Piše: Vinko Pandurević, general VRS u penziji
Predsednička trka za 46. predsednika SAD koja se u novembru 2020. vodila između Donalda Trampa (aktuelnog predsednika) i DŽoa Bajdena (kandiadata Demokratske stranke), bila je mnogo više od uobičjanih izbora za predsednika SAD, kakvi su nam bili poznati do sada. Finale predsedničkih izbora okončalo se jedinstvenom, do sada neviđenom ceromonijom inauguracije novog predsednika.
Kao što je poznato svaki predsednički izbori u SAD i promena na mestu predsednika SAD su planetarni događaji, koji na direktan ili indirektan način utiču na globalnu svetsku politiku, a manje na unutrašnje stanje društvenih i političkih procesa u SAD. Ovaj put, predsednički izbori su pokazali i jedno drugo lice SAD, koje u svetskoj javnosti nije bilo jasno uočljivo. Sumnja u regularnost izbora, koje je dobio DŽo Bajden, a koje je osporio i koje i dalje osporava Donald Tramp, bacila je posve novo svetlo na stanje američkog društva. Odbijanje D. Trampa da prizna rezultate izbora, stavilo ga je na stub srama u svim američkim medijima, kao i onim evropskim bliskim liberalnim strujama u SAD. Osporavanje Trampa kao predsednika SAD, koji je delovao pod parolom „Amerika na prvom mestu“, usledilo je pošto je pozicionirao SAD u svetskim okvirima na posve nov način: zaoštrio je odnose sa EU; pretumbao je odnose u okviru NATO; pokrenuo trgovinski rat sa Kinom; izveo SAD iz Svetske zdravstvene organizacije; povukao SAD iz Pariskog sporazuma o promeni klime; odnosi sa Rusijom su bili uvek na klackalici; nije poveo nijedan rat; SAD su istupile iz sporazuma o nukleranom programu sa Iranom; SAD u njegovom mandatu nisu ispoljile poseban interes prema BiH i rešavanju pitanja KiM, bez velikih političkih inicijativa uz pokretanje određenih ekonomskih programa i inicijativa itd.; na unutrašnjem planu je ojačao ekonomski snagu SAD, povećao zaposlenost i unapredio američku ekonomiju, sve do izbijanja pandemije Covid 19.
Zbog specifičnog načina komunikacije i neuobičajnog i nestandardnog političkog rečnika, ne pristajanja na uticaj krajnje liberalnih slojeva u SAD, finasijskih krugova i vojnoindustrijskog kompleksa, te dajući veću šansu srednjim slojevima američkog društva, ograničavajući migracije iz islamskih zemalja i zemalja Latinske Amerike, zadobio je podršku širokog sloja društva, zbog čega je optužen za populizam i širenje nedemokratskih metoda vladanja.
Potpuno suprotnom Trampovim manirima vladanja i ophođenja, te unutrašnjim i spoljnopolitičkim prioritetima SAD nastupio je novi američki predsednik DŽo Bajden, kao predstvanik krajnje liberalne struje u SAD. Bajdenovu pobedu na predsedničkim izborima, osim Trampa nije niko smeo da ospori ili dovede u pitanje. Preispitivanje rezultata izbora bila je jeres. Trampovo osporavanje rezultata izbora i nezadovoljstvo njegovih pristalica (dobio je oko 74 miliona glasova, što je drugi najbolji rezultat u istoriji SAD) objavljenim i potvrđenim rezultatima dovelo je i do upada američkih građana u Kongres na Kapitol Hilu. Scene koje smo videli ličile su na scene koje se mogu videti u zemljama sa diktatorskim režimima ili u zemljama u kojima su upravo SAD diktirale rezultate izbora, dovodeći na vlast predstvnike naroda po svom, američkom izboru.
