Ovako počinje razgovor 84-godišnji Lazar Kosanović, jedan od poslednjih potomaka čuvenog srpskog naučnika Nikole Tesle.

Ubijen 91 član porodice

Kaže da je ova porodica najviše stradala u Drugom svetskom ratu.

– Ukupno 91 član šire porodice Tesla ubijen je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, od čega njih 14 u logoru Jasenovac. Oni nisu ubijani zato što su Tesle već zato što su Srbi. U Teslinom rodnom selu Smiljane, samo dva dana pošto je formirana NDH, ustaše su uhapsile lokalnog paroha Matiju Stijačića koji je služio u istoj crkvi u kojoj i Nikolin otac. Ubili su tog sveštenika, a zatim, na Svetog Iliju, 2. avgusta, započeli su krvavi pir koji je trajao do 10. avgusta. Zaklali su i žive zapalili ukupno 530 Srba, a mnoge poslali u Jasenovac. Januara 1943, kad je Nikola Tesla preminuo, u njegovom Smiljanu više nije bilo nijednog Srbina – priča Lazar Kosanović i dodaje da ne zna koliko je u tom događaju stradalo Teslinih rođaka, ali da su ustaše sve učinile da bi zatrle postojanje Srba.

– Srušili su crkvu u kojoj je Teslin otac služio. Ona je obnovljena zaslugom srpskog kulturnog društva Prosvijeta posle rata, ali su je ponovo srušili u ovom, poslednjem ratu. Toliko o njihovom poštovanju velikog naučnika.

Na konstataciju da su Hrvati veoma ozbiljni u nameri da dokažu da je Tesla ne samo državljanin Hrvatske, već i rodom Hrvat, naš sagovornik samo odmahuje rukom.

– To što ga svojataju nema nikakvog smisla. Ako mu je otac bio pravoslavni sveštenik, ako mu je majka bila Srpkinja, ako su mu ustaše pobile 91 člana familije, kako onda Nikola Tesla može da bude Hrvat? Čak to ne može da bude ni po mestu rođenja. Rođen je u Austrougarskoj monarhiji i iz nje je i otišao u svet. Dakle, više prava da ga svojataju imaju Austrijanci i Mađari nego Hrvati – kaže Kosanović.

Masakr na Ognjenu Mariju

Ni njegova porodica nije prošla ništa bolje u Drugom svetskom ratu. Lazar je rođen u selu Jasenak, kod Ogulina, na tromeđi Gorskog Kotara, Like i Korduna.

– Samo od aprila 1941. ubijeno je ili zaklano 36 Srba iz Jasenka i 46 Srba iz obližnjeg sela Drežnice. Meni su tada pobijeni otac, deda, stric i teča. Svi su zaklani 30. jula, na Ognjenu Mariju, a ustaše su ponovile svoj pir i na Svetog Iliju. U oba slučaja žrtve su bačene u Klečku jamu. To je porodična tragedija koja se duboko urezala u moje sećanje – priča Kosanović. Kaže da je tek posle rata ustanovljeno da je u ovu jamu, s imenom i prezimenom, bačeno 153 Srba i to sa područja Plaškog, Primišlja, Drežnice, Gornje Dubrave.

– Međutim, na tom spisku žrtava nema onih iz Vitunja, Ogulina, Gomirja, Srpskih Moravica i Jasenka. Hapšenja Srba u Ogulinu i Gorskom Kotaru su počela u aprilu, nedugo pošto je uspostavljena NDH. Odvodili su ih u nekadašnju srednjovekovnu Frankopansku kulu koja je bila pretvorena u Okružni zatvor. Ali, pravi pir počinje tek pošto se odatle povukla italijanska vojska i predala ustašama kompletnu vlast. Zatočene Srbe su posle mučenja ili polužive bacali u Đulin ponor ili ih odvodili na Galge ili u Klečku jamu. Postoje podaci da su u dva navrata oterali oko 200 Srba u logor Danicu kod Koprivnice, a zatim na Velebit, u logor Jadovno gde su ih pobili – navodi Kosanović.

