To u intervjuu za portal Nova kaže profesor i nekadašnji ambasador Srbije u Velikoj Britaniji i Vatikanu Vladeta Janković.
Osnivač i nekadašnji istaknuti predstavnik Demokratske stranke Srbije, pre toga i Demokratske stranke, političar, diplomata, esejista, kritičar i autor kultne knjige “Mitovi i legende”, u razgovoru za naš portal “bez dlake na jeziku” analizirao je i sporazum u Vašingtonu, govorio je o eventualnom priznanju nezavisnosti Kosova, ali i mogućnostima srpske opozicije…
Ovih dana veliku pažnju javnosti izazvalo je postavljenje Marka Đurića na mesto ambasadora u SAD. S pozicije bivšeg ambasadora, kako vidite tu odluku, da li mislite da je to dobar izbor i da li je on politički dorastao tom izazovu?
Kada ambasador predaje takozvano akreditivno pismo, u tekstu njegov šef države moli šefa države-domaćina da veruje uručiocu pisma kao njemu samom, jer ga je lično ovlastio i na njega se potpuno oslanja. Pismo se i zove akreditivnim zato što predstavlja izraz apsolutnog poverenja na najvišem državnom nivou. U slučaju Marka Đurića kao mogućeg ambasadora Srbije u SAD takva poruka imala bi više nego simboličan smisao i sadržala bi, rekao bih, jednu naglašeno ličnu nijansu. Jer politički autoritet Đurićev u celini je zasnovan na servilnosti slepoj odanosti predsedniku Vučiću i, sledstveno tome, logično je ako predsednikove interese bude zastupao pre nego one državne. Pri čemu je, uostalom, tragično što se interesi Aleksandra Vučića i države čiji je on predsednik razlikuju u samom temelju.
Đurićevo postavljenje – a meni ono deluje sasvim verovatno – samo je korak dalje u urušavanju naše diplomatske mreže. Poražava saznanje ko nas predstavlja u tri ključne prestonice: u Pekingu, to je profesor geografije sa Prištinskog univerziteta, koji se “služi engleskim” ali je blizak lični prijatelj Tome Nikolića, u Moskvi – specijalizovani član žirija za izbor mis i univerzalni ekspert, a u Londonu nezdravo ambiciozna nastavnica klavira, koja britansku kraljicu zove ekselencijom. S tim u vidu, moguće naimenovanje za Vašington bilo bi dodatna greška i zbog dokazane nekompetentosti i, da upotrebim pravu reč, brljivosti Marka Đurića u spoljnopolitičkim istupima, počevši od infantilnog hvalisanja o pobedi od 5:0 nad kosovskim Albancima do tetkastog “sram da vas bude” upućenog službenoj predstavnici Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije. Osim neiskustvom i izvesnom pretencioznošću bez pokrića, Đurić je obeležen i hipotekom svima poznatih veza sa određenim problematičnim krugovima na severu Kosova. Ovo poslednje bi, uzgred budi rečeno, moglo da se pokaže kao prepreka za dobijanje agremana. Čak i ako bi poveo neke iskusne profesionalce da mu pomognu u zanatskim aspektima funkcije, on ne bi bio dostojan ambasador Srbije u Vašingtonu. To nije posao gde je blagovremeno i dugotrajno aplaudiranje od velike koristi.
Mnogo polemike je bilo i oko potpisanog sporazuma u Vašingtonu. Kako Vama izgleda taj sporazum, da li je Srbija njime više dala ili dobila?
Ne bih želeo da se ponavljam, jer sam o tom pitanju u nekoliko prilika detaljnije javno govorio. Ograničiću se zato na konstataciju da je sporazumom, ako se hladne glave i bez predrasuda pročita u celini, jedino, i to u propagandnom unutrašnjepolitičkom smislu, dobila trenutna američka administracija, dok su i Beograd i Priština na gubitku, s tim što je Beograd hemijsku olovku Donalda Trampa platio skuplje. Ako se uzme da su na pozitivnoj strani salda maglovit ustupak oko Gazivoda i neznatno dobijanje na vremenu pre no što dođe do konačnog potpisa pravno obavezujućeg dokumenta, na onoj negativnoj po posledicama daleko pretežu jednogodišnji moratorijum koji je praktično podsticaj aktivnostima Prištine, ogroman ustupak oko preseljenja ambasade u Jerusalim i gruba ogrešenja o interese Vladimira Vladimiroviča i brata Sija. Ali je bitno nešto drugo: šta su, ako išta, potpisom garantovali Amerikanci i šta će sve to značiti u sasvim mogućem slučaju da Tramp prve nedelje u novembru dobije od birača nalog da se iseli iz Bele Kuće?
Trenutno izgleda kao da Vašington i Brisel u isto vreme vrše pritisak na Srbiju po pitanju rešavanja statusa Kosova. Mislite li da smo u završnoj fazi rešavanja ovog pitanja?
