Ukoliko u obzir uzmemo i činjenicu da su Albanci, tokom većeg dela istorije, bili bez države, a da su Srbi, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, širili svoje polje uticaja (a samim tim i granice), onda je jasno da je nadmetanje Albanaca i Srba bilo osuđeno na određeni vid asimetrične borbe. Upravo pod definiciju ove vrste sukoba možemo podvesti terorističke aktivnosti Albanaca na prostoru Kosova i Metohije usmerene protiv centralne vlasti u Srbiji.
Iako je još proces islamizacije Albanaca krajem petnaestog i tokom šesnaestog veka bilo nešto što će polarizovati srpske i albanske interese, pretpostavke za terorističku budućnost bile su ostvarene stanjem u geopolitičkom poretku Balkana na kraju devetnaestog veka.
Prizrenska liga
Te 1878. godine, donosile su se odluke koje će oblikovati Balkan za decenije koje treba da stignu. Nakon Sanstefanskog mira, kao svojevrsna reakcija na disbalans moći na Balkanskom poluostrvu, održan je Berlinski kongres. Za srpsku stvar, ova međunarodna konferencija će biti od značaja jer će Srbija ( i formalno) postati nezavisna. Na taj način su ostvareni snovi brojnih naraštaja koji su u Srbiji stasavali tokom 19. veka. Onim ambicioznijim ljudima, sticanje nezavisnosti je bio deo puta koji je trebalo preći ka cilju, stvaranju zemlje južnih Slovena. Isticanjem kandidature za pijemonta ujedinjenja srodnih naroda, Srbija je stekla protivnike, pre svega u vidu Austro-Ugarske i Bugarske.
Ove države su u projektu Jugoslavije videle direktnu pretnju svojim interesima i pozicijom u geopolitičkom poretku Balkana, s jedne strane, a sa druge strane, imale su aspiracije prema teritorijama koje bi ta, u to vreme, fiktivna Jugoslavija trebalo da poseduje. Austro-Ugarska nije želela tako lako da se odrekne prava na aneksiju Bosne i Hercegovine, prava koje joj je priznato na Berlinskom kongresu, a Bugarska je za sebe želela vardarsku Makedoniju. Sve su to razlozi za početak specijalnog rata, koji će ove zemlje voditi protiv Srbije, u godinama nakon Berlinskog kongresa, pa do Prvog svetskog rata.
Značajnu ulogu će u svemu tome imati Albanci, koje će finansirati, organizovati i obučavati oficiri iz Sofije i Beča. Vođeni stavom da „Arnauti ne mogu i ne smeju doći ni jednim svojim delom pod vlast Srba, a Srbi da mogu i moraju doći pod vlast Arnauta“, finansijski i logistički podržani iz inostranstva, Albanci su koheziju koja je postojala unutar albanskog naroda, krunisali stvaranjem Albanske lige u Prizrenu, juna 1878. godine. Albanska strana je istakla zahtev za pripajanjem četiri osmanska vilajeta – kosovskog, bitoljskog, janjinskog i skadarskog u jedinstven albanski vilajet, koji bi imao posebnu upravu. Time su se pokazale naznake širih ambicija albanskih glavešina, i ekspanzionističkih težnji albanskog nacionalnog pokreta.
Tada je prvi put formulisan koncept „Velike Albanije“, projekat koji će u narednim decenijama dostići status civilizacijskog cilja za albanski narod. Kao što se iz samog naziva vidi, cilj je stvaranje velike države, koja će obuhvatiti i teritorije susednih balkanskih zemalja, a pre svega Srbije. Finansijski potkovani, sa logističkom podrškom Austro-Ugarske i Bugarske, Albanci su odmah započeli aktivnosti usmerene protiv srpskog življa. Posledice ovakvog stava ovih nedržavnih struktura su bile otelotvorene kroz sistematsku primenu sile zarad izazivanja straha, te i ne čudi što je u periodu od Berlinskog kongresa, pa do 1912. godine, ubijeno je više stotina Srba u Staroj Srbiji, oteto više desetina srpskih devojaka, opljačkana i oteta imovina više desetina hiljada Srba, a 150 000 ljudi je spasavajući goli život pobeglo u slobodnu Srbiju. Cilj svih tih zločina je bilo stvaranje etnički čistog Kosova, kao albanske zemlje, sve u duhu programa Prizrenske lige.
