Profesor Samardžić jedan je od retkih istinskih intelektualaca u politici, a svojim bogatim stručnim i praktičnim iskustvom, analizira međunarodni položaj Srbije u svetlu nastavka pregovora sa Prištinom, kvalitet spoljnopolitičkog kursa i odnose sa Evropskom unijom.
Kakva je trenutno pozicija Srbije pred nastavak pregovora sa privremenim institucijama u Prištini?
- Pozicija Srbije se ne menja već godinama, praktično od 2013. godine. Ona je, ukratko, pasivna i reaktivna. Zvanična Srbija nije od tada pružila ni jednu sopstvenu inicijativu. Samo je sledila ritam koji su određivali Brisel (čitaj: Berlin) i Vašington. Ako je u međuvremenu dolazilo do zastoja, to je bio rezultat opstrukcije kosmetskih Albanaca i to iz dva razloga. Prvi, kada su tražii da se razgovori prekinu i Beograd prizna „Kosovo“ bez bilo kakve koncesije i, drugi, zbog njihovog nestabilnog političkog stanja i gotovo permanentnih izbora. Ne znam kada će biti nastavak razgovora, ali kad bude, strepićemo od konačng ishoda.
Da li je Vašingtonski sporazum oslabio pregovaračke pozicije Srbije?
- Slaba pregovaračka pozicija Srbije je posledica odsustva bilo kakve politike, da ne govorimo o strategiji zvanične Srbije. Da nije tako, ona bi imala bar svoju pregovaračku platformu kao sopstveni orijentir, a nje nikada nije bilo. Vašingtonski sporazum je vrhunac submisivne pozicije Srbije. Ona se time odrekla jedine pozitive aktivnosti, a to je bila politika poništavanja priznanja “Kosova”. To je bio Vučićev poklon kosmetskim Albancima, a sve ostalo u tom sporazumu bio je poklon Trampu. U Vašington je tada iz Srbije došao jedan rani Deda Mraz.
Ko će preuzeti primat u rešavanju kosovskog pitanja EU ili SAD?
- Sa Bajdenovom administracijom to će opet biti uski savez. Podela posla će biti takva da će Brisel voditi takozvane pregovore, a Vašington ih strogo nadzirati. Ali, dobra je okolnost što ni njigova združena aktivnost neće biti lagana. S jedne strane, Albanci traže sve a nisu spremni ništa da daju, što tehnički otežava rešenje budući da zapadni predvodnici moraju nešto da iskamče za Vučića čime bi ovaj manipulisao u Srbiji. S druge strane, kosmetski Albanci nisu u stanju da osiguraju ni minimum unutrašnje stabilnosti kako bi ih neko ipak predstavljao.
Da li će nova američka administracija na čelu sa DŽozefom Bajdenom dodatno otežati manevarski prostor Beograda?
- Jasno je da će to učiniti, ali treba imati u vidu da vlast u Srbiji nikada nije širila svoj manevarski prostor, ne računajući aktivnost u vezi poništavanja priznanja. Sada se i toga odrekla čime je smanjila svoj manevarski prostor u međunarodnim okvirima. Bajdenova administracija dolazi na uzoranu livadu što se Srbije tiče. Ona neće propusiti ovaj “momentum” kako je to činio Tramp. NJen jedini tekući problem je stanje među Albancima na Kosovu i Metohiji.
Kako gledate na optužbe Aleksandra Vučića da je za nezavisnost Kosova odgovorna Vlada čiji ste bili ministar?
- Ja se ne sećam da su tadašnji radikali na čelu sa Nikolićem i Vučićem, a današnji naprednjaci, nešto mnogo kritikovali našu kosmetsku politiku. To što Vučić i njegovi sada čine samo je skretanje pažnje javnosti sa njihove aktivne politike predaje Kosova i Metohije. Nije problem što su oni predali srpske opštine, policiju, pravosuđe, civilnu zaštitu, telekomunikacije, elektroprivredu, međunarodni pozivni broj i što su potpisali sporazum u kojem piše da će sve što je dogovoreno biti sprovedeno po albanskim zakonima. Ali, izgleda da je problem što mi to nismo učinili. U naše vreme zapadnim upravljačima ne bi palo napamet da nam tako nešto ponude, a opšta situacija bila je daleko teža nego danas. Ove činjenice su današnjim vlastima ipak opterećujuće i zato nastoje da ih obrišu svojim magijskim pričama.
