Napisao sam preko sto tekstova protiv Aleksandra Vučića i SNS, pa ću sad jedan i o opoziciji.
Naši opozicionari neprestano se žale na jednostranost Vučićevih medija, ali tek su antirežimski mediji – televizije: N1, NovaS/ Newmax Adria, ili novine: Danas, Nova, Vreme, NIN – ideološki jednostrani. Koja god tema da se otvori, uvek sledi ista lista zaključaka:
- Srbija je glavni krivac za ratove devedesetih;
- Svemu je kriv srpski nacionalizam (SPC i Vučić);
- Jedino rešenje je priznanje nezavisnosti Kosova, ulazak u NATO i utapanje R. Srpske u BiH.
Evo, sada je jedna od glavnih tema zagađenje. I šta nam tim povodom veli glavni nedeljni kolumnista lista Danas: „Smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo“ problem je koji je nastao zato što su Srbi „kosovojesrbijašili spaljujući ambasade s tri posoljena prsta“, „molebanski čuvali svetinje“, „turali trulo lišće na branike automobila“, „jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo“ – „i sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“
Jasno, da Srbi nisu nacoši, danas bismo disali vazduh sa Stare planine, letovali na Brijunima, a za topli obrok dobijali suši i mafine. Da, da, hoće to, a ko neće tuku...
Naša opozicija misli da je ovaj narod krug dvojke i Krokodil, zato su rezultati: SNS 58,2%, SSP 4,5%, Narodna stranka 2,5%, PSG 1,4%, DS 1,2%...; ili SNS 59,8%, SSP 4,2%, NDVBG 1,4%, NS 1,2%, SDS 0,9%; ili: SNS 58%, SSP 5,1%, NS 3,9%, DS 1,4%, PSG 1,3%...
Dobro, reći ćete, to su režimska istraživanja. Ali, evo jednog nerežimskog – pri čemu su ispitanicima ponuđene stavke ni nalik stvarnom glasačkom listiću: „vladajuće stranke“ 53%, „lojalna opozicija“ 12%, „bojkot opozicija“ 21%, „neko iz opozicije“ 14%. Čak i u Beogradu, kako pokazuje jedno drugo „nerežimsko“ istraživanje, SNS ima izgleda da ostane u upravi uz pomoć SPS i SPAS.
Naša opozicija je toliko pametna da je celu prvu polovinu ove godine potrošila tako što je za predsedničkog kandidata naturala Mariniku Tepić – političarku poznatu po tvrdnji da su u Srbiji 1991-1995. postojali logori za Hrvate i koja je tražila da Narodna skupština prizna „genocid“ u Srebrenici.
Od toga se odustalo – ne zato što je razumni deo opozicije bio protiv – već zato što su čak i naklonjeni mediji i analitičari procenjivali da bi Tepićeva najviše mogla da dobaci do rezultata Saše Jankovića iz 2017. (16%) – dakle, da nema šanse da uđe u drugi krug izbora. Tako je Tepićeva prebačena za nosioca liste SSP na skupštinskim izborima – čime je šteta, na sreću, lokalizovana samo na tu stranku.
Posebno se kao nesposoban pokazao probriselski deo opozicije. Oni su kao pobedu bojkota 2020. proglasili Vučićev pristanak na EU medijatore u pregovorima oko izbornih uslova. Trijumfalno se opredeljujući samo za te pregovore, oni su pocepali i inače podeljenu opoziciju. Tako su jedni s Vučićem pregovarali preko Brisela (SSP, DS, SDS), drugi nisu hteli da im Brisel posreduje u srpsko-srpskim pregovorima i ušli su u direktne razgovore s vlašću (DSS, SRS, Zavetnici), dok su treći učestvovali na oba panela (Dveri i DJB).
Na kraju je Brisel zaključio da mu Vučić još treba („a ionako će da pobedi“), pa je predložio samo one promene za koje je znao da će ih vlast prihvatiti. Zapanjena takvim ishodom, probriselska opozicija napustila je dalje pregovore, koje su onda i EU medijatori proglasili okončanim. Đilas je evroparlamentarce čak optužio da su korumpirani – što, naravno, nije neistina, ali ne objašnjava njihov uzmi-ili-ostavi papir.
Opozicija je, kao svoje neodustajne zahteve, tražila dapredsednički, skupštinski i beogradski izbori budu u različito vreme, kao i to da Vučić više ne bude nosilac svih lista, od lokala do parlamenta. Oba zahteva načelno su bila razumna, ali realno, bila su smešna. I 2012. istovremeno su upriličeni predsednički, skupštinski i opštinski izbori, i to baš od strane partija i političara iz današnje opozicije, pa se niko od njih nije bunio. A da opozicione stranke imaju lidera koji u toj meri „vuče“ partiju na izborima, stavljali bi ga i na markice za kućne ljubimce, a nekmoli na izborne liste.
Oba ova zahteva nisu podržali ni briselski medijatori, pošto su znali da su oni za vlast neprihvatljivi, a na njima, u svom kontrapredlogu evroposrednicima, više nisu insistirale ni probriselske stranke.
Ostalo je još da se završe neposredni pregovori vlasti i dela opozicije u skupštini, pa da se vidi koliko će, posle fijaska s evromedijatorima, Vučić još da hteti da popusti. Vlast je smanjila cenz na svim nivoima na 3%, obećala da sedam dana pred izbore neće voditi funkcionersku kampanju i da će omogućiti nešto ravnopravniji pristup opoziciji velikim medijima.
