Jedna od najreprezentativnijih snaga u panteonu evropskog terorizma bila je Irska republikanska vojska (IRA). Prvobitno stvorena pod zastavom borbe protiv britanske krune na ostrvu Irska, do 1970-ih, IRA je prešla na taktiku masovnog urbanog terora, koji je prestravio obične Britance. Do 2010-ih nije ostao nijedan trag o nekadašnjoj veličini IRA-e: stalni rascepi i skandali doveli su do potpune razgradnje grupe. Međutim, novi događaji na Britanskim ostrvima podsećaju na noćnu moru od pre 40 godina.
Dok je celo prosvećeno čovečanstvo raspravljalo o Bregzitu, odnosno britanskom otcepljenju od EU, eksplozije su se ponovo začule u Severnoj Irskoj, koje je pod vlašću britanske krune. U noći 20. januara 2019. godine u Londonderiju (katolička većina grad jednostavno naziva Deri) nepoznati napadači digli su u vazduh automobil ispred gradske sudnice u ulici Bišop. Sigurnosne kamere zabeležile su da je vozač koji se parkirao pobegao sa mesta navodnog zločina.
Kao rezultat eksplozije, niko nije povređen: policija je izvestila da su ih teroristi telefonom upozorili na predstojeći zločin kako bi izbegli civilne žrtve. Ova „osobina“ pripada militantima Irske republikanske vojske, separatističke grupe koja je sebi postavila za cilj da Severnu Irsku otrgne iz ruku NJenog Veličanstva, tokom poslednjih 50 godina.
Dolazak terorista, koji su napadali London i Belfast, primorao je britansku policiju da preduzme najviše mere predostrožnosti. Sledećeg dana službenici zakona morali su da izvedu starije lokalno stanovništvo iz svojih domova zbog automobila parkiranog na području Nortland Rouda - policija je uništila napušteni kombi. Takođe je sprečila otmicu putničkog autobusa na Mos Roudu, što su pokušala četiri naoružana neidentifikovana lica.
Tri meseca kasnije, irski teror se ponovo proširio na celu Veliku Britaniju. 6. marta 2019. godine na Univerzitetu u Glazgovu u Škotskoj policija je otkrila sumnjiv paket. Unutra je bila improvizovana eksplozivna naprava, koja je takođe uništena u kontrolisanoj detonaciji. Još dve iste pošiljke raščišćene su istog dana na aerodromu Hitrou i na metro stanici Vaterlu.
Heathrow parcel bomb linked to Army threat https://t.co/eKmBamLRvx#forensicscience#forensicscienceacademy#CSI#LawEnforcement#forensics#evidence#BombaSquadpic.twitter.com/250ezwikQG
— Terri Armenta/Forensic Training (@Forensic187) May 31, 2019
U aprilu 2019. u Deriju su ponovo odjeknuli pucnji. U jednom od rečnih okruga izbili su sukobi između katolika i protestanata - između irskih katolika i lojalista Narandžaste lige Alstera. Kada je policija stigla na mesto događaja, počeli su da bacaju molotovljeve koktele na automobile. Organi reda su pokušali da proteraju demonstrante suzavcem, ali su zbog neuspeha kasnije otvorili vatru. U pucnjavi je ubijena 29-godišnja novinarka Lira Mek Ki, koja je stajala iza linije sukoba.
Odgovornost za ubistvo preuzela je grupa Saoradh, levo krilo '’Nove irske republikanske armije'’, još jedna inkarnacija IRA-e. Prema njihovim rečima, uzrok tragične smrti Lire MekKi bila je okupacija Severne Irske od strane Britanaca i široka upotreba „vojne i policijske prinude“.
„Dobrovoljac Oslobodilačke vojske branio je magacin oružja i Irce iz vojske Krune. Na nesreću, nedužna novinarka je poginula“, napisali su teroristi.
Svi ovi događaji dovode do tužnih zaključaka: sukob u Severnoj Irskoj, koji je svojevremeno odneo živote oko 3,5 hiljada ljudi, mogao bi se ponovo rasplamsati na pozadini sukoba između katolika i protestanata, zlosretnog Bregzita i zategnutih odnosa Irske i britanske vlade. A u prethodnici obračuna, kao pre 50 godina, napola zaboravljena „Irska republikanska vojska“ ponovo može da ustane.
