Piše: Mlađan Đorđević
Tada je pokušao da Vučićevu politiku predstavi kao nekakav pregalački rad na regionalnom pomirenju, iako je jasno da je sam Vučić često glavni piroman.
u regiji, a da na pomirenju rada samo onda kada je to na štetu srpskog naroda – kada se treba odreći Srba u Crnoj Gori i prepustiti ih Milu Đukanoviću, kada treba raditi na dokidanju nadležnosti Republike Srpske, i naravno, kada treba trgovati Srbima na Kosovu i Metohiji kao na pijaci.
Žalosti me što mitropolit svoju poziciju, jednu od najvažnijih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, javno koristi za političku odbranu režima koji pljačka Srbiju, koji izdaje Kosovo i koji zavodi mafijašku strahovladu u zemlji, gušeći institucije i slobode na svakom koraku. Taj isti režim pokušava pod svoju šapu da stavi i Crkvu, i u tome mu neke vladike svesrdno pomažu. Jasno je da ovakvim javnim nastupima Porfirije ističe svoju kandidaturu za patrijarha, i to kao glavni režimski favorit. Žalosno je što čovek njegovog obrazovanja, pozicije, pastirskog i episkopskog iskustva mora to da čini, ali očigledno je takva priroda ofanzive SNS na SPC – a neki su toj ofanzivi popustili i prešli na stranu režima, jer su im zinule oči za pozicijama i moći.
Pa su zbog toga spremni da napadnu i na svoju braću episkope. Naravno, sve se vrti oko pitanja Kosova i Metohije. Vučić želi patrijarha spremnog da mu pomogne u konačnoj izdaji Kosova – potpisivanju pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom i ubeđivanju srpskog naroda da je to dobro za nas. Blaženopočivši Irinej nije bio takav patrijarh. Tri puta je Sabor SPC za vreme Irineja podržao čvrste stavove o suverenitetu Srbije na Kosovu i Metohiji i nepristajanju na sporazume.
Blaženopočivši mitropolit Amfilohije otvoreno je istupao protiv Vašingtonskog sporazuma, zbog čega mu je beogradski režim poručio da više nije dobrodošao u Srbiju. Zato mi je, čitajući intervju u Kuriru, upalo u oči to što Porfirije Srbe u Hrvatskoj konstantno naziva „nacionalnom manjinom“, podržavajući tako aktuelni hrvatski narativ. Srbima u Hrvatskoj je oduzet status konstitutivnog naroda, zbog toga su se i pobunili. Na brojčani nivo nacionalne manjine nisu svedeni svojom voljom, već zato što su zaklani i proterani: prvo u Jasenovcu i drugim stratištima u NDH, a zatim Bljeskom i Olujom.
Takvo stanje mitropolit nikada ne treba da aminuje, bez obzira na to da li radi na pomirenju dva naroda. Srpsko narodno vijeće u Hrvatskoj, pa čak i srpski političari tamo, takođe izbegavaju termin „nacionalna manjina“ i trude se da koriste nazive “narod“ ili “zajednica“. Ne vidim zašto bi mitropolit Porfirije bio izuzetak, osim što ovakvim postupanjem daje primer da bi eventualno kao patrijarh Porfirije služio tome da se Srbi i drugde tretiraju kao pacifikovana i brojčano svedena nacionalna manjina – npr. na Kosovu i Metohiji. Da nas jednoga dana, ako sedne na patrijaršijski tron, ubedi da kao narod prihvatimo priznanje Kosova i da se odreknemo suvereniteta, naroda, imovine, crkava, istorije i pravde – a da zauzvrat dobijemo to što će Srbi kao nacionalna manjina na nezavisnom Kosovu biti zaštićeni po najvišim evropskim standardima, bar na papiru.
Vučiću treba patrijarh koji će da aminuje izdaju. Isto kao što mu treba predsednik SANU da ubeđuje Srbe da Kosovo nije naše. Isto kao što mu treba opozicija u skupštini koja će u izdaji da saučestvuje, pa zato okuplja razne Čanke, Olenike, Stamatoviće, Zelenoviće, Čomićke, Metle, POKS-ove, Raduloviće, Miše Vaciće i ostale lažne opozicionare.
Ovakvo mešanje režima u crkvenu hijerarhiju i interne crkvene poslove predstavlja jedno od najsramnijih poglavlja duge istorije Srpske pravoslavne crkve, a neviđeno je još od doba komunizma. Zato me i čudi što neki episkopi rado pristaju da učestvuju u takvom unižavanju časti, dostojanstva i nezavisnosti naše crkve.
Kovid-19 je igra njegovih kreatora na sve ili ništa. Mi smo već u paklu, stavili su nas u planetarni Goli otok! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: nova.rs