Srpska i crnogorska vlada pokušavale su, prema svojim mogućnostima, da zaštite srpsko stanovništvo kosovskog vilajeta. Ta zaštita je organizovana najpre na diplomatskom planu, a kasnije, kako sugestije za „zelenim stolom“ nisu imale efekta, srpske vlasti su otpočele naoružavanje naroda na Kosovu, ne samo za potrebe samoodbrane, već i zarad pripreme za ustanak, kada za to dođe vreme. Kako bi se suprotstavili kačacima, nakon 1878. godine dolazi do formiranja komita, koje su vodile borbu protiv turskih vlasti i protiv albanske i muslimanske hajdučije. Komite su bile pretežno Srbi iz Stare Srbije; kretali su se po celoj Staroj Srbiji, u Novopazarskom sandžaku, ali i po Metohiji.
Stvaranje albanske države i delovanje u periodu do Drugog svetskog rata
Vetar u leđa ostvarivanju projektovanih zamisli, inaugurisanih prilikom formiranja Prizrenske lige, svakako je bilo formiranje Albanije, 28. novembra 1912. godine. Austro-Ugarska je sa negodovanjem posmatrala rastuću moć Kraljevine Srbije, te je težila da istoj onemogući izlaz na Jadransko more, s jedne strane, a sa druge, da razdvoji saveznike, Srbiju i Crnu Goru. Dobijanjem nezavisne države, albanski iredentistički san nije počeo da jenjava. Naprotiv. U narednim decenijama, perfidnost i nemilosrdnost njihovih akcija će dobiti potpuno novu dimenziju.
Tako je poznato da je Beći Radža, jedan od albanskih vođa, 1920. godine organizovao odlazak u šumu 300 do 400 ljudi, a na još veći odziv je naišao Bajram Curi, predvodnik Albanaca u Metohiji, kada je 1921. pozvao svoje pristalice u stvaranje vojnih jedinica na području Junika i Batuši, kada se odazvalo između dve i pet hiljada Albanaca. U službi iredentističke ideje „Velike Albanije“ nisu bile samo militantne grupacije, već i političke i studentske organizacije – tipičan primer jesu „Muslimanska južna organizacija“ i studentska organizacija „Besa“. One su širile ekspanzionističu propagandu, a radile su i na organizovanju četa koje bi bile spremne da u slučaju izbijanja rata, diverzantskim akcijama olakšaju napredovanje italijanske vojske, koju je albanskom narodu trebalo prikazati kao oslobodioce.
Za vreme Drugog svetskog rata, a uz podršku okupacionih vlasti, formirana je albanska dobrovoljačka milicija „Vulnetari“, koja je uživala i pomoć drugih paravojnih formacija. Za te četiri ratne godine je ubila oko 10 000 Srba, i to pretežno civilnog stanovništva. Zbog surovih represalija Albanaca, skoro 100 000 Srba i Crnogoraca je proterano sa svojih ognjišta na Kosovu i Metohiji. Nakon poraza Musolinijeve Italije 1943. godine, a uz pristanak vlasti nacističke Nemačke, sredinom septembra 1943. godine, došlo je do formiranja „Druge prizrenske lige“, koja je bila idejni naslednik onog projekta iz 1878. godine, vrednosni sukcesor koncepta po kome treba stvoriti veliku, etnički čistu zemlju Albanaca. Nešto ranije, obrazovana je nacionalistička organizacija „Nacionalni front“, čiji su pripadnici sebe nazivali „balistima“ i koji su sprovodili stravične zločine nad srpskim civilima.
Dakle, Albanci su posedovali razvijene mehanizme zarad ostvarivanja svojih ciljeva u tim mučnim godinama. Tome je još više doprineo specijalni „Kosovski puk“, oružana formacija koja je imala centralno mesto u etničkom čišćenju Kosova i iseljavanju Srba. Negde u proleće 1944. godine, stvorena je 21. SS divizija „Skenderbeg“. Ova oružana grupa je u svom sastavu imala albanske snage, približno 12 000 vojnika, računajući nemački komandni kadar. Ona je vršila masakre nad srpskim stanovništvom, noseći uniforme nacističke Nemačke.
U komunističkoj Jugoslaviji
Nakon Velikog rata, albanski teroristi su u novim okolnostima nastavili tamo gde su stali za vreme sukoba. U tome ih nije omelo ni prividno prijateljstvo komunističke Jugoslavije i Albanije, koje će trajati sve do sukoba sa Informbiroom. Tih godina je bila aktuelna ideja stvaranja velike balkanske federacije, čiji bi integralni deo bile, sem Jugoslavije, i Bugarska i Albanija. Do toga nije došlo i vrlo brzo je stavljen katanac na jugoslovensko-albanskoj granici, a odnosi su postali zategnuti. Dok su komunističke vođe Jugoslavije i Albanije razmatrale mogućnost fuzije, na drugom kraju sveta, u Sjedinjenim Američkim Državama, 1946. godine, dolazi do formiranja treće po redu Prizrenske lige, sa poznatim elementarnim postulatima. Projekat „Velike Albanije“ trebalo je da nastavi da živi.