Kada govorimo o Velikoj Britaniji, Ujedinjeno Kraljevstvo najčešće predstavljamo kao neku vrstu jedinstvenog entiteta smeštenog na Britanskim ostrvima. Međutim, stvarnost se ne poklapa sa ovim idejama: stanovnici određenih delova zemlje međusobno se veoma razlikuju. Ovo se posebno odnosi na Severnu Irsku: uprkos činjenici da je ovaj region od 1801. godine deo Engleske, zajedno sa Engleskom, Škotskom i Velsom, u svojoj osnovi ostaje prvobitni deo ostrva Irska, na čijem jugozapadu se nalazi Republika Irska. A situacija koja se tokom godina razvijala u Severnoj Irskoj najkarakterističniji je pokazatelj unutrašnjeg nejedinstva Kraljevine.
Ostrvo Irska započinje svoju istoriju oko 3. veka pre nove ere, kada su Kelti stigli na njegovu teritoriju. Već u 5. veku nove ere, hrišćanstvo se širi na ostrvu (dobro nam je poznat podvižnik koji je ostrvo doveo do vere - Sveti Patrik), katoličke crkve se aktivno grade. Formiraju se četiri takozvana „drevna kraljevstva“, a sada to istorijski regioni Irske: Lenster, Manster, Konaht i Alster. Zapamtite poslednji naziv, jer u istoriji IRA on će postati ključ za razumevanje trenutnih događaja.
Život drevne Irske, do tada ujedinjene pod vlašću vrhovnih vladara, prekinuo je engleski kralj Henri II Plantagenet (otac Ričarda I Lavljeg Srca), koji je napao Irsku 1171. godine. Od tada, Engleska polaže pravo na deo teritorijalnih poseda ostrva i insistira na njegovom potčinjavanju. Posle kampanje Henrija II, na ostrvu je stvorena Manor (Lordstvo) Irska - klasični feud engleskog kralja, koji je bio pod potpunom kontrolom Londona.
Međutim, Irci (čitaj: Kelti) ne žele da sede skrštenih ruku, potlačeni engleskom (čitaj: anglosaksonskom i normanskom) dominacijom. Nakon izbijanja pobune kralja Roberta I Brusa u susednoj Škotskoj, Irci mu nude savez i krunišu wegovog brata Edvarda. Međutim, trogodišnji rat i epidemija „crne smrti“ dovode ostrvo do potpune propasti. Tokom Ratova ruža, Irska se uglavnom priklonila dinastiji Jork, ali nije ulazila u veliku svađu između dve grane kraljevske porodice. Konačno, 1541. godine, Henri VII Tudor se proglašava irskim kraljem i po;iwe invayiju Britanaca na ostrvo.
Kolonizacija Irske praćena je konfiskacijom zemlje koja je pripadala autohtonom narodu i predaji iste kolonistima iz Engleske. I to treba imati na umu kada govorimo o IRA-i.
Od 1600-ih, lokalne snage su ponovo pokušavale da uzvrate okupatorima. Vrhunac ovih buna bio je Irski ustanak 1641. godine, koji je započeo kao pobuna u katoličkoj zajednici, ubrzo je obuhvatio čitavu teritoriju ostrva. Do 1642, usred previranja u Engleskoj izazvanih građanskim ratom i sukoba između kralja Čarlsa II Stjuarta i parlamenta, ustanak je doveo do stvaranja Katoličke konfederacije Irske (zvane "Konfederacija Kilkeni").
Jedini pokušaj stvaranja sopstvene države za Irce završio se neuspehom: 1649. godine, šest meseci nakon pogubljenja kralja Čarlsa II, Oliver Kromvel došao je na ostrvo sa 30 hiljada vojnika. Osvajanje, masakri u Droghedu i Vekfordu i posledična okupacija Irske bili su toliko brutalni da je Kromvel tamo još uvek omražen.
