Piše: Jurij Akuphtin
Hibridna strategija rata
Amerikanci su razradili strategiju i taktiku hibridnih ratova i testirali ih u raznim delovima sveta, postigavši impresivan uspeh.
Ako je u klasičnom ratu glavni cilj poraz neprijatelja i okupacija njegove teritorije, praćena uništavanjem infrastrukture i masovnim umiranjem stanovništva, onda je u hibridnom ratu to oblik skrivenog sukoba koji se razvija u oblik integrisanog političkog, finansijskog, ekonomskog, informacionog, kulturnog i ideološkog sukoba, a koji se sprovodi ne-vojnim sredstvima.
Istovremeno se formira složen hibridni sistem koji omogućava da se država stavi pod spoljnu kontrolu putem koncentrisanog pritiska u administrativno-političkoj, društveno-ekonomskoj i informaciono-psihološkoj sferi. Bez formalne objave rata, informacione tehnologije napadaju državne, ekonomske, informacione i strukture za sprovođenje zakona u državi.
Državna uprava je neorganizovana i na vlast dolazi marionetska vlada. U poslednjoj fazi, oružani sukobi mogu se razviti uz učešće lokalnih pobunjenika i plaćenika, podržanih osobljem, oružjem i finansijama iz inostranstva i unutrašnjim oligarhijskim, nacionalističkim i pseudoreligijskim strukturama. U nekim slučajevima može početi i vojna okupacija.
U hibridnim ratovima konceptualna civilizacijska konfrontacija se ne dešava u ideološkoj, već u kulturnoj i vrednosnoj sferi. Na strateškom nivou, operacije hibridnog ratovanja obuhvataju unutrašnju i spoljnu politiku, finansije i ekonomiju zemlje, informacionu i komunikacionu sferu, moral vojske i stanovništva i druge faktore koji utiču na sposobnost nacije da se odupre.
Glavni cilj takvog rata je stvaranje haosa, poraz i potčinjavanje neprijatelja nevojnim sredstvima. Hibridni ratovi mogu biti uspešni i neuspešni zbog faktora nesreća, nepoznavanja okolnosti, lokalnih specifičnosti i stabilnosti moći. Primer uspešne implementacije takvih operacija je uništenje Sovjetskog Saveza i državni udar u Ukrajini, a neuspešne – pokušaj puča u Belorusiji.
Globalni hibridni rat Sjedinjenih Država i njihovih saveznika protiv Rusije sastoji se u uklanjanju ruske državnosti, fragmentaciji zemlje i prenosu njenih pojedinačnih delova pod spoljnu kontrolu.
Ovo je psihološki rat, Amerikanci su priznali da se Rusi ne mogu pobediti silom, potrebno im je nametnuti tuđe vrednosti i poraziće sami sebe. Na tome se danas zasnivaju strategija i taktika hibridnog rata protiv Rusije.
Spoljašnji i unutrašnji faktori
Za uspešno vođenje hibridnog rata neophodni su spoljni i unutrašnji faktori čija kombinacija omogućava primenu kompleksa hibridnih mera za uništavanje države.
Spoljni faktori uključuju prisustvo agresorske države, spremne i sposobne da izvede hibridni napad na ciljnu državu.
Unutrašnji uključuju slabost i nestabilnost vlade, raskol u vladajućoj eliti, prisustvo agresivne opozicije, narodno nezadovoljstvo aktuelnom vlašću i spremnost da podrže njeno rušenje.
Slabost vlade karakteriše njena nesposobnost da ubedi stanovništvo u svoj legitimitet, da obezbedi ekonomsku stabilnost i da upotrebi silu prinude za suzbijanje protesta.
U uspehu hibridnog napada, nije od male važnosti da država ima cilj. Na primer, cilj Sjedinjenih Država, kako je navedeno u zvaničnoj strategiji nacionalne bezbednosti, je postizanje svetskog liderstva u vojnoj, ekonomskoj i vrednosnoj sferi. Za to su razvijena potrebna sredstva i alati (tehnologije) za postizanje cilja. Sve je jasno i razumljivo, a taj pravi cilj pokriven je propagandom o „promovisanju demokratije“.
Ako uzmemo rusku državu, onda nema postavljanja ciljeva, štaviše, svaka ideologija je zabranjena Ustavom. Dobro je poznato da u nedostatku ideologije i svrhe država nastoji da joj nametne vrednosti neprijatelja, što se dešava već decenijama. Osim toga, Rusija, za razliku od Sovjetskog Saveza, ne iznosi nikakvu globalnu kontraideologiju, za razliku od nametnute liberalne zapadne ideologije, i takvo stanje je na prihološkom nivou lako pobediti.