Ideološki sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1948. omogućio je Albaniji da povede protiv Jugoslavije kombinovanu propagandno-diverzantsku borbu, pod plaštom „marksizma-lenjinizma“. Od tada se u kosovskom zbivanju javlja i taj elemenat, koji velikoalbanskom nacionalizmu i hegemonizmu daje vid „leve“ revolucionarnosti i radikalizma, pogotovo posle sukoba Tirane sa Moskvom i vezivanja Albanije za Kinu. Pored te političke i propagandne aktivnosti sračunate na duži rok, ubacivane su iz Albanije diverzantsko-terorističke grupe, kao nekada kačačke bande između dva rata, koje su ubijale srpske graničare i pripadnike snaga bezbednosti, političke aktiviste, i zavodile teror nad srpskim civilima.
Zloupotrebljavajući ideju komunističke internacionale, po kojoj su granice tu da spajaju, a ne da razdvajaju, albanske vođe su težile da iskoriste ranjivost jugoslovenskih vlasti na pomen „velikosrpskog hegemonizma“, te su na jedan sistematičan način uspele da izdejstvuju ustupke – ustavnim amandmanima iz 1968. godine, a naročito Ustavom iz 1974., Kosovo je steklo zavidan stepen nezavisnosti, u početku kao autonomna oblast, a kasnije kao autonomna pokrajina. Demonstracije na ulicama Prištine, Prizrena i drugih gradova na Kosovu 1968., 1981., 1989. i 1990. godine su jasno ukazale u kom smeru se kreće raspoloženje na tlu južne srpske pokrajine.
Od raspada SFRJ do danas
Nasilno razbijanje SFRJ početkom devedesetih je snažno podstaklo albanske ekstremiste na Kosovu da ubrzaju svoje pripreme za masovnu primenu terorizma protiv Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, jer su osećali da je napokon došao pravi trenutak za proboj. Taj fanatizam džihadista, koji je u prošlosti predstavljao generator nastanka ideja koje će voditi ka sprovođenju terorističkih aktivnosti, tokom krvavih dana građanskog rata i kidanja konaca koji su vezivali bivšu SFRJ, dobio je potpuno novu dimenziju, beskrupulozniju i perfidniju neko ikad dotad.
Analizirajući njihove aktivnosti, a posmatrano kroz prizmu onoga što je već rečeno, vidi se da su akcije sprovođene u skladu sa učenjima ofanzivnog džihada – njega karakterišu teze o tome da trajni mir sa nemuslimanima nije dopustiv, i da su primirja sa „nevernicima“ moguća samo u situaciji kada su muslimani slabi, ali da ta zatišja u neprijateljstvima ne smeju trajati duže od desetak godina. Albanski separatistički pokret, koji je već postojao na teritoriji Kosova, i koji je imao dugu tradiciju zločina i terorističkih operacija, počev od 1990. godine posedovao je ilegalne oblike paralelne države, koji su neometano funkcionisali uz legalnu srpsku vlast. Na taj problem se nije obraćala pažnja, osim u vreme izbora, te ne čudi da nisu sprovođene mere protiv ove pojave.
Albanski separatisti su uspostavili svoj sistem političkog, kulturnog, ekonomskog i javnog života. Suštinski, stvorili su jednu uporednu stvarnost u kojoj nije bilo mesta za Srbe. Nastavljajući vekovnu borbu za ostvarenje cilja, vođe albanskih separatista su zaključile da je neophodno da Albanci u tim nepovoljnim uslovima po Saveznu Republiku Jugoslaviju dodatno intenziviraju svoje terorističke aktivnosti, da načine maksimalne napore, koji su suštinski, bili usmereni na razbijanje teritorijalnog integriteta Srbije, odnosno Jugoslavije. Težište njihovog angažovanja će tokom devedesetih, više nego ikad dotad, biti usmereno na stvaranje jakih terorističkih sastava, koji bi imali finansijsko i logističko utemeljenje u inostranim saveznicima, i koji bi, u krajnjoj liniji, trebalo da stvore uslove za oružanu pobunu protiv Srbije.