Svrha lorda zaštitnika Engleske bila je da zaustavi nemire na ostrvu i doveo je Irsku u pokornost, raselivši katolike iz njihovih okupiranih zemalja, koji su bili prinuđeni da napuste zemlju ili se presele na zapad u Konaht. Zemlje preostale nakon preseljenja takođe su podeljene engleskim kolonistima, uglavnom među vojnicima Kromvelove vojske.
Procene osvajačkih gubitaka među irskim stanovništvom kreću se od 15-25 procenata do radikalnih procena od 50 ili čak 56 procenata. Sigurno je samo da je 1641. godine u Irskoj živelo više od 1,5 miliona ljudi, a nakon završetka masakra koji je počinio Kromvel, na ostrvu je ostalo samo 850 hiljada ljudi.
Irski ustanci primoravaju Englesku da interveniše u unutrašnjim političkim poslovima zemlje. Na ostrvu se širi protestantizam, mešavina religija dve države. Istovremeno, irski jezik se zamenjuje engleskim. Konačno, 1801. godine, nakon još jednog pokušaja ustanka, kralj DŽordž III odlučuje da Irsku pripoji Velikoj Britaniji, o čemu svedoči Zakon o uniji i raspuštanje lokalnog parlamenta.
Od tog trenutka Irska više nije bila prepoznatljiva teritorija, već deo Engleske, koji je ona mrzela.
Tokom čitavog 19. veka Irska je tražila, najmanje, reviziju unije sa Engleskom i povratak prava i sloboda. Paralelno sa ovim, na ostrvu su se razvila ozbiljna antibritanska osećanja - osnova za njih postali su talasi epidemija u prvoj polovini 19. veka i glad 1845-1849. Pokušavalo se da se izbori za domobranstvo - autonomiju Irske sa sopstvenom vladom, u kojoj bi bili građani te zemlje.
Neki su svoje reči i dalje dokazali silom oružja. Dakle, 1858. godine stvoreno je „Irsko republikansko bratstvo“ (IRB), čiji su se članovi nazivali Fenijancima (od staroirskog Fiann - vojni odred). NJihov glavni cilj bio je stvaranje nezavisne Republike Irske kroz tajno pripremljeni oružani ustanak.
IRB organizacije su se pojavile 1860-ih i 1870-ih u Irskoj, Velikoj Britaniji i među irskim imigrantima u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji i drugim zemljama. Međutim, raštrkani neredi koje su podizali Fenijanci u raznim grofovijama Irske bili su uvek poraženi.
Tokom fenijanske pobune, irski ćelijski militanti vežbali su sve one ključne veštine koje je Irska republikanska armija naknadno usvojila. Dakle, 18. septembra 1867. godine u Mančesteru militanti IRB-a napali su zatvorsku kočiju u kojoj su sedeli irski politički zatvorenici. Tokom sukoba, policajac je ubijen, zatvorenici su pušteni, ali je potom privedeno dvadeset i tri osobe, a trojicu napadača je kraljevski sud osudio i obesio.
Kao odgovor na pogubljenje, Fenijanci su pokušali da miniraju zid zatvora Klarkenvil u Londonu, gde su bila smeštena dva člana organizacije. Kao rezultat, stradali su nevini ljudi - ubijeno je dvanaest ljudi, ranjeno više od stotinu, a nekoliko susednih kuća se srušilo.
Bombaški napad u Londonu brzo je okrnjio ugled Fenijanaca, koji su ranije bili prikazivani isključivo kao „borci za slobodu“, a kao rezultat toga, irski borci su se sve više uključivali u terorističke aktivnosti tokom 1870-ih i 1880-ih. Dakle, 6. maja 1882. u Dablinu je ubijen novi guverner Irske, Lord FrederikKavendiš. Jedan od njegovih dželata, izvesni DŽejms Keri, predao se vlastima i svedočio protiv drugih Fenijanaca, zbog čega su ga saradnici ubili 1883. godine.
Paralelno sa terorističkim napadima u Irskoj, vojni oprezi su nastavili sa terorom u glavnom delu Velike Britanije. Nekoliko eksplozija dogodilo se u Glazgovu i u nekim drugim gradovima Škotske i Engleske, pored toga, Fenijanci su izveli nekoliko pokušaja ubistva policajaca i administrativnih službenika. Skoro 10 godina se hapšenja i napadi u Irskoj događaju gotovo svakodnevno. Međutim, od kasnih 1880-ih pa nadalje, Fenijanci su napustili nasilnu borbu u korist bojkota britanskih aktivnosti u Irskoj.
