Najnovije

Ovakvu priču nikada ranije niste čuli: Pobegao iz ropstva i postao svetski šampion (FOTO/ VIDEO)

Jodeka Sitjodtong važi za jednog od najboljih maj taj boraca svih svremena, čak je na čuvenom “stadionu” bio i svetski šampion što su uspeli samo najveći (najpoznatiji, Buakaw recimo nikada nije).

Jodeka Sitjodtong (Foto: Jutjub)

Jodeka je rođen u jednom malom mestu na Tajlandu gde je od najranijeg detinjstva doživljavao fizičko zlostavljanje od svog oca koji ga nije voleo.

Porodica Sitjodtong je već imala četiri sina i dve ćerke i želeli su još jednu devojčicu, a rodio se Jodeka, a nakon njega se rodila još jedna devojčica i više nisu imali dece.

Upravo zbog toga što nije bio željen, nije bio ni voljen. Trpeo je velike batine i nogama i rukama, niko se o njemu nije brinuo i slično.

Nakon nekog vremena, Jodeka nije želeo da ostane kod kuće i boravio bi kod lokalnih monaha, koji mu nisu uskraćivali utočište, ali on je uvek želeo da se vrati, samo se mnogo plašio oca…

Nisu oni znali gde im sin spava, niti ih je zanimalo. Problem je bio što monasi nisu želeli da on tumara napolju sa drugom decom, već da uči da postane monah, ali on to nije želeo i ubrzo je napustio hram.

Kada je imao sedam godina, roditelji su ga se odrekli. Nije da nisu imali dovoljno novca da ga hrane, već jednostavno, morao je da ide. NJegova majka je svakog dana plakala, jer je bila ubeđena da je njen sin mrtav.

Realno gledano, kolike šanse zapravo i ima sedmogodišnje dete u ovom surovom svetu.

Jednoga dana pojavio se izvesni gospodin iz velikog grada u skupom odelu i sa sobom je želeo da odvede jednog dečaka, pa je Jodeka svojevoljno pošao sa njim. Morao je da ode odatle, nije imao gde da spava, šta da jede, maltretirali su ga…

Stigli su u veliki grad i zaposlili su ih kao prodavce prežene hrane na ulici. Dobrih dva meseca je uglađeni gospodin brinuo o dečacima iz malog sela, ali kako je vreme odmicalo sve manje je bio zainteresovan da brine o njima, sedmogodišnjoj deci.

Tako se jednog dana naljutio jer deca nisu imala najbolju prodaju i prestao je da ih plaća. Kada bi tražila svoj novac dobila bi ozbiljne batine.

Dečije ropstvo nije šala, a posle nekog vremena mukotrpnog rada bez plaćanja i ko zna koliko malo hrane, dva dečaka odlučuju da pobegnu. Dok su se raspravljali kojim putem da idu, uglađeni gospodin se pojavio i upitao ih kuda su to krenuli u pola noći.

Slagali su da idu u bioskop uz dosta zamuckivanja, ali taj izgovor posle ponoći ne može da prođe. LJutito ih je zgrabio i odveo u jedan podrum, gde je malu, sedmogodišnju decu tukao čitave noći.

Jodekin drugar je umalo umro, a on je čitavo vreme onako vezan i u suzama molio čoveka da prestane.

Muke su trajale još tri godine. Za taj period oni nisu išli u školu niti su imali bilo kakvo obrazovanje, samo su radili i ponekada jeli. Dakle, deca nisu znala da čitaju i pišu.

Nekako se posle tri godine požalio taksisti da jedan čovek hoće da ga ubije, ali da on nema gde da ode pošto više nema porodicu, pa je izvesno da će on uskoro biti mrtav.

Da li treba reći da se taksista zaprepastio? Isplanirao je sledeće: Sutradan će otići na posao kada i uvek idu i radiće nekih sat, možda dva, a onda doći kod njega.

