Piše: Dr Ivan Pajović
Nedavno je država prodala svoj vlasnički udeo Komercijalne banke od oko 84% Novoj ljubljanskoj banci za 387 miliona evra. Danas Komercijalna banka čini oko 11% udela u ukupnom bankarskom tržištu Srbije sa bilansnom aktivom od oko 420 milijardi dinara. Sa njenom prodajom udeo privatnog kapitala u bankarskom sektoru Srbije porastao je sa 75,7% na čak oko 87%. U državnom vlasništvu sa oko 13% tržišta ostale su još samo Banka poštanska štedionica, MTS banka i Srpska banka, koja je bankrotirala, ali je državnom finansijskom intervencijom dokapitalizovana, spasena propasti i nastavila da radi kao specijalizovana banka za namensku industriju. Očigledno je da komercijalni bankarski sektor lagano klizi ka stopostotnom stranom vlasništvu. Da će se to ostvariti, govori podatak da su se i državni zvaničnici izjasnili da će u narednih godinu dana država izaći u potpunosti iz bankarskog sektora. Ukoliko tako bude, Srbija će biti jedna od retkih zemalja bez ijedne državne banke, uprkos činjenici da svaka ozbiljna država ima i po nekoliko banaka u svom vlasništvu. Na ovaj način u Srbiji se ne dopušta mogućnost da državne banke nižom cenom usluga i nižim kamatama konkurišu privatnim, a stvara se opasnost kartelizacije privatnih banaka sa ujednačenjem cena usluga (što podrazumeva odsustvo konkurencije i tržišnog izbora za klijente banaka) i mogućnost da privatne banke u ma koje doba iznesu sav kapital iz zemlje. Takođe, velika šteta za našu zemlju je i to što se prihodi privatnih banaka ne zadržavaju u zemlji, već odlaze kanalima transgraničnog kretanja kapitala van nje. Zašto je to tako? O tome par reči malo kasnije.
Jedna od osnovnih zamerki liberalnih ekonomista na postojanje i rad državnih komercijalnih banaka je da te banke deluju pod uticajem političkih elita na vlasti, koje, zloupotrebljavajući svoju moć, koriste bankarske privilegije, zloupotrebljavaju kredite koje čine neefikasnim ili čak nenaplativim, usmeravaju bankarske aktive ka neproduktivnim, koruptivnim projektima iz kojih se izvlači nečasna imovinska korist, što sve čini takve banke na dugi rok neefikasnim „gubitašima” koje se održavaju u životu intervencijom iz državne blagajne, a u krajnjoj instanci vode u bankrot.
Da li je sve baš tako? Istina je, kao i uvek, negde na sredini mišljenja doktrinarno sukobljenih konzervativnih i liberalno opredeljenih ekonomista. Od kada je formirana sredinom devedesetih godina prošlog veka, Komercijalna banka je bila jedan od važnih državnih stubova finansijsko-ekonomskog sistema Republike Srbije. Učestvovala je u podizanju poslovnih uspeha velikih kompanija u Srbiji tog vremena, kao što su „Delta”, „MK Komers”, „MB Rodić”, Stambena zadruga „Šumadija” (kojom je upravljao privrednik na zlu glasu, Žika „Muštikla”), „Todor”, „Ktitor” i druge. Iz datih primera zaista se može uočiti da je ova banka podržavala određene firme i pojedince bliske vlasti, kako to zameraju liberal-ekonomisti. Međutim, ova banka je priskakala je u pomoć državi u situacijama ispražnjenog budžeta, kada su javnom sektoru trebale biti isplaćivane plate, a državna kasa je bila prazna. Osnivač i dugogodišnji prvi čovek Komercijalne banke LJubomir Mihajlović svedoči da političke pritiske vezane za poslovanje od strane Slobodana Miloševića nije imao, ali da mu je supruga Slobodana Miloševića, Mirjana Marković, jednom tražila kredit od pet miliona maraka za osnivanje njene stranke „Jul”, što je on kategorički odbio i prema njegovim rečima za to nije snosio nikakve konsekvence. Iako je udeo državnog kapitala bio veliki, on je tvrdio da nije postojao politički uticaji na upravljanje bankom, jer, prema njegovim rečima, „tome je doprinosio visok profesionalizam menadžerskog tima banke”.
