Pretražujući na portalima izjavu Mila Đukanovića da će otići u šumu, ne da bi pošumljavao Crnu Goru, već da bi je branio od izbornih pobednika, primetio sam da je ispod njegove slike stajao oglas najnovijeg superluksuznog sportskog automobila. A kako bi, jado, bilo drugačije.
Nije, sigurno, Milo krenuo u šumu vozeći „ladu nivu” ili je na dugi marš pošao peške, već će, ako želi da se nadiše svežeg vazduha, lutati brdima iznad mora u besprekorno ispeglanom „armanijevom” odelu, posmatrajući tirkizno more. Do ulaska u divljinu dovešće se kabrioletom vrednim više od 250.000 evra.
Da li je time još jedna politička balkanska saga zauvek okončana, posle tri decenije apsolutističke vlasti Mila Đukanovića ili je doskorašnjeg apsolutnog gospodara u košulji raskopčanoj od grudi junačkih pa nadole, kao svakog autokratu posle pada s nebeskih visina vlasti, gde je mislio da će boraviti večno, zahvatio sindrom paralelne realnosti? U stvarnom, uskovitlanom crnogorskom univerzumu njegova Demokratska partija socijalista izgubila je parlamentarne izbore, a tanka većina u skupštini već se uvećava podrškom manjinskih stranaka koje su mu se do juče klele na vernost.
Poruku o borbi u šumi, ako bude trebalo – reče Milo – poslao je onima koji su isuviše jednostavno počeli tumačiti rezultate izbora, što znači da se dvometraš još ne miri sa sudbom kletom. Zvanično, Milo je još šef države, ali prvi put u istoriji Crne Gore njen predsednik nije došao na konstitutivnu sednicu skupštine, na kojoj je za prvog spikera izabran Aleksa Bečić. Bila je to prva, velika Milova postizborna greška jer je svoje poslanike ostavio na cedilu, te se učinilo da se u parlamentarnoj sali ponašanju kao da su zalutali u Amfilohijevu mračnu šumu. Ubacili su prazne listiće u kutije, što će reći da nisu bili ni „za” ni „protiv” Bečićevog izbora. Ostavivši svoje ljude same, na cedilu, Đukanović je pokazao da zapravo on postaje sve usamljeniji, pa je njegova fantazmagorična revolucionarna ideja naišla na opšti podsmeh mangupa na društvenim mrežama, pretvarajući političku gromadu u čovečuljka. Ali, ko to nije primećivao ranije, bio je slep kod očiju. Momira Bulatovića počistio je u unutarpartijskim igrama, odričući se kako svog pratvorca Slobe Miloševića, tako i svog porekla i zajedništva sa Srbijom u labavoj konfederaciji. Potom je krenuo dalje jer s izdajom je kao s čokoladom s lešnicima. Osladi se! Tako se rešio još jednog prijatelja, saborca, ideologa i ključnog kreatora svih njegovih pobeda, Svetozara Marovića. Pio je kafu sa Svetom, a sutradan ga je uhapsio, kako Svetu, tako i čitavu familiju Marović, poslavši ih u Spuž, u zatvorsku ćeliju bez ijedne zvezdice. Ne samo da je tim činom pokazao Crnogorcima da svako koga zagrli Milo može gledati u sunce s dve lokacije: iz apartmana u Splendidu, ili iza rešetaka Spuža, već je time nagovestio da ulazi u poslednju fazu svoje vladavine – što je više težio da vlada tuđim sudbinama, sve manje je vladao svojom! Toj opsesiji nisu odoleli ni mnogo veći, ni mnogo visočiji od njega!
Kao da mogu da vidim Svetu Marovića, koji u izbeglištvu, negde u Beogradu, citirajući Kantove teze o transcedentalnoj estetici, bez likovanja, spokojno konstatuje kako je pobedio Mila iz izgnanstva. I ako je to zaista pomislio, poslednji predsednik Državne zajednice Srbije i Crne Gore nije pogrešio jer su ovi parlamentarni izbori bili jedini kojima nije upravljao lično on, čovek koji miri nepomirljivo. Dakle, Mila i sve ostale, u magičnoj zemlji Brda i Primorja! To ne znači da je Sveto vukao konce iz Beograda, već da nije vukao konce iz Podgorice, za račun Mila, i naročito svoj!
Izdajući i hapseći igrače takvog kalibra, predsednik Crne Gore ostao je okružen nižerazrednim apologetama ili retkim primercima igrača višeg ranga, poput odlazećeg premijera Duška Markovića, u koga je mnogo više sumnjao, nego što mu je verovao.
Zato sam javno savetovao Milu da prvog jutra posle izbornih rezultata, sluteći njihov ishod, učini sasvim suprotno, nego da grli stabla po Žabljaku, praveći zasedu za konvoje Demokratskog fronta ili svešteničke karavane mitropolita Amfilohija. Trebao je da ode na plažu u Bečiće, sam, bez obezbeđenja, da zabode suncobran u pesak i spokojno posmatra more. Tada, ma koliko sunce bilo jako, ne bi crveneli ni on, ni oni koji su decenijama, u epohi strahovlade, bili tako žestoko protiv njega. Možda ne bi bio visočiji od Lovćena, ali od suncobrana svakako bi! Ta, nadmorska visina suncobrana bila bi dovoljna da sa nje, ponovo, pokuša da povrati vlast. Da je se još i dvokorakom uputio ka moru i zaplivao, njegova harizma koju neosporno poseduje ne bi postala vodvilj o šumskom Milu.
Zaista, teško ga je zamisliti kao Čea Gevaru u italijanskim cipelama, specijalno pravljenim za njega, koji gleda na svoj platinasti švajcarski ručni sat „brege turbijon”, vredan 106.000 evra, čekajući Zdravka Krivokapića da dođe po mandat za sastav nove vlade. Ko će tada biti s Milom? Sve junak do junaka ili šumske vile koje će začuđeno posmatrati vladara pretvorenog u neobičnog vilenjaka: donosio je sreću samo sebi, a ne podanicima!
Da li će, u crnogorskoj postizbornoj bajci, Milo Đukanović, doskora obožavan, a odskora prezren, lutati brdima iznad mora i po kršu, besediti sam sa sobom ili s imaginarnim pobunjenicima? Hoće li njegova sudbina postati filmska ili serijska? Hoće li je režirati Frensis Ford Kopola ili Mima Karadžić? Da li ćemo gledati „Milo se ponovo rađa” ili „Milo na pjeni od mora?”
Ako čovek koji je vladao čitavu epohu shvati da je prava mera njegove veličine ona od suncobrana, a ne od Lovćena, možda neće ponovo postati gospodar, ali će povratiti dostojanstvo. Za običnog smrtnika više nego dovoljno!
Čega se crnogorska vojska uplašila, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