Nesnalažljivost srpskih političkih nosilaca, s jedne, i neskrivena inostrana pomoć i podrška, bili su katalizatori koji su doprineli da albanski ekstremisti stvore brojčano jaku, solidno organizovanu i adekvatno naoružanu terorističku organizaciju pod nazivom „Oslobodilačka vojska Kosova“ (OVK). Pripadnici ovog terorističkog entiteta su u godinama koje su dolazile bili stalna pretnja po vojna i civilna lica Jugoslavije. Dokaz za tako nešto jeste podatak da je u periodu od 1991. do 1997. godine, teroristička OVK bila više nego aktivna, te da je u pomenutom vremenskom intervalu izvela 377 akata nasilja, od čega 243 u oblasti jugoslovensko-albanske granice i 134 na Kosovu i Metohiji, što čini prosečno 54 terorističke akcije godišnje. U tim napadima, ubili su 41 lice (26 civila, 13 policajaca i dva pripadnika Vojske Jugoslavije, a teže ili lakše ranili 74 lica (21 civila, 49 policajaca i četiri pripadnika Vojske).
Organizaciona struktura OVK je obuhvatala vojni i civilni deo. Hijerarhijski ustrojena, para -vojna organizacija je obuhvatala glavni štab u Švajcarskoj, glavni štab na KiM, sedam operativnih zona, a struktura se nastavljala kroz postojanje brigada, odreda, četa, vodova i odeljenja. Vojni deo OVK je brojao 20 000 terorista. Civilni deo bio je još brojniji. Sačinjavala su ga lica koja su obavljala zadatke logističke podrške, snabdevanja, čuvanja, osmatranja, izviđanja, uzbunjivanja i drugih aktivnosti, koje su omogućavale neometano ili lakše sprovođenje terorističkih aktivnosti vojnog elementa OVK. Početkom 1998. godine, aktivnosti OVK postale su još agresivnije, a njeni uniformisani i naoružani pripadnici počeli su javno da deluju.
Kapitalni primerak koji je potvrđivao da je situacija na KiM pred eskaliranjem u oružanu pobunu, jeste napad terorističke bande, predvođene Ademom Jašarijem iz sela Donji Prekaz, opština Srbica, na policijsku patrolu SR Jugoslavije, u selu Likošane kod Glogovca, 28. februara 1998. godine. To je bio je očigledan nagoveštaj albanske pobune širih razmera na KiM protiv SRJ. Posle napada, teroristi nisu pobegli, već su se pod borbom povlačili, a njima su se pridružili mnogi meštani. Druga polovina jula 1998. godine je obeležena kontrolom skoro polovine teritorije KiM, koju je ostvarila OVK svojim delovanjem. Kako bi se promenilo stanje stvari angažovane su snage Vojske Jugoslavije, takozvani Prištinski korpus.
Ove oružane jedinice su sprovodile svoje operativno delovanje od 25. jula do 29. septembra i teroristi su razbijeni. Kako je konstelacija odnosa na KiM postojala nepovoljna po OVK, pokrenuta je tendenciozna kampanja od strane inostranih sponzora ove terorističke organizacije: cilj kampanje je bilo sugerisanje političkom vrhu Jugoslavije, s jedne, ali i međunarodnoj zajednici, s druge strane, da pripadnici jugoslovenske vojske vrše „preveliku upotrebu sile protiv albanskih civila“. Pod pretnjom vojnog napada na SRJ, kako bi se zaštitila prava albanskih civila, tim, ultimativnim putem, su uspeli da izdejstvuju pregovore. Rezultat sastanka između predsednika SRJ Slobodana Miloševića i izaslanika američkog predsednika Ričarda Holbruka, bilo je upućivanje misije OEBS-a za verifikaciju stanja na KiM, koju će činiti 1800 verifikatora.
Protivno odredbama sporazuma, verifikatori su povlađivali teroristima, koji su obnovili svoje sastave na terenu i pojačali nasilje prema srpskom življu. Važan datum u tom pogledu jeste 15. januar 1999. godine, kada su se verifikatori i javno opredelili za albansku stranu. Elem, specijalna jedinica policije Srbije je likvidirala štab jedne brigade OVK. U pomenutoj operaciji, likvidirano je 126 terorista, među njima i četiri strana državljanina, instruktora terorista. Šef Misije OEBS-a Vilijem Voker zloupotrebio je ovu akciju naše policije da neosnovano optuži SRJ za „streljanje mirnih albanskih seljana“. U februaru i martu te godine vođeni su pregovori između predstavnika SRJ i vođa albanskih terorista u Rambujeu (Francuska). Traženo je od naše delegacije da potpiše NATO okupaciju SRJ.