Medijska hajka koja je povedena protiv Trampa, počela je zabranom javnog oglašavljnja i govora na društvenim mrežama, zabrinula je mnoge, kako u SAD, a još više u svetu. Međutim, zahvaljujući opštoj unisonosti američkih medija, medijskom diktatu i centralizovanoj uredničkoj politici skoro u svim medijima, pružena je bezrezervna podrška uvedenim merama na društvenim mrežama, kao i svim budućim potezima novog predsednika SAD. Inauguracija DŽoa Bajdena održana je pod opsadnim stanjem, ispred zgrade Kongresa, koja je bila pretvorena u vojnu bazu, uz opštu mobilizaciju ključnih činilaca američkog društva za podršku novom predsedniku. Prvi potezi novog predsednika (donošenje naredbi i potpisivanje ukaza) ticali su se poništavanja određenih Trampovih odluka.
Na našim prostorima, na zapadnom Balkanu, poseban interes je iskazan za buduće postupke novog američkog predsednika u vezi sa politikom prema BiH, odnosno RS, te pitanjima dijaloga između Beograda i Prištine, kada je reč o rešavanju pitanja KiM. U vezi sa navedenim u žiži interesovanja je i politika SAD u vezi sa „malignim uticajem“ Rusije i Kine na zapadnom Balkanu, pre svega u Srbiji i RS. Mnogi analitičari su iznosili različite procene politike DŽ. Bajdena koju će voditi prema zapadnom Balkanu. Te procene se kreću od radikalnih rešenja – neupitno priznanje Kosova od strane Srbije, centralizacija (unitarizacija) BiH i ukidanje RS, pa do umerenih ocena da će zadržati sličan pristup zapadnom Balkanu, kakav je imala administracija D. Trampa, jer će se Bajdenova administracija posvetiti pre svega unutrašnjim pitanjima u SAD, te odnosima sa glavnim takmacima, Kinom i Rusijom.
U svakom slučaju u Bajdenovoj administraciji ima dosta ljudi, njegovih saradnika i istomišljenika iz perioda kada je on bio senator i potpredednik SAD, kao čoveka koji dobro poznaje prilike na Balkanu. Svi oni su pojedinačno ili zajedno kreirali mnoga politička i vojna rešenja na Balkanu, počev od rata tokom 90-tih kada se raspadala Jugoslavija, pa do agresije na SRJ 1999. Veliki je njihov doprinos u kreiranju Dejtonskog sporazuma i uređenja BiH, te u secesiji KiM i borbi za uspostavu Kosova kao nezavisne i međunarodno priznate države. I pored svih unutrašnjih problema sa kojima se sreću ili će se sretati SAD, SAD će pod vođstvom Bajdena iskazati značajno interesovanje za pitanja BiH i KiM, jer neće zanemarati ranije ostvarene rezultate na tom planu, iako će glavnu reč prepustiti EU. Kada je reč o izgradnji BiH kao „funkcionalne države“, kako to zapadnjaci i sarajevski političari kažu, onda je reč o slabljenju srpskog faktora u BiH preko koga se ispoljava i ruski uticaj na tom prostoru. Kada je reč o KiM, tu će biti intenziviran i sinhronizovan pritisak na Srbiju sa zahtevom da Srbija bezuslovno prizna Kosovo kao suverenu državu i da omogući njegov ulazak u OUN.
O „malignom uticaju“ Rusije u Srbiji i RS puno je rečeno i napisano. Američki anlitičari, kao i ljudi koji ulaze u novu američku administraciju su prosto toliko opterećeni tim „malignim uticajem“, da on predstavlja osnovni kredo njihovog političkog angažmana u Srbiji i BiH. Neki od američkih analitičara, bliskih novoj administraciji, kažu da treba Srbiju prinuditi da prizna Kosovo, jer posle toga Srbija više nema razloga da se oslanja na Rusiju, koja joj je u ovoj fazi glavni saveznik u očuvanju integriteta i održavanja u životu Rezolucije 1244 UN. Preovlađujući stav da je ruski uticaj u Srbiji porastao od dolaska na vlast A. Vučića, i da je on omogućio čvrsto usidrenje Rusije u Srbiji, a posredno i u BiH (RS). Neke analize prisustva i uticaja Rusije na Balkanu (u Srbiji), govore o tome da je Rusija glavni oslonac Srbiji, do toga da je Rusija više zaintersovana za poštovanje Rezoucije 1244 UN i integriteta Srbije, od samih srpskih političara, jer je to poslednji adut Moskve na Balkanu, i da Rusija zbog toga agresivno pojačava „čelični zagrljaj“ Srbije.