Vučić se dva puta kladio na pogrešnog kandidata na američkim predsedničkim izborima. Da li ćemo snositi posledice?
- Biću malo sarkastičan: američka politika prema Srbiji je do te mere konstantna da ne treba ni da se radujemo boljitku ni da brinemo zbog goreg. Vućićevo klađenje samo je deo njegovih živopisnih istupa u kojima on ne razmišlja o posledicama za narod. Kažem, u konkretnom slučaju neće biti posledica sticajem okolnosti da ovde posledica prethodi (Vučićevoj) radnji. Problem je što se on ovako hazarderski ponaša i u unutrašnjim prilikama.
Kako komentarišete činjenicu da Srbija ove godine nije otvorila nijedno poglavlje u pregovorima sa EU? Koliko su iskreni odnosi Beograda i Brisela?
- Ti pregovori su put ka horizontu iz više razloga, a najjači je onaj po kojem Evropska unija iz objektivnih razloga nije u stanju da se širi. Pregovori o pristupanju odavni su izgubili svoju pravu svrhu - ulazak zemlju u EU - i sada služe nečemu sasvim drugom. U Uniji je to davno poznato, ali prošle godine su izašli sa predlogom nove metodologije “pristupanja”, premda ta nova politika još nije spemna za primenu. Ovo je trenutak da Srbija otvori sa Briselom pitanje revizije u skladu sa nekim idejama iz nove metodologije, a ne da se sledi sadašnja stramputica. Ali, za tako nešto potreban je drugačiji politički mentalitet, a bogami i znanje.
Ko su prirodni spoljnopolitički partneri Srbije?
- Prirodnih (u smislu stalnih) partnera nema, ili, da budem precizniji, njih imaju samo velesile. Prirodan ti je onaj koga izabereš, ali male zemlje to ne mogu gotovo po definiciji. Na drugoj krajnjosti su potpuno zavisne zemlje i Srbija pripada ovoj grupi. Zanimljivo je, međutim, da za Srbiju ova vrsta zavisnosti raste sa promenom sveta u pravcu određene ravnoteže moći, posebno u poslednjih petnaest godina. Dakle, onda kada za malu zemlju kao što je Srbija ipak postoji mogućnost izbora, vlast se toga odriče. Danas je moguće više nego u poslednjih trideset godina da Srbija strateški diversifikuje svoje partnere prema različitim kriterijumima: ekonomskim, bezbednosnim, kulturnim i drugim.
Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije i šta biste eventualno menjali?
- Spoljna politika zavisi od unutrašnje politike i od spoljnih okolnosti. Pošto u Srbiji cveta režim lične vlasti, razumljivo je da spoljna politika ne može biti izuzetak. To se najbolje vidi po tome što spoljnu politiku određuje i vodi ustavno nenadležno lice, a to je predsednik Republike. Ako me pitate, šta bih menjao, menjao bih toliko da se svaka politika, pa i spoljna, vodi u skladu sa Ustavom. A to bi u Srbiji bila revolucionarna promena, jer bi novo stanje zamenilo postojeću ustavnu kontrarevoluciju. Ne kažem da je ovo što govorim obećavajuće, ali bez ovakvog makar smera promene naša spoljna politika nastaviće da pluta kao čep na uzburkanom moru.
Kakva je budućnost EU nakon epidemije koronavirusa, imajući u vidu da je kriza otkrila duboke podele i različita gledišta među njenim članicama?
- Imam utisak da se posle prvobitnog šoka od prošlog proleća, kada je Unija naprosto nestala kao akter u antipandemijskoj politici, ona stabilizuje, ali tačno u meri u kojoj se stabilizuju zdravstveni sistemi država članica. Dakle, bez neke sopstvene zasluge. To je i prirodno, jer Unija u zdravstvenoj politici nema gotovo nikakav uticaj, tj. nadležnost. Tako će i ostati s tim što je, posle teške muke, Unija ipak pronašla formulu materijane pomoći za države članice u otklanjanju posledica pandemije i daljoj borbi protiv nje. Reč je o ogromnih 750 milijardi evra namenjenih za te svrhe. Iskreno govoreći, više se i nije moglo očekivati od ovog prilično oštećenog saveza država.
"Nijedna televizija sa nacionalnom frekfencijom nije smela da objavi da je Vučić postao sudski potvrđeni lažov." Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: direktno.rs