Poznato je šta se dogodilo nakon (ne)sporazuma u Rambujeu. Dvadeset četvrtog marta 1999. Godine, otpočelo je bombardovanje. NATO je izvršio agresiju na SRJ da bi podržao terorističku OVK u osvajanju KiM. Severnoatlantski pakt je iz vazdušnog prostora pružio podršku teroristima, koji su, pojačani vojskom Albanije i NATO snagama, pokušali da kopnenim putem prodru na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Pokušaj proboja u zoni odgovornosti karaule „Košare“ je odbijen nekoliko puta za vreme bombardovanja. Agresija je okončana 10. juna 1999., rezolucijom 1244 SB UN, kojom je dogovoreno razmeštanje civilnih (UNMIK) i vojnih (KFOR) struktura na KiM, koje su imale za cilj da stabilizuju stanje na Kosovu i da srpskom življu pruže elementarnu bezbednost.
Međutim, razmeštanje ovih međunarodnih delegacija nije doprinelo poboljšanju situacije na KiM. Tako je od razmeštanja ovih misija do kraja 2003., sa KiM proterano 250 000 Srba, spaljeno ili oteto 107 000 kuća i stanova, uništeno 114 srpskih crkava i manastira. Posebno je bio organizovan masovni zločin Albanaca nad Srbima od 17. do 19. marta 2004. godine. Tada je oko 60 000 Albanaca predvođenih teroristima OVK napalo sve što je srpsko na KiM radi etničkog čišćenja. Ubili su 32 osobe, ranili 851 osobu, spalili 800 srpskih kuća, proterali 3600 Srba i spalili 30 crkava. Još jedna implikacija koja je pokazala krajnju labilnost i neozbiljnost ovih misija jeste oružana pobuna od 21. novembra 2000. godine, kada je nekoliko grupa, jačine 20-30 terorista, upalo sa KiM u Pčinjski okrug. Oni su izveli prepad na policijske punktove MUP-a Srbije, pri čemu su ubili četiri i ranili 13 policajaca, zaposeli neke značajne objekte i organizovali odbranu.
Iz srpske perspektive, etnoseparatističkoj delatnosti naoružanih grupa na Kosovu i Metohiji je dodatan „vetar u leđa“ donelo formiranje Albanske nacionalne armije (ANA). Ova teroristička organizacija, je sprovodila brojne zločine usmerene protiv srpskog življa, sa ciljem etničkog čišćenja prostora Kosova i Metohije. U opusu aktivnosti ANA se nalaze i krijumčarenje, trgovina drogom, oružjem, ljudima, kao i napadi na pripadnike UNMIK-a, KFOR-a i OEBS-a.
Na kraju…
Zastrašivanjem, primenom delotvornih, nemilosrdnih i dobro proračunatih metoda, albanski teroristi su uspeli u nečemu što su želeli. Instrumentalizacijom sile protiv civila, ali i uniformisanih lica, uz neskrivenu moralnu i finansijsku podršku nekih stranih zemalja, uspeli su da nesnalažljive srpske vlasti dovedu pred svršen čin. Kosovska skupština je 17. februara 2008. godine proglasila nezavisnost Kosova i Metohije. U danima i mesecima koji su usledili, uprkos protivljenju i negodovanju Srbije, veliki broj zemalja sveta je priznao Kosovo kao nezavisnu zemlju.
Tog zimskog dana, Albanci su ispunili fragment svog vekovnog cilja, a ostvarenje iredentističke ideje o „Velikoj Albaniji“ je bilo bliže nego ikad. Prijemom Albanije u NATO 2009. godine, položaj albanskog elementa na Balkanu je dodatno ojačan. Trend koji je prisutan godinama unazad ukazuje na to da su male šanse da projektovani cilj Albanaca prosto nestane iz njihovih planova i njihove politike.
Dani koji treba da svanu će nam pružiti odgovor na pitanje da li su ugrožene strane, a pod tim se podrazumevaju sve zemlje na čije teritorije Albanci imaju pretenzije, sposobne da ovaj problem reše, bilo unilateralno, bilo kolektivno. Do tada, nužno je što temeljnije izučiti tematiku albanskog terorizma, jer je razumevanje problema osnovni korak na putu ka njegovom rešavanju.
Šta će biti jedan od prioriteta Vojske Srbije, saznajte OVDE!
Izvor: vesti-online. com
