Piše: Slobodan Samardžić
Loša navika je opasna stvar i za pojedinca i za društvo. Za društvo je opasna posebno kada je posledica nečijih političkih razloga. Jedan takav primer iz našeg političkog život nosi naziv „zapadni Balkan“. NJegovu izvornu političku dimenziju opisali smo u jednom ranije prilogu (ovde). Sada ćemo se osvrnuti na njegovu jezičku upotrebu.
Verujem da niko neće sporiti da je ovaj izraz ušao u svakodnevnu naviku našeg jezika, posebno onog koji se koristi u političkom govoru. NJegov pisani oblik ima veliko slovo na početku izraza, što znači da se koristi kao lično ime. Etimološko poreklo mu je geografsko, gotovo nevino geografsko. Pod to ime je svojevremeno, posle „Solunske agende“ (2003), zvanični EU-Brisel podveo šest država Balkana – nečlanice EU – kako bi ih zajedno tretirao u svojoj strategiji proširenja. Pomenuti dokument sadržao je jednu divnu rečenicu koja je toliko imresionirala obe strane – i evropsku i balkansku – da se ona ponavlja i danas. Otprilike – evropske integracije se neće završiti dok sve zemlje zapadnog Balkana ne postanu punopravne članice EU. Da podsetim da se i „agenda“ i novi naziv regiona odnosio na šest zemalja – Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Albanija, Makedonija i Crna Gora.
Ova geografska etimologija naziva/izraza nije ni tada bila najispravnija. Od ovih šest zemalja jedino je Hrvatska mogla da pripada geografskoj odrednici zapadni Balkan, zajedno sa Slovenijom, koja je 2004. postala punopravna članica EU i na vreme se izvukla iz ovog jezičkog eksperimenta. Ostatak grupe mogao je da predstavlja samo centralni i delimično južni Balkan. Najkasnije kada je Hrvatska ušla u EU (2013) i kao jedina zapadnobalkanska zemlja napustila ovo društvo, više nije bilo nikakvog geografskog smisla da ostane ovaj zajednički naziv. Tada se i razgolitilo da geografija sa ovim imenom nije imala veze i da je ono isključivo političkog porekla. Zapadnobalkanskom klubu, štaviše, priključeno je i „Kosovo“ sa oznakom nezavisne države, što je izraz arogantne proizvoljnosti samozvanog imenitelja, kao što je i nametanje naziva „zapadni Balkan“.
U tome i jeste problem. Ovaj naziv nije objektivan u geografskom i istorijskom smislu, jer je nastao nečijom odlukom a ne domaćom jezičkom praksom. Zemlje ovog regiona neko je okupio iz svog razloga i dao im zajedničko ime; od danas ste „zapadni Balkan“. U tom imenovanju drugog, ima nečeg suštinski kolonijalnog, a u prihvatanju tog čina nečeg suštinski submisivnog. Jezik je tu nepogrešivi indikator. Na početku je rečeno: „na početku beše reč“. Ona je neumoljiva i kada oslobađa i kada porobljuje. A porobljuje onda kada nije autentična nego konstruisana, onda kada ne nastaje u živom procesu ljudske komunikacije nego se modeluje u nekoj imperijalnoj retorti.
I sve dok su ehoi one divne sentence iz „solunske agende“ dopirali do ušiju domaćih adresata u vidu obećavajuće budućnosti, mogao se razumeti nehajan odnos ljudi prema nekorektnom imenu poduhvata. Najmanje u poslednjih deset godina za to više nema nikakvog objektivnog opravdanja. Od proširenja EU nema više ničega, pa ni od realnih mogućnosti da neka od ovih zemalja postane članica EU. Od tada izraz „zapadni Balkan“ treba da deluje samorazumevajuće, uz očekivanje odašiljaoca da se uhvati tla navike. A tu jezički kreatori imaju dobre saveznike u samoj Srbiji. (Situacija u drugim zemljama nas ne zanima). Najpre, tu je politička klasa, koja više od jedne decenije koristi to nadri-ime kao autentičan jezički izraz jedne nadri-prirodne činjenice. Kao što tzv. evropski put nema alternative, tako ni ZB nema jezičke zamene. Potom, tu su mediji svih vrsta i orijentacija, koji verno prenose izraz kao da je iz oblasti meteorologije. Razume se, u pisanim medijima daju mu povlašćen status velikog početnog slova. Najzad, tu je i sveprisutni „kulturni pogon“ domaće evropejske javnosti u čijim osmišljavanjima razloga za ostajanje na stramputici pristupanja Uniji, ZB slovi kao domaći fatum.
Ova tri kolektivna činioca slike našeg političkog života predano rade na utvrđivanju jedne navike koja treba da doprinese zaboravu porekla jednog kvazi- faktičkog izraza. To nije samo silom konstruisan i nametnut naziv, nego jedan opasan jezičko-politički instrument. NJegova svakodnevnost i „normalnost“ smeraju ka opakoj mogućnosti da kao politički koncept zameni državu Srbiju kao politički okvir našeg života. Ako se mi preko ispunjavanja poglavlja pripremamo na potpuno podređivanje jednom poretku koji ne može da nas primi, i ako to rade i druge zemlje „zapadnog Balkana“, onda je taj zloslutni izraz ime našeg budućeg političkog okvira. Kao takav, on u najbolju ruku može da bude samo okvir kompaktnog dominiona Unije.
Ovo ne mora da bude katastrofičan scenario za dosta ljudi u Srbiji; ima puno političara i ljudi iz javnog i kulturnog života koji priželjkuju ovakav ishod. To su ljudi koji za koje ne postoji poredak kome se oni ne bi dobro prilagodili. Oni ne prihvataju ime „zapadni Balkan“ tek nehajno i spontano kao većina ljudi. Oni to čine sa svešću o njegovom pravom značenju i na neki perverzan način ponosno. Tu se ne može ništa učiniti.
Za ogromnu većinu građana, pozadina izraza „zapadni Balkan“ nije prozračna. Ona je prikrivena jezikom. A poznato je da on može i da prikrije a ne samo da otkrije. Ako je nova etapa proširenja/pristupanja Evropskoj uniji obeležena jezičkom smicalicom, onda pojedinačna i kolektivna emancipacija od jednog rđavog projekta može da započne takođe u jeziku. Za početak, najintimnije odbacite izraz „zapadni Balkan“, a ako baš morate da ga koristite u opisne svrhe, slobodno kažite ili napišite – takozvani.
Ko opipava teren po Balkanu, saznajte OVDE.
Izvor: Srbija i svet