Narod tog kraja se pobunio protiv zla i oformio partizanske jedinice koje su do početka 1943. godine uspele da oslobode Ogulin i okolinu i tu naprave slobodnu teritoriju. Zbog toga je januara 1943. pokrenuta Operacija Vajs. Rudolf Liters je u zapovesti svojim jedinicama 12. januara 1943. naveo: „U zajedničkom dejstvu sa 5. italijanskim korpusom razbiti partizansku državu u prostoru Karlovac – Ogulin – Gospić – Knin – Bosanski Petrovac. Istrebiti bande uključujući i sve ostale neposlušne elemente koji ugrožavaju sigurnost upravljanja u toj oblasti…“ Tako je i bilo.

U višednevnim borbama 392. legionarske i 114. lovačke divizije sa jedinicama 13. divizije NOVJ, snage Vermahta su uspele da 31. januara 1943. godine povrate izgubljenu teritoriju. Tog dana, zajedno sa 33. ustaškom bojnom otpočinju napad i na jedinice 1. i 3. udarne brigade 8. divizije NOVJ u rejonu sela Plaškog. Potisnuvši partizane, ustaše su krenule u krvavi pir tako što su popalili i opljačkali sva okolna sela, a među njima je bio i Jasenak.

Nož pod grlo

– Druga tragedija koju pamtim odigrala se kad su ustaše tokom te ofanzive upale u naše selo. Počeli su pretres kuću po kuću i došli su u jednu u kojoj smo se u podrumu sakrili žene i deca. Tada sam imao osam godina i bio jedino muško dete među svima. Na vrata je zalupao jedan od ustaša, posle sam saznao kako se zove, domaćica, Hrvatica je bila, otvorila mu je vrata i upitala: „Ti si, Braco?“ On je bio iznenađen i pitao kako to zna, a ona je odgovorila da su komšije, iz istog su sela. Taj ustaša je odgurnuo i došao do nas dece i mene prvog ščepao levom rukom za kosu, a desnom je iz čizme izvadio nož i stavio mi ga pod grlo. Rekao je: „Danas nisam raspoložen da koljem žene i decu. Danas koljem samo šlapave.“ Ustaše su tako zvali partizane jer nisu imali čizama, već su nosili vunene nazuvke koje su na đonu ojačavali ili delom od automobilske gume ili goveđom kožom. I dalje pamtim njegov lik, tu ustašku uniformu koju je nosio i tu kosu, ravno podrezanu do ramena. Do kraja života ću pamtiti tog ustaškog dopukovnika, Josipa Tomljenovića Bracu – priča Kosanović.

Ustaše su sve meštane pohapsili i ubacili u stočne vagone sa poslednjim odredištem – logor Jasenovac.

– Moja majka, sestra, brat i ja smo bili u jednom od tih G vagona. To su stočni vagoni na kojima je pisalo: „Za osam konja ili 32 čoveka“. Nas je bilo po 60 u svakom od njih, a bila je čitava kompozicija krenula. U vagonu samo slama na podu i kibla u uglu gde smo vršili nuždu. Znali smo da nas transportuju u neki logor, ali su partizani porušili prugu, pa se čekalo da je obnove da bismo nastavili put. U tom čekanju, u tim vagonima smo proveli oko šest meseci. U njima smo i dočekali kapitulaciju Italije 8. septembra 1943. godine. Već sledećeg dana ustaše su se povukle u obezbeđenju te kompozicije i mi smo izašli na slobodu. Prihvatili su nas ljudi iz okolnih sela i smestili po kućama. Od tada smo tumarali i bežali od ustaške kame. Pred kraj rata smo stigli do Slovenije. Srbi iz Hrvatske su puno propatili u Drugom svetskom ratu. Među njima je bila i porodica Nikole Tesle. Hrvati to treba da znaju ako ga već svojataju – kaže Lazar Kosanović.

Na pitanje da li se zna koliko je još živih potomaka ovog naučnika, Kosanović kaže da ta evidencija nikada nije pravljena.

– Jedno je sigurno. Svake godine nas je sve manje. Vreme čini svoje – kaže na kraju razgovara ovaj 84-godišnjak.

Pogrešno citiraju Budaka

Kosanović kaže da mu veoma smeta što se pogrešno interpretira izjava Mile Budaka o „konačnom rešenju“ srpskog pitanja u Hrvatskoj.

