Piše: Đorđe Mamula
Vera i bogosluženja su ispunjavali prazan prostor, koji je tokom kriza kroz istoriju narastao zbog uzdrmanih društvenih vrednosti. Vera je često kao voda našla put i odgovorila na duboku čovekovu potrebu za Bogom i potrebom da neostane sam. To je bila sociološka činjenica, gotovo aksiom. Rastuća društvena agonija i socijalno beznađe u Crnoj Gori su krčili put društvene krize i grudva snega je krenula sa brda i pretvorila se u lavinu. Stoga nema mesta iznenađenju što je vera pokazala svoju moć i snagu u Crnoj Gori, ali i snagu građana, posebno od 2016.g. Vlada Crne Gore pokušala je i 2020. najbrutalnijim nasiljem da brani presto i ogromno svoje, ali i svojih, bogatstvo protiv mirnih litija. Na žalost, prekasno su shvatili da mitraljezi ne mogu da pomognu. Borisav Pekić kaže: „Ja sam razume se znao da nema dobre policije, koja može zameniti rđavu politiku“, ali ko će da čita Pekića. Građani u litijama i svi koji su podržavali litije i bili protiv Zakona o slobodi veroispovjesti, nisu hteli da budu pretvoreni u spomenike krajputaše DPS-ove poražene politike.
Već je početkom marta ove godine bilo jasno da papa ima velike rezerve prema Zakonu o slobodi veroispovjesti. Pre svih ostalih je krajem prošle godine predsedniku vlade Crne Gore, Dušku Markoviću rečeno u Vatikanu, diplomatski i uglađeno da nema podršku Vatikana za navedeni Zakon i da papa nema nameru da poseti Crnu Goru.
Vlast u Crnoj Gori nije bila spremna da uči iz istorije ili je te lekcije shvatala kao nešto što je se ne tiče.
Godine 1945.g. Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković su pokušali da sa kataraktom na mozgu, kardinala Alojzija Stepnca privole da napravi Hrvatsku rimokatoličku crkvu, protivno svim pravilima katoličanstva. Vrlo opijeni ratnom pobedom i prevelikim izlivom vlasti u mozak, mislili su da nadigraju takvog igrača kakav je kardinal Stepinac i naravno nisu uspeli. Pošto je to odbio, tek tada su odlučili da mu sude za počinjena krivična dela. Postupak je obustavljen zbog njegove bolesti. Kasnije je preminuo i sahranjen je u zagrebačkoj katedrali, pošto je prethodno na paradi u Zagrebu 1945.g. sedeo pored prvog čoveka Republike Hrvatske Vladimira Bakarića. Na slici je prikazan i sovjetski pukovnik. Uklonjeni su sa slika starešina Islamske zajednice i episkop SPC.
Tokom 1967.g. je već zabeleženo da trećinu građana čine vernici.
U godini velike studentske pobune, u Beogradu i Zagrebu, 1968.g. zbog iz izdaje socijalističe revolucije, patrijarh srpski German vrši bogosluiženje nad moštima cara Stefana Dušana, obeležava se 750 godina samostalnosti SPC.
Godine 1966..g. Beograd je ponovo uspostavio diplomatske odnose sa Vatikanom i Rimokatolička crkva je započela sa aktivnostima. Tadašnji predsednik države Josip Broz Tito je posetio Vatikan, a tada je prvi put njegovoj supruzi Jovanki Broz prilikom posete omogućeno da uđe u odaje Vatikana, u koje do tada žene nisu kročile. To je bio signal da u socijalističkoj Jugoslaviji politika nema odgovore na mnoga pitanja i da vera sa časovima veronauke sve više osvaja napušteni prostor socijalizma.
Potom je održana komemoracija za kardinala Stepinca. Rođeni brat Stepinca je inače bio u partizanima, a ubile su ga ustaše.
Godine 1971.g. rimokatoloička crkva je Mariju Bistricu proglasila za mesto hodočašća. To je mesto 37km udaljeno od Zagreba ka severu, gde se nalazi bazilika, crkva Svete Marije Bistričke. Hodočašće je počinjalo iz Zagreba kao litija, u četvororedu monahinja i monaha pa hodom 37 kilometara. Vlast je, sa velikim zakašnjenjem videla da nema ni jedan odgovor na to hodočašće.
