najaktivnijih u proganjanju Napoleonove vojske iz Rusije. U bici kod Baucena 1813, predvodio je zaštitnicu od saveznika. Prilikom pobede kod Kulma bio je u komandi rusko-pruskog korpusa, kojega je predvodio i u bici kod Lajpciga. Tokom 1814, komandovao je savezničkim kontingentom u Holandiji.
Kao vojni zapovednik Sankt Peterburga je komandovao vojskom u odbrani državnih institucija od Dekabrista. Prema rečima istoričara, Miloradović je bio veoma blag prema dekabristima, što se vidi i u njegovom postupku prema Puškinu, koji je bio suprotan volji cara Nikolaja, a zahvaljujući svom autoritetu i popularnosti je bio na dobrom putu da na miran način okonča ustanak i završi krvoproliće. Na kraju je ruski plemić i general srpskog porekla stradao od ruke Dekabrista, kada ga je jedan od ustanika, Petar Kahovski, ubio.
Jedan Srbin je zaslužan za to, što je dovođenjem Puškinovog pradede Ibrahima Hanibala u Rusiju omogućio nastanak književnog genija, a drugi zato što mu je poštedeo život i omogućio mu da dalje stvara svoja dela. Puškin sopstveni život nije puno štedeo. Dana 10. februara 1837. je poginuo u dvoboju.
O novom mešanju u unutrašnje stvari Belorusije pročitajte OVDE.
Izvor: Majak