Strateški, cilj SAD i EU je istovetan – da se Srbija zauvek odrekne 15% teritorije i da Kosovo kao nezavisna država uđe u UN. Taktički gledano, vidi se da njihovi pristupi nisu isti, utoliko što bi se Amerikanci, karakteristično, uputili do rešenja i rizičnim prečicama, poput razmene teritorija, dok Evropska unija, sa svojim različitostima i unutrašnjim osetljivostima, teži suptilnijim i, posledično, komplikovanijim i sporijim putevima. Inače, ne mislim da je trenutak raspleta na dohvatu ruke budući da svi trenutno imaju preča posla. Amerikanci su pred izborima i kosovski problem su u tu svrhu iskoristili koliko se moglo, tako da im više nije od posebne važnosti, dok Evropljani imaju više drugih akutnih glavobolja, od korone, preko Bregzita koji se u završnoj fazi dao na zlo, do unutrašnjih razmirica oko podele para. I po ishodu najnovijih tehničkih razgovora u Briselu vidi se da je čitav problem u nekoj fazi mirovanja, pri čemu zatišje, kako se čini, momentalno odgovara svima – i međusobno zavađenim Albancima i Vučiću, koji godinama opstaje odlažući trenutak istine i polaganje računa. Pri čemu kao da zaboravlja da se tu gomilaju i neke kamate.
Da li Aleksandra Vučića rešavanje pitanja Kosova može koštati političke karijere?
Kosovo bi jedino moglo biti kap suviše u čaši u koju vladajuća stranka već godinama neumorno doliva zloupotrebama, osionošću, pljačkama i bestidnošću. Naivno bi bilo zamišljati konferencijski sto za kojim Vučić pred kamerama potpisuje da Srbija priznaje Kosovo i šalje ambasadora u Prištinu. Taj događaj će, kad do njega jednom bude došlo, biti vešto zakamufliran kao zajednički uspeh od kojeg tobože svi imaju koristi. Uprošćeno govoreći, ideja, potekla od nemačkog diplomate Volfganga Išingera, sastoji se u tome da Kosovo uđe u UN, čime bi postalo punopravan državni entitet, a da Srbija pred time zatvori oči i da, možda uz neku vrstu materijalne kompenzacije, nastavi da izigrava “faktor stabilnosti u regionu”. Vučić bi mogao da, uz uobičajeno prenemaganje, pokuša da sve to predstavi kao svoj veliki uspeh i najviše što se moglo postići, razume se – sa prebacivanjem krivice za gubitak Kosova na demokratski režim. Mnogo će zavisiti od spretnosti i veštine režisera čitavog tog spektakla, ali ja odnekud ne verujem da će Srbija, posle svega kroz šta je pod naprednjacima prošla, progutati od Vučića i tu pilulu. Ubeđen sam da bi šok od saznanja trgao i one koji su se umorili, zapali u apatiju ili divljaju u prazno pošto su zapravo izgubili interesovanje za svoju političku, pa i svaku drugu sudbinu. Samo primera radi, ko je video nedavne nasilne sukobe tokom demonstracija pred Skupštinom, trebalo bi da se upita kako bi, na trijumfalne pokliče i vatromet u Prištini, reagovali te iste delije i grobari, čiji je bes tom prilikom nalazio oduška u interesu službi i Vučića.
Srbija od juna nema vladu, a praktično ni skupštinu, koja ne zaseda od uvođenja vanrednog stanja. Kakve to posledice ima po državu?
To što se Skupština mesecima bez ikakvog razloga ne konstituiše i što u Nemanjinoj bez bilo kakvog parlamentarnog nadzora zaseda grupa činovnika bledih od straha za svoje karijere pokazuje koliko smo nisko pali i kako u ovoj zemlji ne vlada Ustav nego volja jednog čoveka. Ona depeša kojom je Vučića, kada je već bio u avionu za Vašington, Vlada tobože podržala i ohrabrila trebalo je da bude neka vrsta smokvinog lista za činjenicu da je taj čovek pristupio potencijalno sudbinski važnim pregovorima bez ikakvog pokrića i ustavnog ovlašćenja. Isto se videlo i po sasvim proizvoljno i nesrećno sastavljenoj ekipi koja ga je pratila. Kad čak i prividi ustavnosti i zakonitosti postanu tako traljavi i nemarno konstruisani, to pokazuje u kojoj su meri svi obziri pogaženi i da prepreka samovolji pojedinca više nema. Državi kojoj se tako nešto dešava ne piše se dobro, a u očima sveta ona može izazivati samo sažaljenje, zabrinutost, pa ponegde i zlurado likovanje.
Kada je reč o vladi, imamo i opomene iz EU da je krajnje vreme da bude formirana. Pored toga, Vladimir Bilčik opominje da i gotovo godinu dana nismo otvorili nijedno novo poglavlje u procesu pristupanja EU, napominjući da “svi znamo šta to znači”. Pa šta to znači iz vaše perspektive i koliko je neozbiljno, uopšte, dozvoliti da nas EU opominje da formiramo vladu?
