Piše: Vladimir Prebiračević, direktor Srpsko-Ruskog centra “Majak”
Ponovo se razni dušebrižnici iz regiona javljaju da napadnu Srbiju koja im je večna meta. Već danima se u našem okruženju čas u jednoj čas u drugoj zemlji pojavljuju razni kritičari, publicisti, politikolozi i analitičari koji su uvek u funciji naših neprijatelja. Sada im smeta što je usaglašen potpuno novi praznik koji će svima biti poznat kao praznik srpskog jedinstva i koji će slaviti svi Srbi širom planete ali najviše ovde u otadžbini i okolnim srpskim zemljama gde smo kao nacija najviše skoncentrisani.
Napadaju predsednika Vučića za velikosrpske ambicije, za ponovno proklamovanje takozvanog Miloševićevog plana za stvaranje Velike Srbije i naravno uz tradicionalni začin u tom propagandnom pamfletu koji šire a to je Rusija. Ni manje ni više ali i Rusija mora da se ubaci u taj sad već možemo reći organizovani zločinački poduhvat jer kako bi se drugačije i zvao kad su Rusi i Srbi na istoj strani i kad je poželjno napadati ih zarad sopstvenih pokvarenih hrvatskih, mintenegrinskih , albanskih i bosanskih jednom rečju antisrpskih interesa.
Rusija je standardna meta svakoga ko Srbiju smatra za neprijatelja po sistemu prijatelj našeg neprijatelja je i naš neprijatelj. Rusija u tim orkestriranim sistemima ostaje uvek poželjna meta za dodvoravanje zapadnim velikim silama. Srbija se ovim Vašingtonskim sporazumom kako god da ga neko vidi pomerila sa mrtve tačke u odnosima sa Vašingtonom i upravo reakcija u regionu može da bude pokazatelj da je tamo u Beloj kući ipak postignuto nešto korisno za Srbiju.
Svi oni koji možda ne razumeju tu partiju šaha koju igra predsednik Srbije na geopolitičkoj tabli možda osluškujući one koji se sada javljaju i u negativnom kontekstu pokušavaju da ponovo lepe stare SNN-ovske etikete Srbiji o zločinima i zločinačkom udruživanju i ratnoj retorici širom regiona mogu da razumeju suštinu njihovog straha od Srbije. Zaboravljaju samo da oni nikoga više ne mogu da obmanu svojom ciljanom kampanjom.
Plaše se moderne i jake Srbije koja polako postaje njihova noćna mora. Izbori u Crnoj Gori su pokazali šta je moguće kad se Srbi ujedine a to je da pobede one za koje se mislilo da mogu večno pa i posthumno da vladaju. Tome je upravo došao kraj. Jedinstvo koje pokazuju rukovodstva Republike Srbije i Republike Srpske je nešto što je primer da i ostale zajednice Srba iz regiona treba da imaju u vidu taj koncept saradnje i sadejsva za rad kako pojedinačnih tako i kolektivnih interesa.
Našim neprijateljima u regionu je bilo najlepše kada su Srbi bili razjedinjeni i samim tim lake mete. A tome je i doprinosilo što nismo imali tako široku podršku za politiku koju vodimo. Sada amerikanci dolaze u Srbiju sa svojim novim pristupom koji podrazumeva ogromne investicije u našoj zemlji a to je ono što te dušebrižnike najviše boli. Više je nego jasno da Srbija može da bude vodeća u regionu po svim parametrima uz kvalitetnu podršku sa svih strana sveta. Plaše se i da će bezrezervna podrška koju su naši neprijatelji imali sada polako početi da slabi jer su ipak Srbi najjača karika na Balkanu. Srbija postaje interesantna svima ali napokon na pravi način od koga će ekonomija moći da se razvija a građani Srbije će moći da žive bolje ali ne samo Srbije jer će ceo region biti povučen napred i svi Srbi u regionu mogu da se nadaju boljim vremenima.
Kako kaže Bajagina pesma psi laju a karavani prolaze. A upravo je taj stih najbolji opis svih tih bajnih stručnjaka koji su osuli paljbu po Srbiji iz svih oružja.
O papinim planovima za Beograd i Moskvu pročitajte OVDE.
Izvor: Majak