Od unutrašnjih faktora, od fundamentalnog značaja je prisustvo pokretačkih snaga i društvene baze u društvu, spremne da prihvati i podrži uslove hibridnog napada, bez kojih je nemoguće dobiti ovaj rat.
Pokretačka snaga rušenja vlasti, po pravilu, deo je političke, administrativne, vojne, informativne i kreativne elite, nezadovoljna postojećim sistemom vlasti i nastojeći, usled različitih okolnosti, da sistem uništi. Predstavlja je nekoliko grupa:
-lideri javnog mnjenja koji negiraju trenutni politički sistem, istoriju i identitet države i stanovništva i svesno su spremni da ga predaju hibridnom agresoru;
-korumpirani karijeristi nezadovoljni svojim položajem u strukturi moći, nastojeći da zauzmu višu poziciju;
-grabežljivci koji su sebi za cilj postavili preraspodelu imovine;
-agenti uticaja koji rade za zapadne obaveštajne službe;
-kompradori fokusirani na agresora, a ne na razvoj sopstvene države.
Ove grupe, braneći svoje sebične interese, zajedno sa agresorom, namerno formiraju i finansiraju „terenske“ strukture koje sprovode plan za razbijanje državne uprave. Ovi uključuju:
-stranke i javne organizacije koje diskredituju državnost i nameću zapadne vrednosti;
-angažovani mediji i mrežne strukture koje šire lažne informacije koje diskredituju državu i vlasti;
-mrežu stranih neprofitnih organizacija;
-grupe provokatora i militanata za organizovanje nereda.
Društvena osnova za podršku hibridnom napadu koji imitira karakter masovnog narodnog protesta mogu biti ideološki protivnici postojećeg sistema, građani zavedeni propagandom i žedni promena, slojevi društva nezadovoljni svojom ekonomskom i društvenom situacijom, mladi i etničke grupe, plaćeni provokatori i društveni ološ.
Dobro planirana i inostrano vođena propagandna kampanja putem kontrolisanih medija, nevladinih organizacija, mrežnih struktura i blogera može sistematski i svrsishodno korumpirati društvo, diskreditovati vladu, nagrizati vrednosnu osnovu države i nametnuti druge vrednosti.
Masovna propaganda u društvu formira sliku neprijatelja u ličnosti aktuelne vlasti i stvara utisak da se većina društva pridržava nametnute ideologeme. Većina počinje da se usaglašava sa mišljenjem aktivne manjine i uključuje se u podršku predstojećem puču, stvarajući masovni narodni protest.
U poslednjoj fazi, obučene grupe militanata i provokatora stupaju u akciju, organizujući sukobe sa službenicima policije kako bi izazvali snažno protivljenje i žrtve među demonstrantima.
Po potrebi, snage specijalnih operacija agresora povezane su sa prodorom diverzantskih grupa u zemlju. Među demonstrantima se organizuju masakri, optužujući vlasti za ovo, oduzimaju se ključni objekti i oružje, te počinje formiranje neregularnih formacija među militantima i kriminalcima za oružani sukob sa snagama bezbednosti. Državni udar u Ukrajini 2014. sledio je upravo ovaj obrazac.
Sa takvim razvojem situacije, stabilnost struktura moći i bezbednosti je od velikog značaja. Moćne političke i administrativne strukture uvek su heterogene: postoje ideološke pristalice aktuelnog režima, etablirani karijeristi i protivnici režima koji rade na njegovom uništavanju.
Ideološke pristalice će braniti režim do poslednjeg, jer ako padne, izgubiće sve. Karijeristi će, čim vide nestabilnost režima i mogućnost njegovog pada, odmah početi da prelaze na stranu neprijatelja i nude svoje usluge.
Protivnici će u početku raditi na padu režima, dolasku na vlast svojih istomišljenika i integraciji u novu vladu na vodećim pozicijama.
Tako će stabilnost vlade biti određena odnosom njenih ideoloških pristalica i protivnika, koji u odlučujućem trenutku mogu preokrenuti političku ravnotežu u jednom, ili drugom pravcu.
Bez podrške struktura moći ne može se održati vlast, njima se rukovode političke snage koje osiguravaju stabilnost države, budući da je to garancija njihovog položaja u društvu.
Sa porastom lokalnih protesta, lokalni bezbednosni zvaničnici mogu odbiti da se povinuju naredbama i, kada protesti premaše njihove operativne sposobnosti, počeće da razmišljaju na koga da se oslone.
Tokom masovnih demonstracija, kada vlasti posrnu, neke od snaga bezbednosti mogu preći na stranu demonstranata, ili zauzeti neutralan stav. Vrh vrlo dobro razume da njihovi podređeni predstavljaju društvo sa svim njegovim problemima i ako se nešto dogodi, umesto da slede naređenja, mogu doći da uhapse, ili likvidiraju rukovodstvo.