– Priča se danas da je on rekao da „trećinu treba proterati, trećinu pobiti i trećinu pokatoličiti“. A nije tako rekao u Gospiću 1941. godine. Rekao je da „jedan deo Srba treba pobiti, jedan deo proterati, a jedan deo pretopiti u katoličku veru da im se zatre svaki trag“. To je njegova originalna izjava. Ako je 240.000 Srba iz pravoslavlja prešlo u katoličanstvo to nije jedna trećina. Ako su u Jasenovcu i drugih 1.100 mesta u NDH gde su Srbi stradali, ubijeno 750.000 Srba – to takođe nije jedna trećina – ističe Kosanović i dodaje da je takođe pogrešno govoriti da su Jasenovac i drugi logori bili ustaški.

– To su bili logori Nezavisne Države Hrvatske, a ustaše su tu bili samo puki egzekutori namere tadašnjih hrvatskih vlasti.

Sudbina dželata

Kosanović kaže da je njegov nesuđeni dželat Josip Tomljenović Braco tokom Drugog svetskog rata prednjačio u hapšenju i zlostavljanju Srba iz Ogulina i okoline.

– Kad je uhapsio neke sveštenike zatvorio ih je u svoju staju i privezao za jasle. Oslobodio ih je tek posle dva dana, da bi ih sa ostalim uhapšenim Srbima oterao najpre u Frankopansku kulu, a zatim, preko Koprivnice i Gospića u logor Jadovno gde su i skončali.

Kosanović kaže da je Josip Tomljenović uspeo da na kraju rata pobegne za Mađarsku, ali ga je tamošnja vojska izručila jugoslovenskim vlastima.

– Zatvoren je u vojni zatvor u Zagrebu. Zajedno sa njim u ćeliji je bio neki Jezovšek, šumarski inženjer. Naterao ga je da pozove stražare i slaže da ima infarkt. Kada je stražar ušao, ovaj ga je ubio i onda se bacio sa zida zatvora na ulicu. Mada je tada polomio nogu, uspeo je da se dokopa šume koja je bila udaljena dva kilometra. Ipak, potera ga je pronašla i Vojni sud ga je osudio na smrtnu kaznu streljanjem koja je ubrzo i izvršena. Posle su ovaj događaj iskoristili da snime i neki film, samo su izmenili imena glavnim akterima – navodi Kosanović.

Muzejska postavka

Lazar Kosanović kaže da su s izbijanjem rata u Hrvatskoj, devedesetih godina prošlog veka, Hrvati u potpunosti devastirali Memorijalni kompleks Jasenovac.

– Pre rata sam bio u komandi Petog korpusa JNA i često sam bio u Jasenovcu. Znam odlično kako je izgledala ta predratna postavka muzeja. Hrvati su na početku držali Jasenovac i sve su razlupali ili pokrali. Kada smo 8. oktobra 1991, akcijom 6. i 11. brigade JNA uspeli da potisnemo hrvatske snage i oslobodimo Jasenovac, otišao sam do Memorijalnog kompleksa i uverio se šta je sve rađeno. Ono što smo pronašli smo pokupili i dali organima vlasti u BiH. Imam informaciju da su oni to posle predali Ameikancima. Treba istražiti ko je to učinio. Verovatno je to opet bio neko naš – priseća se Kosanović.

Progon sveštenstva

Lazar Kosanović ističe da su u Ogulini i okolini ustaše prednjačile u zverstvima nad sveštenicima i monasima obližnjeg manastira Gomirje.

– Uhapšeni su iguman Teofan i monasi Metodije i Nektarije koji je imao sreće i preživeo. On je kasnije detaljno ispričao sve o tragediji gomirskog bratstva. Opljačkana je i crkva u Srpskim Moravicama, a suprugu sveštenika su mučili tako što su joj zabijali igle po licu. Ustaše su 17. juna uhapsili episkopa gornjokarlovačkog Savu Trlajića kao i devetoricu sveštenika. I tim hapšenjima je rukovodio Josip Tomljenović Braco – priča Kosanović.

Pukovnik u penziji

Lazar Kosanović je pukovnik u penziji, a najveći deo svog radnog veka je proveo u Ministarstvu odbrane.

Po odlasku u penziju priključio se radu Udruženju ratnih dobrovoljaca 1912 -1918 njihovih potomaka i poštovalaca gde je predsednik Upravnog odbora.

Bio je jedan od članova Organizacionog odbora obeležavanja 50 godina od smrti Nikole Tesle u Banjaluci.

Stoltenberg tvrdi da lokaliteti sa osiromašenim uranijom ne predstavljaju bezbednost po zdravlje! Više o tome OVDE!

Izvor: vesti-online. com