Činjenica je da je Rusija na zapadnom Balkanu, jedino čvrsto prisutna u Srbiji i BiH (RS). Svoje prisustvo Rusija gradi na tri stuba: političkom, ekonomskom i kulturnoistorijskom. Rusija dosta uspešno u RS ostvaruje koncept od „energije do sinergije“, kroz investicije i privatizaciju u naftnoj industriji, industriji uglja, vode i struje, te kroz snadbevanje BiH gasom. SAD, EU i njihove saveznike brine to što Rusija vetoizira svoj uticaj u RS i U Srbiji, kao stalna članica SB UN i kao članica u Upravnom odboru Saveta za implementaciju mira (PIC) u BiH. Pitanja zapadnog Balkan su snažnije u fokusu EU, nego SAD. Zato će EU nastojati sa novom administracijom u Vašingtonu, da ostvari takve odnose da se potpuno usaglase o ovim pitanjima, ali da ipak dominatnu ulogu ima EU, sa čijim rešenjima će morati biti zadovoljene i SAD. EU brine rusizacija Balkana, u kome Rusija nastoji da ostvari jače političko i ekonomsko prisustvo, ali ne želi da spreči evropske integracije zemalja zapadnog Balkana. Rusiji je važno da u EU ima „internog igrača“, koji bi sprovodio prorusku politiku. Zato se zemlje zapadnog Balkana, za koje je zainteresovana Rusija, smatraju „trojanskim konjem“, unutar EU, kada se u nju integrišu.
Dakle, angažman nove američke administracije spram BiH, koji priziva i Visoki predstavnik u BiH, a koji realizuje politiku vodećih zapasnih zemalja, treba posmatrati u vezi sa zahtevima Stranke demokratske akcije (SDA), radi radikalnih promena Dejtonskog uređenja BiH, koja BiH vidi jedino kao u unitarnu, centralizovanu, bez entiteta, jer navodno jedinao tako može postati funkcionalna država. Američka ambasda u Sarajevu je i do sada budno pratila razvoj događaja u BiH, podržavala je rad Visokog predstavnika u BiH, kritikovala je poteze vlasti RS i srpskog člana predsedništva BiH, koji su bili usmereni na očuvanje pozicije RS u okvirima BiH, i skladu sa Dejtonskim ustavom. Približavanje RS Rusiji, prisutvo ruskih investicija u BiH jedino na teritoriji RS, dobra saradnja sa Ruskom ambasadom u Sarajevu, česti kontakti Milorada Dodika sa Sergejom Lavrovim, ministrom spoljnih poslova Rusije, predstvaljaju alarm za američku ambasadu, kao i za bošnjačko političko rukovodstvo u Sarajevu. Zato eventualne inicijative za promenu Dejtonskog sporazuma treba posmatrati i u navedenom kontekstu.
Tvorci Dejtonskog mirovnog sporazuma, a to su SAD i administracija Bila Klintona (kojoj je bio blizak i DŽo Bajden), oličena u Ričardu Holbruku, kreirali su novo državno i političko uređenje BiH, kojim su suštinski promenili uređenje BiH, kakovo je bilo u momentu izbijanja rata, kao i tadašnju teritorijalnu i političku organizaciju BiH, koja je u momentu potpisivanja Dejtonskog sporazuma podrazumevala postojanje Republike Srpske (nastale 09.januara 1992.), de facto kao države i Federacije BiH (formirana 01.marta 1994. Vašingtonskim sporazumom).
