Piše: Nikola Vrzić
Nismo se priključili ovom grupnom šutiranju pojedinca na šta nas huškaju kao što su nekad druge huškali na nas, ponovo smo na ispravnoj strani morala i istorije. I ponovo u tome poprilično usamljeni, naime, među EU kandidatima sa Zapadnog Balkana samo se Srbija nije pridružila ovim EU sankcijama; ni Bosna i Hercegovina kao potencijalni kandidat, opet, i ona samo zahvaljujući Srbima.
Pohod na Staljingrad
Što znači da, od prošlog petka, i za ovu nijansu više štrčimo nego dosad, uostalom, nije li isto tako bilo i 1941. Čini se da, zbilja, nije sasvim lišen sadržine neprijatni kontinuitet dva pakta oličen u Adolfu Hojzingeru, načelniku Generalštaba Hitlerovog Vermahta i potonjem predsedavajućem NATO Vojnom komitetu koji okuplja načelnike generalštabova svih članica ovog pakta. I u generalu Hansu Špajdelu, i Erihu fon Manštajmu, Johanesu Štajnhofu, Johanu fon Kilmanzegu, Ernstu Ferberu…
A to pak naše (ponovljeno) odbijanje da se pridružimo njihovom pohodu na Staljingrad koji mora da vodi preko Kijeva i Minska – i ovaj će se okončati kao i svi raniji, istorija je dovoljno dobra učiteljica života – naše će dakle odbijanje da im se povinujemo i pridružimo neminovno kod njih pojačati onu potrebu koju su navikli da imaju. Da pokušaju da nas slome do kraja iako bi dosad morali da znaju da to nije moguće.
Zajednički pritisak
Ovaj nagon da to pokušaju ponovo pojačan je promenom u Vašingtonu koja će ga, posle četiri godine lutanja pod Donaldom Trampom, vratiti u onaj obrazac ponašanja na ovim prostorima koji je u dobroj meri oblikovao upravo DŽozef Bajden.
Povratak baš tom obrascu mogli smo da uočimo prilikom sastanka EU izaslanika za Kosovo i Metohiju Miroslava Lajčaka i pomoćnika američkog državnog sekretara Filipa Rikera, prošlog utorka u Briselu.
- Dogovor iz Vašingtona niti je sporazum niti je obavezujući - ritualno se Trampovog nasleđa odrekao Lajčak, da bi potom poentirao diplomatskim rečnikom, a zamislite šta bi sve rekao da je rekao baš ono što misli: "Tandem EU–SAD nije dobro funkcionisao, posebno u poslednjih godinu dana, kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine. Bilo je jasno da postoje dva pristupa, a to nije bilo ono što je EU odlučila niti je to želela. Optimističan sam povodom nove administracije u SAD, jer se vraćaju ljudi sa kojima je EU već radila i koji poznaju Zapadni Balkan. NJima ne moramo da objašnjavamo stvari o regionu i njegovoj evropskoj budućnosti." Onoj budućnosti u kojoj i mi uvodimo sankcije Belorusiji da bismo time napali Rusiju.
Kako god, nije potrebno mnogo umešnosti u čitanju između redova i tumačenju okolnosti u kojima živimo da bi se zaključilo da ćemo ubuduće (opet) biti izloženi njihovom sinhronizovanom umesto neusaglašenom pritisku.
Štaviše, s obzirom na njihova neslaganja po drugim pitanjima – od odnosa s Kinom do težnje da evro preuzme deo uloge dolara – usuđujemo se da prognoziramo i da će (o)lako pasti u iskušenje da upravo na našem slučaju, na kome im nije teško da se usaglase jer naša koža njih ne košta ništa, demonstriraju svoje transatlantsko jedinstvo i pokažu kako ono ipak nije poljuljano.
Albanski faktor
Problem se sastoji u tome što će im za ovakvo izražavanje jedinstva, da bi delovalo uverljivije, biti potrebne ekstremnije prilike od ovih relativno mirnih u kojima se već izvesno vreme nalazimo.
I eno je, izaslanica Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon-Taubadel – udata inače u finu familiju nemačkih plemića iz koje je i Hans-Jirgen fon Kramon-Taubadel, dobitnik dva Gvozdena krsta i Nemačkog krsta u zlatu 15. avgusta 1944 – baš sada podgreva situaciju na jugu Centralne Srbije. Tvituje kako postoji „ogroman problem“ koji mora „pod hitno da se rešava“, ovo nakon što je gradonačelnik Preševa Šćiprim Arifi ustvrdio kako se sistematski brišu adrese Albanaca u Srbiji…
I eno ga Ramuš Haradinaj da opet zapreti stvaranjem Velike Albanije. I pri tome nije najekstremniji na Kosmetu već se najekstremniji – „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija i predsednica Skupštine Vljosa Osmani – ujedinjuju pred izbore 14. novembra, s dobrom šansom da osvoje natpolovičnu većinu a Vljosa Osmani će im u tom slučaju biti kandidatkinja za predsednicu samozvanog Kosova. Oni će biti taj treći član njihovog pakta protiv nas.
A čim im se kockice slože kako su i zamislili, uslediće ono što nam najavljuje nekadašnji saradnik Ričarda Holbruka, Bajdenov albanski lobista Dejvid L. Filips: „Zapad bi Srbiji trebalo da ponudi sporazum i to bi trebalo da bude poput stavljanja pred svršen čin… Strane se moraju usredsrediti na konačni sporazum koji će biti obavezujući. Nije teško predvideti šta bi taj sporazum značio (…) ali drugog izbora nema. U suprotnom, Srbija bi morala da bude isključena iz integracije u evroatlantske institucije i ostala bi problematična država. Vreme je da se krene napred i da se postigne obostrano priznanje. Sporazum bi zaista bio postignut kada bi SAD i EU blisko sarađivali.“
Tako da pre treba očekivati da ćemo nekakvom ultimatumu biti izloženi, nego da će prevladati razum koji će ih od toga odgovoriti. U tom slučaju, na nama je samo da pružimo odgovor kakav smo im pružali uvek kada su nam izdavali ultimatume i ponude da se priključimo njihovim paktovima. Ali uz svest da ubrzano prolazi ono vreme u kome su ti njihovi ultimatumi i ponude koje ne smeju da se odbiju delovali uverljivo…
Dolazi teško vreme za ceo svet. Naše slobode i prava u tom svetu ne postoje. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pečat