Ta opomena je najbolji dokaz za tvrdnju koju sam upravo izneo, a nije slučajno što se dva poglavlja koja je ove godine trebalo da budu, a nisu otvorena tiču upravo vladavine prava i borbe protiv korupcije, što, kad se samo malo grublje prevede na direktan jezik, znači da smo u očima Evrope još uvek besudna zemlja pod vlašću lopova. Ali ja već godinama sa punim uverenjem, i u svetlosti iskustava koje sam imao tokom delovanja u spoljnoj politici zemlje, ponavljam da su izgledi Srbije da postane član EU praktično nikakvi, i to bez obzira na ispunjenje tzv. uslova, koje Brisel inače menja kako mu se kad prohte. Mi jednostavno nismo poželjni, geostrateški im nismo bitni pod jedinim uslovom da ne postanemo deo ruske interesne sfere, a uvek smo i inače smatrani nepouzdanima. Pa najzad, čak i da nas prime, mi bismo tavorili na samom dnu lestvice, večito sumnjivi i potcenjeni, a sa manje prava i više obaveza od Rumunije, Bugarske i Hrvatske.
Imamo zaokret u spoljnoj politici Srbije, obzirom na trzavice sa Rusijom, potpisivanje deklaracije o Belorusiji, zameranje Kini zbog 5G mreže koje je obuhvaćenoVašingtonskim sporazumom… Da li mislite da je došlo vreme, prema proceni svetskih sila, da se Srbija odluči za “jednu stolicu”?
Osnovno obeležje naše spoljne politike već godinama su odsustvo strateške orijentacije, povlačenje poteza od nevolje i podleganje pritiscima odakle god trenutno dolazili. Vašingtonski sporazum tu može poslužiti kao očevidan primer. Ako bi neko pomislio da on znači opredeljenje za Ameriku u četverouglu Vašington – Brisel – Moskva – Peking, odmah treba da se upita šta biva ako u novembru Trampa zameni demokratski kandidat. Mi smo u žalosnom položaju da reagujemo od prilike do prilike i da u svakom trenutku samo biramo najmanje rđavu od postojećih mogućnosti. Zaista ne pamtim nešto što bi se u našoj spoljnoj politici moglo smatrati proaktivnim potezom, dakle korakom koji nekuda i s nekim razlogom vodi – ako tu ne računamo Dačićev zabavljački repertoar pred stranim posetiocima. Da se na ovom mestu ne bi reklo kako ni politička opcija kojoj sam svojevremeno pripadao nije imala stratešku ideju i kako nije ni pokušala da nešto u tom pravcu učini, podsetiću da je u jednom trenutku negde 2006. i 20007. u Skupštini bila usvojena Deklaracija o vojnoj, kojoj bi bila usledila i ona o političkoj neutralnosti, ali se to pokazalo nemogućim jer Vlada jednostavno nije imala dovoljno podrške unutar zemlje: jedan deo političkog spektra bio je suviše obavezan Zapadu, dok je drugi, po običaju bez
razumne rezerve, bio okrenut ka Istoku.
Što se opozicije tiče, nikako da dođe do pravog ujedinjenja bez međusobnih sukoba i trzavica. Trenutno imamo pokušaj Borisa Tadića da ih ujedini, da li je on čovek koji to može da uradi?
Dobro bi bilo izvući pouke iz nedavnog crnogorskog primera, što znači da su opoziciji za promenu režima potrebne tri stvari: prvo i najvažnije, najmanje dve nove televizijski privlačne ličnosti bez ikakvih hipoteka, iza kojih bi, ali u drugom planu, stajali ispravni političari od zanata, zatim jedinstvo bez obaziranja i na najkrupnije međusobne razlike i najzad neka krupna budalaština vladajuće stranke. Kod nas bi za presudne izbore 2021. bilo moguće da se ispune prva dva od ovih uslova, dok će se za treći skoro sigurno pobrinuti gluplji među esenesovcima i njihov neurotizovani lider. Kažem “moguće”, ali nažalost ne i verovatno. Neku nadu daje činjenica da su prošli izbori u dobroj meri razdvojili opoziciono žito od opozicionog kukolja, što znači da sve koji su uzeli učešća na izborima (uz izuzetak Zelenovića, Paunovića i Stamatovića) treba jednostavno zaboraviti i ne ulaziti s njima čak ni u neobavezne razgovore. Ta ekskomunikacija podrazumevala bi i sve one koji su, više ili manje licemerno, istupali protiv bojkota, ali redovno na ovaj ili onaj način štiteći svoje sinekure. Što se Borisa Tadića tiče, on je primer čoveka koji je prokockao veliku priliku, pri čemu iskreno ne sumnjam u njegove dobre namere. Činjenica je, međutim, da on u ovom trenutku više doprinosi opštoj konfuziji nego uspostavljanju neke ozbiljne opozicione formacije.
Kako Vam izgleda DSS danas, uopšte od povlačenja Koštunice do danas, i kako biste ocenili njihovo opoziciono delovanje?
Otkako sam pre šest godina za sobom zatvorio vrata DSS-a, taj prag više nisam prešao niti sam o toj stranci rekao jednu javnu reč. Tako će i ostati.
Sjedinjene Države počinju formiranje koalicije protiv Severnog toka 2. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: nova.rs