Činjenica, koju srpski narod u BiH nikada ne sme izgubiti iz vida, jeste, da je RS stvorena slobodnom političkom voljom naroda, koja je demokratski izražena u skladu sa najvećim demokratskim standardima, bez ugrožavanja drugih naroda i građana, i da je to učinjeno pre izbijanja rata, i da je kao takva, RS bila izložena agresiji vojnih snaga koje je organizovalo muslimansko-bošnjačko rukovodstvo u Sarajevu, osporavajući pravo srpskom narodu na svoje državno i političko organizovanje. Agresija je bila podržana od strane međunarodnih činilaca i oružanih formacija Hrvata u BiH, kao OS Republike Hrvatske. RS su odbranili njena Vojska (VRS) i njen narod. Srpski narod RS nije dobio na poklon. Ona je proglašena na demokratskim osnovama i krvlju odbranjena. RS je kao takva verifikovana Dejtonskim sporazumom i dobila međunarodno priznanje kao entitet u BiH, sa svojim već postojećim ustavom (koji je istini za volju kasnije usklađen sa ustavom BiH). Ovo su osnovna polazišta koja se moraju uvažavati kada je reč o mogućim izmenama postojećeg uređenja BiH.
Geopolitičke okolnosti koje su dominirale svetom u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma (14.decembar 1995.) bile su vrlo nepovoljne za RS, Srbiju i srpski narod u celini. Bio je to unipolarni poredak, sa dominantnom i neprikosnovenom ulogom SAD, vrlo oslabljenom Rusijom, politički nestabilnom i ekonomski iscrpljenom, sa više simboličnom ulogom u svetskim odnosima, nego stvarnom, ali sa pravom veta u SB UN, EU nesposobna da reši oružani konflikt na evropskom tlu, pored svih posredovanja i organizovanih mirovnih konferencija. Pored nepovoljnih geopolitičkih okolnosti, u drugoj polovini 1995. stanje na ratištu u BiH bilo je nepovoljno po RS, jer se VRS nalazila i strategijskoj defanzivi. Bila je to naknadna faza rata, koja je nastupila pošto su znatno istrošeni i iscrpljeni resursi potrebni za vođenje oružane borbe (živa sila, vojna tehnika, municija, gorivo i sl.). Unutrašnje prilike u RS nisu bile povoljne. Vladala je politička nestabilnost. Između državnog i vojnog rukovodstva vladalo je nepoverenje. Agresija RH na RSK i pad Krajine doveli su do prelivanja oružanog konflikta i na BiH, gde su OS RH podržane vazduhoplovima NATO, uzele aktivno učešće u borbama protiv VRS. U septembru VRS gubi zapadne teritorije na području više opština među kojima je i Drvar, Jajce, Šipovo, uz predhodno izgubljene opštine Grahovo, Glamoč, akasnije i Sanski Most, Ključ, Mrkonjić grad. Kao što su SAD uzele aktivno učešće u ofanzivi na zapadne teritorije RS, kao i u vazdušnim udarima kako na zapadnom delu tako i oko Sarajeva, uzimaju i aktivnu ulogu u zaustavljanju ofanzive združenih snaga ABiH, HVO i HV prema Banja Luci. I pored dejstva navedenih združenih snaga, VRS je krajnjim naporima, angažovanjem poslednjih ratnih resursa uspela zaustaviti glavne snage neprijatelja i uz povremene i odvojene protiv udare stabilizovati front na onim granicama koje su značile podelu teritorije BiH na 49% u korist RS i 51% u korist Federacije BiH. Stanje među zaraćenim stranama na terenu, diplomatske aktivosti i međunarodni pritisci doveli su do potpisivanja sporazuma o prekidu vatre i to 14. septembra i 5. oktobra, što je i zabeležno u preambuli Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH.
