Abu Nidal je postao pravi diplomata. Kao glavni predstavnik Fataha u Iraku početkom sedamdesetih godina, dane je provodio kontaktirajući medije, u susretima sa arapskim i stranim izaslanicima i poboljšanju odnosa sa iračkim vlastima. Iračani su smatrali da dobro obavlja svoj posao, zato što je branio njihovo stanovište. U tišini je radio nešto sasvim drugo, okupljao je istomišljenike u Iraku i drugim arapskim zemljama i stvarao tajnu grupu unutar Fataha protiv Jasera Arafata. Abu Nidal se nametnuo kao vodeći radikalni član na trećem kongresu Fataha, krajem 1971. godine u Hamuriji, predgrađu Damaska, šest meseci pre nego što je Crni septembar oteo Sabenin avion u Beču. Kao umereni palestinski lider, Arafat je pokušavao da učvrsti svoje sledbenike oko uverenja da treba biti politički realan i održati prekid vatre dogovoren sa kraljem Huseinom.
Arafatove stavove žestoko su kritikovali "levičari" među kojima su bili Abu Nidal, intelektualac Nadži Aluš i Abu Daud. Umesto dogovora s kraljem, predlagali su kampanju sabotaža i terora koji će dovesti do Huseinovog pada. On je bio neprijatelj palestinskog naroda. Rat "stalnih eksplozija" mora se povesti protiv njega. Umesto propale strategije oružane borbe loše opremljenih i obučenih gerilaca, otpor mora biti
Sem ovih pitanja, žestoka diskusija se vodila oko "organizacionih pitanja," drugim rečima o tome ko ima moć unutar organizacije. Vojni rukovodioci su već više puta organizovali mini pobune protiv Arafata, dok su politički kadrovi, buneći se protiv "ličnog stila" rukovođenja, kritikovali njegove greške i slabosti, njegovo izbegavanje da se sa njima konsultuje, i lično kontrolisanje kase, što je bio jedan od izvora njegove moći unutar palestinskog pokreta.
Radikalni elementi bili su jedinstveni oko dva pitanja: uvođenja više demokratičnosti u radu unutar Fataha, i drugo, započinjanje akcija protiv kralja Huseina, što je posle već preživljene katastrofe u Jordanu ocenjeno kao "avanturizam." Da su izabrali da se izbore na prvom planu možda bi pobedili. Umesto toga izabrali su drugi, dozvolili Arafatu da ih izoluje kao ekstremiste i ojača svoju poziciju. Bio je to zadnji kongres Fataha na kome je Abu Nidal učestvovao.
Kao šef Fataha u Iraku, Nidal je zvanično bio ravnopravan sa šefovima misija u Siriji, Libanu, Egiptu i Libiji, glavnim centrima fatahove aktivnosti. Posle proterivanja Palestinaca iz Jordana i katastrofe koju su tamo doživeli, organizacija u Bagdadu je naglo dobila na značaju. Abu Nidal je obezbedio mnogo iračkih dokumenata za hiljade izbeglih boraca i njihovih porodica. Irak je bio prolaz za Persijski zaliv i mesto gde su dolazili palestinski dobrovoljci za obuku u logorima koje su im iračke vlasti stavile na raspolaganje. Tu se skladištilo i oružje. Novčani prilozi su stizali od građana Iraka. Militantnost i politički radikalizam se osećao pod baatističkim režimom Hasana ač-Bakra i njegovog strašnog zamenika Sadama Huseina. Sada kada je Jordan bio izgubljen za njih, kako će se gerilci boriti protiv Izraela? Mnogi palestinski borci su verovali da su nepravedno bili izbačeni iz Jordana i da treba ubediti kralja Huseina da ih primi nazad. Neki su i dalje sanjali o vođenju gerilskog rata protiv okupirane Zapadne obale. Palestinci su više puta pokušavali da odobrovolje kralja Huseina. Apelovali su na arapske posrednike, kao što je bio kralj Fejsal iz Saudijske Arabije, da poslreduje za njih, kako bi im Husein dozvolio povratak i omogućio da ratuju protiv Izraela, uz punu koordinaciju sa njim. Ali Husein nije verovao ljudima koji su ga skoro zbacili sa vlasti i ubili predsednika njegove vlade. Želeo je mirne granice sa Izraelom i čvrsto odbijao Fatahove uvertire.