Sagledajmo slučaj Komercijalne banke i sa drugog aspekta, post-petooktobarskog. Grobar srpskog državnog bankarstva, Mlađan Dinkić, dopustio je prvu veliku dokapitalizaciju ove banke 2006. godine, kada je omogućeno Evropskoj banci za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development, EBRD) da uđe sa čak oko 25% vlasničkog udela. U vlasničku strukturu ušla je 2009. godine i Međunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation, IFC) koja je deo sistema Svetske banke, sa oko 10%. Kao manji strani akcionari iste godine pojavljuju se nemački DEG sa 4,6% i švedski Svedfond sa 2,3%. Od tada se ova banka nalazi pod direktnim nadzorom i uticajem međunarodnih političko-finansijskih ustanova. Međutim, posle izvesnog vremena, ove finansijske korporacije prodale su državi svoj deo akcija, prema ugovoru koji je podrazumevao da se ili cela banka privatizuje, ili da se od korporacija otkupe sve akcije. Da su ove međunarodne korporacije bile zaštićene „kao beli medvedi” dokazuje i jedna klauzula ugovora o dokapitalizaciji prema kojoj EBRD ne može izgubiti uložena sredstva, bez obzira kako banka poslovala. Jasno je da se bankarsko tržište Srbije nalazi pod neprekidnim nadzorom i direktnim uticajem stranog faktora. Prodaja Komercijalne banke zapravo je deo sporazuma Srbije sa MMF-om, koji je istekao krajem prošle godine. Potpuno je jasno da su za ovu privatizaciju zainteresovani i direktro umešani Svetska banka i MMF, a najveće sumnje izaziva činjenica da se svi pregovori o ovom postupku odigravaju daleko od očiju javnosti.
Stiče se utisak da sve što se odigrava na tržištu Srbije, ne samo bankarskom, jeste u skladu sa davno, još 1989. godine proklamovanim Vašingtonskim konsenzusom, kao temeljom neoliberalne ekonomske doktrine koja vlada svetom, a u interesu je vlasnika krupnog kapitala i transnacionalnih korporacija. „Deset zapovesti Vašingtonskog konsenzusa” ili glavni postulati ovog „sporazuma” (a zapravo perfidnog diktata) su: 1) Budžetska disciplina; 2) Usmeravanje državne potrošnje od podrške ekonomskim granama prema širokoj bazi mera za ekonomski porast i podršku siromašnom stanovništvu; 3) Poreska reforma čiji cilj je snižavanje poreza; 4) Kreditne stope usmerene kako bi podržavale privredu; 5) Kompetitivni devizni kurs; 6) Trgovačka liberalizacija to jest ukidanje ili veliko smanjivanje poreza i carina na uvoz; 7) Liberalizacija stranih investicija; 8) Privatizacija državnih kompanija i usluga 9) Deregulacija to jest ukidanje raznih zakona i drugih mera koje ograničavaju tržišnu utakmicu; 10) Zakonska zaštita vlasničkih prava.
Od svih rečenih postulata, očigledno su gospodarima novca najvažniji oni od broja 6 do broja 10, koji najznačajnije utiču na uklanjanje države iz tzv. tržišne utakmice, a otvaraju neograničene mogućnosti za transgranično kretanje kapitala, neometano investiranje usmereno na neograničenu eksploataciju nacionalnih resursa i radne snage, uklanjanje carinskih barijera i otklanjanje rizika po imovinska prava stranih investitora.
Što se tiče državnih banaka, one očigledno potpadaju pod tačku 8, koja govori o privatizaciji državnih kompanija i usluga. Dakle, doktrina se sastoji u tome da se država potpuno ukloni iz svih segmenata tržišnog poslovanja, pa tako i bankarskog sektora, a da se ono potpuno podredi uticaju privatnog kapitala. Zaključuje se da nije u pitanju državna neefikasnost u upravljanju, kako to po svaku cenu žele da dokažu neoliberalni ekonomisti, već da je u pitanju smišljena namera o preuzimanju svih svetskih materijalnih i finansijskih resursa od nacionalnih država i njihovo usmeravanje isključivo u ruke vlasnika krupnog kapitala.
Ono što se sprovodi u Srbiji liči na Morgentauov plan za Zapadnu Nemačku, kojim se želelo da Nemačka bude deindustrijalizovana, osiromašena i pretvorena u sirovinski prirepak razvijenim zemljama Zapada. Srećom po Nemačku, ovaj plan nije sproveden, već ga je zamenio Maršalov plan, kojim je Nemačka vremenom ponovo pretvorena u ekonomskog kolosa.
O globalnom ekonomskom teroru utemeljenom na Vašingtonskom konsenzusu u jednoj od narednih kolumni!
Otkrivena najveća noćna mora Pentagona. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