Opozicija se našla u sličnom položaju kao i 1990-2000. godine. Izborni uslovi daleko su od dobrih, ali ne izaći na izbore znači ostati daleko od medija i novca potrebnih za elementarno partijsko funkcionisanje. Jedan deo opozicije jamačno će ući u takmičenje i 2022, a to će verovatno povući i ostale da istaknu svoje kandidatske liste. Ovo će svakako popraviti krvnu sliku skupštine, ali teško da će, kako sada stoje stvari, ugroziti Vučićevu kontrolu vlade.
Poseban problem za opoziciju predstavlja i to koga istaći za predsedničkog kandidata. Početkom ove godine kao mogući kandidati navođene su, najpre, nestranačke ličnosti: vladika Grigorije, sudija Miodrag Majić, predsednik SANU Vladimir Kostić (ovde i ovde). Od političara je, pored Tepićeve, pominjan i Zdravko Ponoš.
Tzv. Skupština slobodne Srbije – jedna od drugosrbijanskih kulisa koja je imala da glumi opozicioni parlament – predlagala je da se unutar opozicije, a po modelu antiorbanovske Budimpešte, upriliče (pred)kandidacioni izbori. Međutim, opozicione proEU stranke to su odbile, pod izgovorom da je „sada važnije da se, s evroparlamentarcima, izborimo za bolje uslove“. Kako su se izborili, to smo već videli.
Boris Tadić bio je prvi političar koji je otvoreno rekao da bi mogao da bude kandidat na izborima. Ali, njegova najava „ako nema boljih, ja ću“, odmah je naišla na negodovanje. Đilas je sutradan prokomentarisao kako „ima boljih“, premda nije rekao na kog tačno misli. A Boško Obradović je izjavio da Tadićeva samokandidatura liči na povratak na bivši režim. „Narodu je dosta da bira između Tadića i Vučića“, rekao je čelnik Dveri.
Obradović, koji je ranije objašnjavao da opozicioni kandidat mora da bude ugledni patriota – poput Mila Lompara ili Dejana Bodiroge, ubrzo se i sam samokandidovao, zapitavši javnost: „a ko je bolji kandidat za predsednika od mene?“. Od suverenista, kandidaturu je do sada istakao i Miloš Jovanović u ime koalicije NADA (DSS, POKS i 23 NVO).
Očajan što se izbori približavaju a opozicija još nema predsedničkog kandidata kojui bi mogao da uđe u drugi krig, deo javnosti počeo je da se teši neobičnim maštarijama. Najpre se tvrdilo da se ne treba brinuti jer će nezadovoljan narod sam iznedriti pravog kandidata, a oko njega će se već spontano okupiti i nesložne opozicione stranke. Mesec dana potom počela je priča o „nepolitičkom kandidatu“ poput ukrajinskog komičara Vladimira Zelenskog (pobedio 2019).
„Na primer, TV zvezda Ivan Ivanović, koji bi, kao zabavljač, mogao da nosi `rijaliti nastupe`, uz produkcijski tim, s Tanjom Vojtehovski (na čelu), (...) vodio bi kampanju kao parodiju na Vučićev način povezivanja s biračima i javnošću“. Čak je i Ivanović ovu ideju sasvim ozbiljno shvatio, pa je odmah izjavipo da bi on „sigurno pobedio Vučića“. Aha, pogotovo kad se birači prisete kako se zabavljao s Mesićem, a šta je sve pričao o SPC.
Hronični problem opozicije, pola godine pred izbore, jeste duboka podeljenost – ne samo na probriselske i suverenističke stranke, već i unutar svakog od ova dva ideološka tabora (posebno između krhotina nekadašnjeg DS-a). Dveri su bile predložile opoziciji vrlo razumnu platformu o nenapadanju i izbornoj saradnji u sedam tačaka, ali ona je ignorisana, a sad su i NDBGD i ZzS izašli sa sličnim predlogom, verovatno s istim ishodom.
Probriselska opoziciona javnost kao da se priprema za poraz, pa se teši nekakvim numerološkim ciklizmom. Navodno, postoji pravilo o tri dvanaestice: 12 godina vlasti Miloševića (1987-2000), 12 godina vlasti DOS-a (2000-2012) i 12 godina vlasti Vučića (2012-2024). Dakle, Vučić neće baš pasti 2022, ali hoće 2024. godine. Da nije Vučića ne bismo ni znali kakve sve znalce horoskopa i hiromantije imamo među nama.
Štagod bilo, i predsednički izbori 2022, kao i većina njih do sada, biće ključni politički događaj za period do 2027. godine. Milošević se, kroz predsedničke izbore (1990. i 1992) potvrdio kao prvi čovek Srbije, ali je i pao pošto je izgubio baš na predsedničkim izborima (2000). Kraj dominacije Tadića i DS došli su takođe sa izgubljenin izborima za predsednika republike (2012). Supremacija Vučića utvrđena je njegovom ubedljivom pobedom na predsedničkim izborima (2017). A šta će nadalje biti – odlučiće izbori 2022.
Jer, zbilja, u Srbiji nikad nije dosadno...
Ostale tekstove Slobodana Antonića za Pravdu pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