To je bila situacija u pozadini ambicioznog plana Abu Dauda kada je u februaru 1973. godine poveo tim od šesnaest ljudi u Jordan. U kasnijim svedočenjima, cilj je trebalo navodno da bude američka ambasada ali u to vreme pravi cilj je bio kralj ili makar akcija koja će ga uplašiti i naterati da iz zatvora pusti stotine Palestinaca koji su u vreme sukoba bili pohapšeni iz izbegličkih logora i stanova i koji su čamili u zatvorima bez formalne optužbe ili osude.
U Istočnoj Nemačkoj Abu Daud je naučio kak da razmontira automobil i sve njegove šupljine napuni oružjem. Nekoliko vozila tako je natovareno i članovi njegovog tima su ih odvezli u Jordan. Abu Daud je pustio bradu i prerušen u Saudijca, sa "ženom," zapravo suprugom jednog od članova grupe, krenuo na odmor i bez problema prešao granicu. U Amanu je odmah kontaktirao jednog od Fatahovih "spavača," agenta u dubokoj ilegali, izvesnog Mustafu DŽabera, koji je, nesrećom po Abu Dauda, bio agent jordanske obaveštajne službe.
"U trenutku kad sam ga video," zapisao je kasnije Daud u svojim sećanjima, "znao sam da će me izdati. Zgrabio sam ga za okovratnik i prosiktao,
Osećajući opasnost, Abu Daud je odlučio da udari u roku od dvadeset četiri časa. Ali Mustafa je munjevito upozorio Jordance jer je Abu Daud uhapšen posle nekoliko sati.
Četiri dana trajalo je saslušavanje i premlaćivanje Abu Dauda, koji nije odao ništa. Sasvim slučajno, četvrtog dana jordanska policija uhapsila je mladića u kolima, u poteri za krijumčarima marihuane. Bio je član Daudove grupe i kola su bila krcata oružjem.Jordanci su odlučili da mladiću pokažu Abu Dauda i vide da li ga poznaje. Abu Daud je ležao na podu ćelije, onesvešćen od bolova. "Naravno da ga poznajem," rekao je mladić, "to je Abu Daud. Došao sam ovde s njim."
Odveli su Abu Dauda nazad u sobu za saslušanja. Tortura se nastavila sledećih mesec dana, po nekoliko časova dnevno. Uskoro se iza rešetaka našao i ostatak grupe. Pred njih su izneli potpuno deformisanog Abu Dauda, koji ništa nije priznao, ali ostali su popustili. Odali su skrovište sa oružjem. Priča je bila završena. Abu Daud i njegov tim su svi bili osuđeni na smrt. Dauda su dva puta oblačili u crveno odelo za streljanje, izvodili ga pred streljački stroj i dva puta odlagali izvršenje kazne.
Abu Daud je svoje oslobođenje opisao ovako: "Mnogi su intervenisali u moje ime. Kuvajćani su prihvatili da plate kralju Huseinu 12 miliona dolara da bi spasili moju glavu, a vladajuća sovjetska trojka, Brežnjev, Kosigin i Podgorni poslali su Jordanu čvrst telegram. Kralj je znao da na Bliskom Istoku predstoji novi rat i nije hteo da drži u zatvoru stotine Palestinaca u toku konflikta za koji se nadao da će mimoići njegovu zemlju. Ovo me je verovatno spaslo, 18. septembra 1973. godine, nekoliko dana pre izbijanja Oktobarskog rata, doneta je generalna amnestija i svi smo oslobođeni. Kralj je lično došao u moju ćeliju i rekao mi da sam slobodan."
U toj atmosferi Abu Nidal je pripremao svoju prvu terorističku akciju.
(nastaviće se)
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale kolumne Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
