Piše: Nebojša Katić
Možda ekonomija i nije tako jadnjikava nauka kako je to u 19. veku mislio Tomas Karlajl. Može biti i da je čuveni ekonomista DŽon Galbrajt bio previše samoironičan kada je rekao da je akademska, teorijska ekonomija izuzetno korisna … da ekonomistima obezbedi zaposlenje. Na sličnoj ironičnoj liniji moglo bi se reći da je ekonomija društvena nauka koja pati od uobraženja da je egzaktna samo zato što svoju golotinju skriva koristeći matematički instrumentarij. Sa finansijskom krizom iz 2008. godine, a pogotovo sa ekonomskim događanjima tokom 2020, otpao je i poslednji smokvin list zabluda o egzaktnosti ekonomije. Nigde se to ne vidi tako jasno kao u monetarnoj sferi.
Svaki ekonomski đak-prvak je naučio da prekomerno štampanje novca mora dovesti do visoke inflacije, te da je put od štamparske prese do rasta cena kratak i da se prelazi veoma brzo. Tako je u teoriji. Ali zanovetna empirija se često i grubo šali sa učenim teorijama i elegantnim ekonomskim modelima. Uprkos neviđenom štampanju novca koje je u zapadnim državama počelo još 2008. godine, a u Japanu još od 2001, inflacije već godinama nema. Finansijska tržišta se trenutno klade da je još zadugo neće ni biti. Istovremeno, države otkrivaju da se mogu zaduživati mnogo više nego što ih teorija uči i da za to, bar za sada, neće biti kažnjene rastom troškova zaduživanja. Kako objasniti ove „defekte” neposlušne empirije?
Prvo objašnjenje polazi od toga da štampanje novca neće dovesti do inflacije kada su privredni kapaciteti nedovoljno iskorišćeni i kada nema pune zaposlenosti. Privreda ima prostora da na povećanu tražnju stimulisanu štampanjem novca odgovori povećanom proizvodnjom i ponudom. Ovo objašnjenje je tek skorašnji ustupak empiriji. Odbacujući kejnzijanstvo, ekonomski ideolozi su se do juče kleli da štampanje novca ne podstiče ni tražnju ni ekonomsku aktivnost, već samo rast cena.
Drugo, centralne banke mogu štampati novac a da to štampanje novca ne utiče na tražnju i cene. To se dešava kada poslovne banke ne povećavaju bitno svoju kreditnu aktivnost i sede na rezervama tog naštampanog novac. Ovo je mnogo lakše u periodima niskih kamata kada su troškovi „neplasiranja” para relativno niski. U takvom ambijentu efekat štampanja novca sličan je pumpanju probušene gume.
Treće, najveće svetske štamparije, one u SAD i EU, mogu štampati novac razlivajući ga po svetu, razmenjujući šarenu hartiju za realna dobra, zadužujući naivne države i smanjujući rizik da višak novca izazove visoku domaću inflaciju.
Četvrto i možda najvažnije, višak novca može završiti na onim tržišnim segmentima čije cene ne ulaze u obračun inflacije. Na primer, rast cena nekretnina ne ulazi u obračun inflacije. (Efekat rasta cena nekretnina se može, ali i ne mora, odraziti na porast cena zakupa koji ulazi u obračun inflacije.)
Još važnije, kada su kamatne stope niske, kada postoji ogroman višak novca u opticaju i kada privreda stagnira, finansijski sektor ulazi u novi ciklus špekulativne histerije. Novac se tako usmerava ka tržištu hartija od vrednosti čije cene rastu. Ni taj rast ne ulazi u obračun inflacije.
Iako privrede stoje loše, danas i očajno, iako su najrazvijenije ekonomije godinama u stanju stagnacije, berzanski indeksi ni izbliza ne reflektuju tu tužnu činjenicu, iako bi, shodno teoriji, to morao biti slučaj. Umesto čuvenog berzanskog procesa koji se naučno zove „otkrivanje cena”, na sceni je proces u kome centralni bankari otkrivaju da im je pre svega stalo da sačuvaju i uvećavaju bogatstvo svojih prijatelja, praveći se da brinu o svima nama.
Da li sve ovo znači da više nema opasnosti od inflacije, da države mogu trošiti koliko im padne na pamet, da centralne banke mogu štampati onoliko novca koliko to žele i kamatne stope doveka držati oko nule? Da li smo to na pragu novih ekonomskih teorija? Ne. Đavo će, u ovom ili onom obliku, dođi po svoje. Ekonomske granice postoje, ali nisu tamo gde su ih do juče samouvereni eksperti naučno i aksiomatski crtali.
Ključno je razumeti da su države, pogotovo države u razvoju, decenijama okovane klimavim ekonomskim teorijama snažnog ideološkog i interesnog naboja. Srbija je, na primer, umesto da analizira stvarnost, svoju i tuđu, prepisivala strane knjige, slušala strane savetnike i njihove domaće glasnogovornike. Kopirajući politiku razvijenih država Srbija je tiho ubijala svoju privredu i na pogrešnim premisama gradila ekonomsku politiku. A efikasna ekonomska politika se ne gradi na teoriji i doktrinama. Ona počiva pre svega na empirijskim analizama i na aktivnoj razvojnoj politici koja metodom probe i greške traži optimalni model razvoja.
kakve predloge je izneo predsednik SANU, saznajte OVDE.
Izvor: nkatic.wordpress.com