Od 1974. kada je donet novi Ustav SFRJ, zabeležen je porast religioznosti, odnosno, zapaženo je da vera u Boga sve više ispunjava prostor koji je napustila politika socijalizma.
Godine 1975.g. se obeležava se rođenje Sv.Save..
Godine 1984.g. je u Mariiji Bistrici održana velika verska svečanost sa hodočašćem od Zagreba.
U Beogradu je osnovan 1984.g. novi Teološki fakultet, a godinu dana kasnije u centru Beograda, na prostoru gde je do tada bio Luna park i povremeno šator cirkusa „Adrija“, nastavlja se pre rata započeta izgradnja hrama Sv. Save.
U Jugoslaviji je podignut i veći broj džamija, između 1969.g. i 1980.g. oko 800.
Prema istraživaljima već 1987.g. u Jugoslaviji preko polovine stanovnika su vernici isto kao u Severnoj Irskoj, Danskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i SR Nemačkoj.
Godine 1989.g. su mošti Sv.Cara Lazara prenošene iz manastira Ravanice.
Dakle, SPC nije spavala, koristila je ustavom zagarantovanu slobodu veroispovesti, bez obzira što je patrijarh srpski German tražio 1977.g. od predsednika savezne vlade Veselina Đuranovića da utiče kod vojnih vlasti da više o Božiću i Uskrsu nepozivaju sveštenstvo na vojne vežbe. Oficiri su smatrali da je to u redu, jer je u Ustavu SFRJ pisalo da je ta država bila ustavna diktatura. Ili diktatura po Ustavu.
Iz ovih primera se moglo učiti, videti odnos države i crkve. Umesto toga iz stranih ambasada u Podgorici poslano je cirkularno pismo u kome se narodu stavlja do znanja da je DPS sa Đukanovićem izgubio izbore. Institucije su u Crnoj Gori toliko urušene da je posle 30 godina, politika opet krenula iz jednog manastira, iz Cetinjskog manastira, posvećenog rođenju Bogorodice. Dakle, 30 izgubljenih godina. Tridest godina grkog života sa vlašću koja je imala devet gladnih dedova u stomaku, kao da su se spremali da imetak ponesu i u grob.
Mitropolit Amfilohije Radović je zatražio da se nova vlast ne svađa oko moći.Impulsivno reagovanje nije dobro u politici. Izbor Alekse Bečića za predsednika Skupštine Crna Gore sa 45 glasova je pokazao da ima još jedna većina, koja može da pomogne da se sastavi i izglasa bolja vlada. Izgleda da je Đukanović iz ambasada zamoljen da ostavi dovoljno dug rok za sastav vlade. Valja podsetiti da je vladajuća većina izabrana većinom glasova, slučajno srpskih. Da je biračko telo koalicije Zdravka Krivokapića dobilo više glasova nego što ima Srba u biračkom telu, što je bio dobar znak. Logično je da čelnici DF se nedrže principa po kome važno samo učestvovati na izborima, pogotovo što su proglasili pobedu. Prirodno ja da žele da ponesu odgovornost koju su imali i kao opozicija, pogotovo kada mediji prenose izjavu Muharema Bazdulja da antisrpski govor postaje nešto normalno,ali i da se na antisrpstvu ne može graditi politika. NJegove izjave su odjeknule od Beograda do Ulcinja i Rožaja, ali i di rodnog mu Travnika. Ne verujem da će čelnici DF prihvatiti mesta u vladi u resorima sporta i turuzma, ili će pak dati podršku manjinskoj vladi, do novih izbora.
Utisak je i da koncern „Vijesti“ pokušava da bude jedan od aktera u stvaranju vlade Zdravka Krivokapića, po svojim zamislima. Kao da više ne žele da prave propuste, jer vide priliku da budu javno glasilo i četvrta grana vlasti.
Snimak eksplozije azerbejdžanskog tenka pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
