Piše: Srđan Škoro
Graditeljima Beograda na vodi smeta senka krsta, a to što prestonica, valjda jedina u svetu, nema železničku stanicu, izgleda nikome. Dovoljna senka na spomenik Stefanu Nemanji je to što je proglašen za državnu tajnu kao da je reč o nuklearnom reaktoru. Svakako najveća senka je, ko ga podiže, gde ga podiže i vreme kad se podiže. Osim okupatora, nijedna mirnodopska vlast nije tako permanentno razvaljivala i uništavala Beograd kao što to čine naprednjaci.
U svakom njihovom potezu, vešto sakrivenom iza nekakvog razvoja grada, krije se istinska mržnja prema Beogradu i svemu onome šta je on predstavljao ili predstavlja. Srpska napredna stranka je skup iskompleksiranih ljudi koji vuku ozbiljne traume od Beograda koji ih nikada nije prihvatio, a prihvatao je bukvalno svakoga. I zato mu se svete. Na najgori mogući način. Ubijaju ga i seciraju deo po deo. Kao da je grad kriv što nisu imali devojke kad je trebalo, što nikada nisu bili face, što su ih svi odbacivali kao da su vašljivi, što niko sa njima nije hteo da se igra kad su bili mali, što čak ni kao huligani nisu mogli da prođu…
Otud opterećenost navijačima i primitivcima svih boja. Otuda i potreba da se od Beograda napravi prčvarnica, da se do kraja ponize stanovnici Beograda i umesto urbanog razvoja uvede razbojnički, kao da je grad nastao na obodima nekakve pustinje, a ne na obalama Save i Dunava. Oni se jednostavno hrane tako što ubijaju naše lepe uspomene, a mi plaćamo cenu zato što ih oni nikad nisu imali. NJihov neskriveni prezir prema Beogradu morala je čak da plati i „Beograđanka“. Niko kao naprednjaci nije uspeo da za kratko vreme u potpunosti uništi srpsku prošlost, obesmisli svakodnevicu, a pitanje budućnosti skine sa dnevnog reda. Možda upravo zbog ovakvih iskazanih osobina uživaju potrebno poverenje evropskih predstavnika i posmatrača.
I sam Stefan Nemanja se odavno prevrće u grobu kad vidi ko vodi i predstavlja Srbiju u čije temelje je ugradio i sebe i svoje naslednike. Studenica nikad postiđenija nije bila. Ako ništa, spomenik je okrenut tako, da bar neće morati da gleda ko su stanovnici Beograda na vodi. Ona velelepna i istorijski vredna zgrada u pozadini njegovog spomenika, sada više liči na filmske kulise iz nekog Kusturičinog filma nego na glavnu železničku stanicu, na koju je cela bivša Jugoslavija bila ponosna. Ostaje samo da onaj voz, već pretvoren u putujući manastir, postane gradski „Ćira“ i da krene da konkuriše „Vrabac“ servisu, prevozeći sve zainteresovane koji žele bolje da upoznaju komplekse vladajuće garniture i njihove porive.
U senci spomenika Stefanu Nemanji i započetoj vakcinaciji, nekako se u javnosti prilično stidljivo provlači činjenica, da u nedostatku alternative, sve više ljudi prelazi na stranu Vilotića. Nema dana, a da neko ne pokuša da me uveri u to, kako je opozicija i bez stvarnog dijaloga, a uz pomoć evropskih posrednika već dogovorila svojih 15 odsto na izborima. Vučić sit, a ovce na broju. On dobija privid demokratije koju je ukinuo, oni sredstva da prežive, a Evropa važan poen, jer je stvari pokrenula sa mrtve tačke. Kao glavnu argumentaciju potežu se i slavom ovenčani Dušan Duda Ivković, svetski priznati košarkaški trener, koji je od potpunog nepriznavanja i ignorisanja Vučića kao predsednika, stigao do toga „da nije našeg predsednika Vučića…“, glumci dokazani opozicionari, koji u društvu Maje Gojković i Gorana Vesića promovišu vakcinaciju, istovremeno recitujući nikog drugog do Branu Crnčevića, osnivača SNS. I pritom tasta Basari, kojem „Nin“, valjda nemajući kome drugom, po drugi put dodeljuje svoju nagradu za roman godine… I takvih i sličnih primera je svakoga dana na pretek. Od akademije nauka do najzabačenije škole u nekoj zabiti.
Zbir poražavajućih činjenica doprinosi da se osećamo poraženo. Iznevereno. Od onih od kojih smo to najmanje očekivali. I posle se čudimo zašto ljudi za litar zejtina, kilo brašna i jednu paštetu glasaju za Vučića. Tri miliona evra za obnovu Hilandara, trideset evra po glavi stanovnika. Ustaljena dinamika za glasanje kad dođe vreme.
Golubari odstranjuju golubove prevrtače, jer im kvare jato. Mi smo od prevrtača stvorili zanimanje, a od prevrtljivosti ideologiju. I ne mislimo da ikad stanemo. Ako već naftu nemamo, bar prevrtača za izvoz imamo. To je naš prepoznatljiv potencijal i skroz je razumljivo da ga razvijamo što više. Prevrtljiva Srbija i ušuškana u sopstvenim interesima istaknutih pojedinaca je i doprinela ubrzanom razvoju pošasti zvanoj SNS.
Znam da nije neka uteha, mada to već sigurno znate, nikada neću preći na stranu Vilotića! Po cenu svega. Nestaću, ali ostaću to što jesam. Da li je to vredno? Nije. Da li se to isplati? Nikako. Priznajem, otiću sa ovog sveta poražen do kraja, ali sa istom onom verom sa kojom još nekako živim, a ona glasi – nema predaje, Vilotići nisu opcija, makar svi prešli na njihovu stranu!
Jedanaest miliona doza vakcina za Srbiju! Više o tome OVDE.
Izvor: direktno.rs