Tako je i bilo, međutim, posle par minuta hoda iza njega se pojavio automobil – gospodin je pošao da ga traži. Ubrzo je skrenuo u malu uličicu kako bi pobegao i uspeo nekako da se iščupa i da okolnim putem dođe do taksiste.

“On me juri, dolazi po mene!”

Sada, dolazimo do prvog stvarno srećnog dela. Punih jedanaest godina je ovo dete živelo u paklu, borilo se poput divlje životinje za svaki zalogaj, svaki gutljaj vode i svaki kubik vazduha.

Kao što je već rečeno, nikada nije učio, nikada nije išao u školu i bio je nepismen, sve dok ga nisu prihvatili iz jedne kikboks sale koja je postala njegov dom.

Obezbedili su mu smeštaj i hranu, kada je bude, a ono što je najvažnije, sklonili su ga sa ulice. Tamo su često znala da ga maltretiraju starija deca, da mu uzimaju ono malo para što zaradi i da ostave mokrog i gladnog.

Ujutru bi obavljao fizičke poslove i čistio salu, a potom bi išao da trenira. Obećao je sebi da će se osvetiti tim zlobnim dečacima koji su ga svakodnevno mučili, zbog toga je trenirao. Da bi opstao. Da bi preživeo.

Jednom prilikom nije ceo čitavog dana i kada su sutradan kikbokseri završili trening, pojeli su sve, poput mećave. Da nije bilo kuvarice da mu nešto ostavi sa strane, ko zna da li bi toga dana išta pojeo.

Samart Pajakarun je bio glavna zvezda te sale i jedan od najboljih tajlandskih boksera u to vreme. Svakako, čovek od koga je Jodeka mnogo naučio.

Muj Taj nije bio preterano popularan sport u Jodekinoj glavi, on je pratio samo boks. On bi ga masirao i pomagao oko nekih stvari, a za uzvrat bi dobijao vrhunske lekcije borilačkih veština. Fer trejd, što bi se reklo.

Ti borci su zapravo odgajali Jodeku. Malog, mršavog, izmučenog dečaka koga čak ni monasi nisu spasili bede…

Prošlo je mnogo godina otkako Jodeka nije otišao kući… Srećom, upoznao je momka koji dolazi iz istog mesta iz kog je i on bio i dogovorili su se da zajedno posete roditelje i rodno mesto.

Selo u blizini mesta Račaburi. Dugo je Jodeka štedeo za ovaj put… Zajedno sa tim momkom je krenuo na put sa 4.000 bahta u džepu (negde oko 13.000 dinara), sve što je uspeo da sačuva.

Nisu dugo odmakli jer su ostali bez novca i morali su da odlože put za godinu dana, to je značilo godinu dana borbi i “krvavog” rada između sporta kako bi uspeo da dođe do novca i posetio majku i braću i sestre.

Mnogo su mu nedostajali… Kada ih je tražio po selu mnogo je plakao, bilo je dosta emocija u njemu, sećanja koja su navirala i kada ih je video nisu ga prepoznali odmah.

Imali su posao, radili su u polju za jednu bogatu porodicu, pa kada je povikao “Mama, mama, to je moja mama”, ona nije zadržala suze i snažno je zagrlila svog sina kog nije videla skoro 15 godina.

Kada je odlazio od kuće, njegova porodica je imala svoju zemlju i svoj dom, a sada su bili radnici na tuđoj farmi i živeli u jako lošim uslovima. Kaže Jodeka da bi im bilo bolje da su živeli na ulici, a čak su i smrdeli jer nisu imali gde da se okupaju.

Obećao je majci da će se vratiti kao šampion i da će ih izvući iz te bede u kojoj se trenutno nalaze. Kako je čuo, otac je mnogo pio i sve je prokockao, čak je maltretirao svoju suprugu i decu baš kao što je i Jodeku kada je bio mali.