Imajući sve ovo u vidu, a posebno činjenicu da su SAD i njihovi saveznici pristupili fazi okončanja rata u BiH, i to u fazi rata koja je bila najnepovoljnija po RS, a povoljna po neprijatelje RS, kao i činjenicu da raniji predlozi mirovnih rešenja, kada je VRS držala pod svojom kontrolom i do 70% teritorije BiH, nisu prihvaćeni, možemo reći da su SAD prihvatile RS kao činjenicu i prinudili A. Izetbegovića i F. Tuđmana da dođu za pregovarački sto. Koncipiranje BiH na novim ustavnim temeljima, koje su prihvatile do tada zaraćene strane, uglavnom nevoljno, u nadi da će se stvoriti prilike da se to uređene promeni, ni danas ne prestaje biti kamen spoticanja u funkcionisanju BiH.
Kreatori Dejtonske BiH i njihovo prihvatanje RS kao činjenice, i za njih je bila jedna prelazna faza, tokom koje će nastojati prihvaćeni koncept promeniti, kroz delovanje visokog predstavnika, čije odluke treba da vode i koje su vodile unitarizaciji BiH, gde bi entiteti bili prazne ljušture ili bi bili zamenjeni nekim drugim teritorijalnim jedinicama. Bošnjačko političko rukovodstvo se nadalo da će uz podršku SAD i nekih zemalja EU doći do centralizacije BiH i oduzimanja nadležnosti entiteta. Rukovodstvo RS je vidalo političke rane nastale prihvatanjem Dejtonskog sporazuma, i gibutkom elemenata državnosti i suverenosti, razrađujući sadržaj Sporazuma o specijalnim paralelnim vezama sa Srbijom, i čekajući neke nove geopolitičke okolnosti koje bi pogodovale svesrpskom ujedinjenju.
Upravo poteze nove američke administracije kada je reč o BiH i sudbini RS treba posmatrati kroz prizmu navedenih činjenica i kroz prizmu novih geopolitičkih okolnosti u svetu.
Unutarpolitičke prilike u SAD, njihov odnos sa Rusijom i Kinom u značajnoj meri će limitirati angažman i kapcitete SAD u pogledu revizije Dejtonskog sporazuma. SAD neće niti mogu tražiti ukidanje RS. Te iste SAD su priznale RS kroz Dejtonski sporazum. U kontekstu rešavanja pitanja KiM RS dobija novu dimenziju. Iako SAD rekle da je Kosovo poseban slučaj i da ne može poslužiti kao primer za secesiju drugih država, SAD nastoje RS dovesti u takvu poziciju da njeno rukovodstvo ne može i ne sme zahtevati otcepljenjenj RS od BiH. U slučaju da SAD prinude Srbiju i njeno rukovodstvo da prizna Kosovo (što je malo verovatno da to učini sadašnja Vlada Srbije), onda bi pitanje RS bilo relaksirano. S obzirom da problem Kosova ne će biti tako brzo rešen po volji Prištine i njihovih mentora, očekivati je da se predhodno rešavaju problemi u BiH, koji se veštački stvaraju kroz kvaziteorije o nefunkcionalnosti BiH po dosadašnjem ustavu, te da bi trebalo menjati Dejtonsko uređenje.
Svakako da će se slična kriza sadašnjoj krizi u BiH nastaviti. Bakir Izetbegović i njegovi sledbenici neće mirovati. Zahtevaće podršku SAD i zapada, pritiskati Visokog predstavnika da inicira izmene Dejtonskog sporazuma, optuživaće RS, jer misle da su se stekle međunarodne okolnosti da se to može uraditi. Međutim aktuelno stanje međunarodnih odnosa, jačanje multipolarizma u svetu, promena stanja u državama na Balkanu i odnosa među njima, neće dozvoliti radikalnu prekompoziciju BiH bez saglasnosti oba entiteta i sva tri naroda.
RS je u rukama njenih građana i njenog rukovodstva, a ne u rukama stranih sila. Okolnosti koje su mogle dovesti do nestanka RS su bile mnogo povoljnije 1995. nego što su danas.
Kako se albanska populacija na KiM smanjuje, pročitajte OVDE.
Izvor: Srpski stav