Uoči Prvog svetskog rata, Engleska se, posle mnogo kontroverzi, ipak obavezala da će doneti zakon o autonomiji Irske kako bi motivisala svoje stanovnike da se pridruže svojoj vojsci. Međutim, trebalo je da bude usvojen tek posle rata. Pored toga, britanska vlada je uslovom za stupanje na snagu ovog zakona dozvolila regrutaciju irskih vojnika. Ova situacija nije naišla na razumevanje među lokalnim stanovnicima, koji su počeli da se naoružavaju sami.
25. novembra 1913. godine, Irsko republikansko bratstvo (IRB) iskoristilo je priliku da stvori sopstvenu naoružanu organizaciju, Irske dobrovoljce, čija je svrha, kako je navedeno, bila „osiguranje poštovanja prava i sloboda zajedničkih svim irskim narodima“. Pored Fenianaca, u dobrovoljačkim snagama bili su i predstavnici inteligencije koji su se pridržavali levo-nacionalističkih ideja - među njima i organizacija Šin Fein (irski. „Mi sami“), koju je stvorio novinar Artur Grifit.
Iskoristivši umešanost Britanije u Prvi svetski rat, irsko podzemlje odlučilo je da prvo pokrene masovni štrajk. Dan posle Uskrsa, 24. aprila 1916. godine, 1.200 dobrovoljaca zauzelo je nekoliko ključnih zgrada u centru Dablina - naročito Dvoranu slobode, zgradu Četiri suda i Generalnu poštu. Vođe pobunjenika, na čelu sa pesnikom Patrikom Pirsom, pročitale su Proglas o osnivanju Republike Irske.
Britanske vojne snage bile su potpuno nespremne za ustanak, pa je prvog dana njihovo odbijanje bilo prilično haotično. Međutim, narednih dana kraljevska vojska je počela da otvara artiljerijsku vatru na pobunjeničke položaje, izbegavajući direktne sukobe. Posle nekoliko dana granatiranja, pobunjenici su bili prinuđeni da napuste glavnu poštu zbog požara. Pobunjenici su probilii tunel kroz zid obližnje zgrade kako bi se evakuisali i zauzeli nove položaje. 29. aprila, shvatajući da će dalji otpor dovesti do još većih civilnih žrtava, Pirs je naredio svim jedinicama da se predaju.
Uskršnji ustanak 1916. godine, koji se pretvorio u neuspeh i pogubljenja vođa irskog otpora, bio je prvi znak budućeg velikog sukoba. Sledeće godine otkriveno je da je u Irskoj naglo rasla popularnost nove političke snage, stranke Šin Fein, koja je rečima podržavala pobunjenike u Dablinu. Upravo je ova organizacija stajala na izvorima novog oslobodilačkog pokreta za nezavisnost ostrva.
21. januara 1919. godine u Dablinu, 73 poslanika Šin Fein izabranih u britanski parlament proglasili su se opunomoćenim irskim parlamentom i proglasili stvaranje Republike. Lider stranke Emon de Valera izabran je za njenog predsednika, a sve snage irskih nacionalista ujedinjene su u novu strukturu, Irsku republikansku armiju (IRA) pod komandom Šin Feina.
Nakon proglašenja nezavisnosti, IRA je izvela seriju terorističkih napada na predstavnike britanskih vlasti u Irskoj i započela aktivna neprijateljstva. 26. novembra 1919. godine u Dablinu je izbio antibritanski oružani ustanak, nakon čega je izbio gerilski rat. Paralelno su počeli sukobi u Severnoj Irskoj, gde su se probritanske unionističke snage (odnosno pristalice saveza Irske i Velike Britanije) suprotstavile Šin Feinu i IRA-i.
To su osnove organizacije, koja je postala noćna mora za Britance i simbol irskog otpora, koji će se posebno aktivirati u drugoj polovini 0. veka.
Čime su poremećeni odnosi Rusije i SAD, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