Ruska specifičnost
Predstavljena šema početka mogućeg hibridnog rata, kao i verovatni scenariji njegovog razvoja, takođe su tipični za Rusiju. Ona je bila i ostala geopolitički neprijatelj Zapada, hibridni rat se uvek vodio protiv nje sa različitim uspehom, a napadi sa Zapada i unutrašnje pete kolone su neizbežni.
S tim u vezi, postavlja se pitanje da li je ruska vlada sposobna da se odbrani od neizbežnih pretnji i koliko je stabilna? Ako uzmemo u obzir pokretačke snage hibridnog rata, onda su one u Rusiji. Sadašnji politički sistem je nesavršen i ne odgovara tendencijama i osećanjima koja zahtevaju promene u društvu, a pokušavaju da očuvaju sistem.
Vladajuća klasa je podeljena i karakteriše je sukob između elitnih grupa, heterogene su i ponekad teže dijametralno suprotnim interesima. Patriotsko krilo nastoji da ojača državu i njenu ulogu na međunarodnoj sceni. Oni su okupljeni oko predsednika, šefova državnih korporacija i nacionalnog kapitala koji se pridržavaju iste linije.
Prozapadni liberali, koji su zauzeli komandna mesta u finansijskom i ekonomskom bloku i blokiraju ulaganja u restrukturiranje ruske ekonomije, pokušavaju da zadrže svoje pozicije i spreče demoliranje sistema koji se razvio 90-ih. Oni su na vlasti i ne kriju svoje ciljeve.
Moćna grupa kompradorskog velikog biznisa, vrhunskih i srednjih birokrata, orijentisanih na Zapad i zadržavajući tamo svoj kapital, odmah će preći neprijatelju pri najmanjem slabljenju struktura moć. Dakle, u slučaju hibridne agresije, rascep elite je neizbežan. Vladajuća stranka, uz formalno visoku podršku, ne uživa autoritet stanovništva; sve počiva na predsedniku. Opozicija je bez zuba i podređena je vlastima; nema uticajnih patriotskih snaga.
Istovremeno, veliki deo društva ujedinjen je u odbacivanju liberalnog modela uspostavljenog 90-ih godina sa kolosalnim društvenim raslojavanjem i prisvajanjem značajnog dela nacionalnog bogatstva od strane male šačice pohlepnih drugova. Društvom dominiraju ideološke tendencije osiguravanja socijalne pravde, nacionalno-suverenog identiteta i suvereniteta Rusije i spremnosti za njegovu odbranu.
Treba napomenuti da su „terenske“ strukture agresora u velikoj meri očišćene. Zapadne NVO i njihovi ruski agenti preuzeti su pod kontrolu i rade uglavnom iz inostranstva. Domaći mediji su pod državnom kontrolom, ali ima dosta “uspavanih” pristalica agresora, koji postepeno vode prozapadnu liberalnu agitaciju i podstiču hibridni rat.
Nacionalistički, profašistički i liberalni pokreti su marginalizovani, nepodržani i nesposobni da postanu prava terenska pokretačka snaga. Militanti su oštro potisnuti i praktično ih nema, uglavnom na periferiji zemlje postoje marginalne nacionalističke strukture koje se hrane iz inostranstva.
Siloviti su lojalni zakletvi i spremni su da brane državu, te su u stanju da uguše lokalne antidržavne proteste, ali uz masovno nezadovoljstvo građana vlastima, malo je verovatno da će to učiniti.
Sve ovo ukazuje na to da prozapadna liberalna elita nema priliku da sama preuzme vlast; to može pokušati da uradi samo uz hibridnu podršku Zapada.
U ovom slučaju, za organizovanje efikasnog suočavanja sa verovatnom hibridnom agresijom, biće potrebno konsolidovati sve zdrave snage društva, uključujući patriotski deo elite, agencije za sprovođenje zakona i nacionalna preduzeća.
Za takvu konsolidaciju potrebna je zajednička ideološka kompromisna platforma oko koje se mogu ujediniti ruski patrioti različitih političkih pogleda na osnovu jasnog ideološkog programa društvene strukture i obnove zemlje.
Danas ne postoji takva platforma, nju će morati da razviju i objedine patriotski krugovi, dokazujući društvu da upravo takva ideologija odgovara slici budućnosti Rusije i težnjama njenog naroda.
Samo u tom slučaju rusko društvo i patriotska elita mogu se konsolidovati, ukloniti kompradorsko nasleđe 90-ih u ličnosti prozapadne liberalne elite i uspešno se odupreti zapadnoj hibridnoj agresiji.
Sirijska vojska i ruske snage ušle u grad Nava, oko 3.000 terorista predaje oružje! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