Jodekina majka i sestra nisu mogle da veruju, bile su ubeđene da je umro. NJegov brat je radio za 2 do 3 dolara dnevno i uporedo trenirao muj taj, kao i brat, samo što se još i borio u uličnim tučama i kladio se na sebe. Tako je preživljavao.

Zamolio je brata da prestane da se bavi tim sportom, jer će jednog dana poginuti u borbama. Naravno, budući da je i sam borac nije imao previše argumenata, ali, Jodeka je ipak profesionalac, a ne amater.

Uz sve te probleme, Jodeka je umalo ostao bez posla. Mnogo je bio tužan i svaki dan je plakao. Ukoliko mu oduzmu muj taj, svestan je da će ubrzo umreti i polako se odao alkoholu, sve dok nije dobio priliku da se bori.

Kaže da je u toj borbi imao mnogo sreće, da je srećno pogodio jedan nožni udarac i ostvario nokaut u drugoj rundi, nokaut koji mu je spasio život. Hteo je novac, hteo je titule i već je zakazao narednu borbu.

Tako to ide na Tajlandu, borci imaju veliki broj nastupa, mnogo treniraju i mnogo se bore. Takav način života im jedino odgovara. Jodeka je u tom periodu imao maltene jednu borbu nedeljno…

Tako je posle dobrih nastupa zaradio borbu sa čovekom po imenu Vihoj Noj. Budući šampion.

Još jedan nokaut nožnim udarcem i sada je već Jodeka privukao veliku pažnju. Mnogo je više trenirao, ozbiljnije, počeo je da ređa nokaute kao od šale i polako, ali sigurno, da zarađuje i novac.

Na “Lumpineu” je imao četiri nokauta u nizu! Postao je prvi izazivač za šampionsku titulu. Momak koji je bio odbačen, siroče i rob, došao je na samo jedan korak od osvajanja šampionskog pojasa.

Nije imao sreće… Ponovo. Lokalna banda od oko 60 ljudi okružila je dvoranu želeći da se potuče sa 20 maj taj boraca unutra. Sutradan niko nije smeo da trenira, jer bi bio ubijen. Doslovno.

Morao je da ode kući kako bi sačuvao život i njegov prijatelj je “uskočio” da se bori i postao šampion na stadionu. Sudbina je tako htela..

Da li znate koliko ga je samo ovo unazadilo? Morao je da se bori dve godine kako bi ponovo bio prvi kandidat za titulu… Šampionski pojas u tom periodu nije menjao vlasnika.

Čekao je šansu za titulu i od promotera dobio borbu u Evropi, pa je Jodeka došao u Hrvatsku i pobedio nokautom u prvoj rundi. Borio se širom sveta, ništa ga nije zanimalo, zarađivao je novac i čekao poziv da se bori za pojas.

Kako kaže ona poslovica “Ko čeka, dočeka”. Stigao je poziv, osvojio je titulu i sve je, napokon bilo kako treba.

Ponuđeno mu je da ode u “ONE FC” organizaciju u Singapur, a on je upitao: “Šta je Singapur?”. Nije imao ni približno ideju o čemu se tu radi.

Prihvatio je, zajedno sa još trojicom iz tima je otišao u Singapur i bio je profesionalni borac sve do 32. godine, kada je i zvanično otišao u penziju kao živa legenda ovog sporta.

Pokušao sam da ga kontaktiram i njegov engleski je zaista jako loš i nije želeo da da intervju zbog toga. Jednom prilikom je rekao da želi da otvori sopstvenu salu, a trenutno živi na relaciji Engleska – Singapur.

Ovo je jedna od najdirljivijih priča. Heroj, koji je pobegao od ropstva i izuzetno teškog detinjstva postao je šampion, iako nije imao lak put.

Masovnu tuču ruskih MMA boraca tokom intervjua u oktagonu pogledajte OVDE.

Izvor: B 92

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Urbancube