U protekle dve decenije bilo je mnogo svedočenja i mišljenja o petooktobarskom prevratu, ali i danas ostaje nedorečen odgovor na pitanje – kako se jedan režim koji je naizgled čvrsto kontrolisao sve poluge moći, tog 5. oktobra srušio za samo nekoliko sati?
Izbori 24. septembra bili su karakteristični po tome, što su se tada, pored lokalnih i izbora za skupštinu Savezne republike Jugoslavije, prvi i jedini put održali i neposredni izbori za predsednika SRJ, što je bilo omogućeno usvojenim amandmanima na Ustav SRJ. Ovi izbori su se međutim pokazali kao sudbonosna Miloševićeva greška, posle koje je izgubio vlast, a zatim se ubrzo našao i u Hagu. Oni zapravo i nisu morali da budu održani, ali je on doneo odluku da sam sebi skrati mandat.
Prema jednom od kasnijih svedočenja Milana Milutinovića, tadašnjeg predsednika Srbije, pošto su se tada bližili lokalni i savezni izbori, u vrhu SPS je prevladalo uverenje da bi o istom trošku trebalo da se održe i predsednički. Postojala procena da su se tzv. obnovom i izgradnjom zemlje posle NATO bombardovanja postigli određeni efekti u svesti naroda i da će to preovladati prilikom izbora. Procena je, kao što se pokazalo, ispala potpuno pogrešna, a i dan danas je ostalo nejasno kako je ona doneta, jer Milošević ipak nije ličio na čoveka koga je bilo baš tako lako nagovoriti na takve strateške odluke.
Milutinović takođe smatra da je Miloševićev poraz na izborima i njegovo svrgavanje sa vlasti nije bio samo običan puč, već je ceo proces izazvan, pored ostalog, uzajamnim zajedničkim delovanjem brojnih procesa koji su se dešavali 90-tih, poput ratova, raspada zemlje i loše ekonomske situacije. Takođe, mnogi političari i uticajni krugovi u Srbiji su bili ubeđeni da zemlja neće moći da krene napred i da neće biti prihvaćena od Zapada dok je Milošević na vlasti.
Rezultati izbora su pokazali da je Millošević poražen od kandidata DOS-a i lidera Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislava Koštunice, ali je on to odbio da prizna i zakazo drugi krug, što je izazvalo gnev naroda i velike demonstracije.
Ipak, i pored činilaca koji su navedeni, i velikog nezadovoljstva naroda, ostaje činjenica da 5. oktobar nije mogao da se desi da nije bilo dva ključna faktora - podrške Zapada zbacivanju Miloševića i delovanja CIA.
Prema članku američkog prodesora Dejvida Švimera, CIA i druge američke agencije su svojski prionule da posle bombardovanja konačno svrgnu Miloševića. Prvo, samo od sredine 1999. godine do poslednjih meseci 2000, javne i privatne američke organizacije su potrošile su oko 40 miliona dolara na legalne programe u Srbiji, ne samo na podršku opoziciji, nego i nezavisnim medijima, građanskim organizacijama i inicijativi „Izađi i glasaj“. Putem ovakvog otvorenog angažmana Sjedinjene Države su nameravale da utiču na javno mnenje. Isti cilj je imala i CIA, samo što je svoj posao obavljala u tajnosti. Postojao je tajni rad podrške Miloševićevoj opoziciji, a CIA je upumpala milione dolara u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom kroz sastanke sa ključnim saradnicima lidera srpske opozicije, i to van državnih granica, pri čemu im je na licu mesta davan novac u kešu.
U Srbiji je fokus CIA-e bio na tome da izvrši uticaj na umove njenih građana, a ne da manipuliše biralištima. Umešanost američke obaveštajne zajednice u izbore bila je „temeljna“, a Vašington je koristio sve instrumente nacionalne moći da ostvari ishod koji bi išao u prilog SAD. Pored toga, američke organizacije za promociju demokratije, nastojale su da obezbede da Milošević nema mogućnost da lažira prebrojavanje glasova. Jedna NVO finansirana iz SAD obučila je preko 15.000 aktivista za nadzor birališta.
Britanski novinar Tim Maršal je takođe u svojoj knjizi "Igra senki - Petooktobarska smena vlasti u Srbiji" piše da su Amerika, Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara na finansiranje srpske opozicije a da su u plan rušenja Miloševića bili su uključeni specijalci CIA, SAS i mnogi drugi obaveštajci.
Drugi ključni faktor za pad MIloševića bila je odluka vojske da se njene jedinice ne smeju angazovati u međustranačkim sukobima, i pojavljivati na ulicama. To je bilo veoma važno jer se, prema kasnijem svedočenju generala Nebojše Pavkovića, saznalo da su pripadnici opozicije, predvođeni Velimirom Ilićem, pre dolaska u Beograd došli u posed veće količine naoružanja iz fabrike ”Sloboda”, čiji direktor je prišao opoziciji.
Dve decenije kasnije, vidimo rezultate petooktobarskog prevrata,a istorija će rasvetliti sve one detalje koji su i dan danas ostali sakriveni.
Počelo prijavljivanje žrtava monstuoznih zločina u južnoj srpskoj pokrajini! Više o tome OVDE.
Izvor: Kurir
