Piše: Slobodan Stojičević, autor knjiga Mrežni rat protiv Srba i Hibridni rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve
Ovo je potpuno uobičajena i razumna odluka u kojoj viši organ propisuje ponašanje nižeg organa u jednoj hijerarhijskoj organizaciji kakva je SPC. Ništa neobično: kod sveštenika i monaha se pojavilo neko ponašanje koje je možda u početku bilo dobronamerno i svrsishodno a onda se kasnije u nekim slučajevima otelo kontroli i počelo da bude štetno i po Crkvu i po vernike i po same „internet-ratnike“ ili „internet-misionare“. I logično, onaj ko je odgovoran za upravljanje Crkvom („lađom spasenja“) skreće pažnju previše zanesenim članovima klira, na njihove obaveze i njihove sposobnosti na koje su možda zaboravili zaigrani u zanimaciju zvanu Internet.
Ujedno da se ne bi stvarala „zla krv“, da se neko ne bi našao povređen ili uvređen, kao i svaki brižni otac, NJegova Svetost, igranje zabranjuje svoj deci a tek kasnije će biti pojedinačno procenjivano ko pored svojih uobičajenih obaveza (čitaj: domaćih zadataka) ima vremena, sposobnosti, znanja, snage i umeća da se igra ovom igricom na korist a ne na štetu (i svoju i svoje pastve a i Crkve u celini). Ovo je potpuno razumna odluka: nema svako u kliru one sposobnosti i ona znanja koja misli da ima. A nije svako ni sposoban za sve za šta misli da je sposoban.
Ali ova iako potpuno opravdana i razumna a što je najvažnije unutar crkvena odluka je izazvala burne reakcije velikog broja građanista koji su izvan Crkve . Oni koji niti su vernici, niti se osećaju delom Crkve, niti ih uopšte interesuje misija Crkve, odjednom su se našli povređeni onime što je svakom u Crkvi potpuno jasno i logično: unutar Crkve postoji svoj red, postoje svoja pravila, postoji svoja „demokratija“ koja se kod nas u Crkvi zove – domostroj spasenja (smirenje, poslušanje, uzrastanje,…). Tako da oni koji su sami sebe ostavili van Crkve, počinju da svojim van crkvenim aršinom mere unutar crkvene odnose.
Zašto se ovo dešava?
Zašto ljude koji su izvan Crkve interesuje unutar crkvena organizacija?
Jasno je da njih uopšte ne zanima niti kako da naša Crkva bude jača, niti kako da članovi klira bolje obavljaju svoje obaveze (kod nas u Crkvi se to zove: poslušanje), niti kako da Crkva ostvari svoju misiju u svetu. Oni imaju svoj interes koji im je zadat i u funkciji ostvarivanja tog interesa i deluju. A njihov interes nije nikakva tajna iza sedam pečata: politička borba. Nema tu nikakve „teorije zavere“ ili „tajnih znanja“ već je sve otvoreno i jasno: u odnosu na svoje političke stavove oni sve društvene aktere svrstavaju i procenjuju. A Crkva je jedan od najvažnijih društvenih aktera – te stoga i nju treba svrstati, smestiti, proceniti, premeriti i odmeriti (dnevno)političkim aršinom. Otud se i pojavljuje tragi-komično premeravanje svevremene i vanvremene Bogočovečanske ustanove – malim, ovozemaljskim, privremenim „demokratometrom“.
A svevremeno i nadvremeno se ne može ni pojmiti a kamoli premeriti prizemnim i privremenim.
Do kojih su rezultata merenja Crkve demokratometrom došli ovi „demokratobrižnici“?
„Odakle gledaš tako i vidiš“ – ako se gleda iz žablje perspektive – žablje i sagledavaš. Ona odluka koja ima svoj dublji smisao i svoj lekovit uticaj i na članove klira i na pastvu a i na građanstvo i društvo u celini (jer sprečava profanaciju Crkve u njegovim očima) – „demokratobrižnici“ vide samo kao dnevnopolitički potez. Mudra i višeznačna odluka se banalizuje i svodi na pitanje „da li će članovi klira moći da budu opoziciono nastrojeni i kao takvi deluju na Internetu“? (!)
Vaistinu žablje sagledavanje! Kao da se Hristos nije ovaplotio u telu, postradao i vaskrsao, kao da Sveti Duh nije sišao na apostole na Pedesetnicu (rođendan Crkve), kao da Crkva nema svoju eshatološku dimenziju koja nas priprema za večnost – sve se banalizuje i svodi na svešteničku kritiku vlasti i banalnu pripremu (još jedne) obojene revolucije oko izbora s proleća sledeće godine!?!
Ako li neko neće da vanvremensko i večno sagledava kroz kaleidoskop obojenih revolucija – taj je neobrazovan, zatucan, zaostao, neprosvećen – jednom rečju „nedemokratičan“. To nam poručuju demokratobrižnici.
Ostaje najvažnije pitanje: a zašto naizgled obrazovani ljudi, svetski (tačnije: svetovni) ljudi, građanska inteligencija (tačnije: sponzorisani autošovinisti) sebe smatra prosvećenom, obrazovanom, „odtucanom“, naprednom – a pojma nema ni šta je informaciono-psihološki rat niti kako taj Internet i te društvene mreže uopšte rade?
Odgovor može biti samo jedan: još odavno je primećeno da je duhu i umu kao i telu potreban napor da bi ostao u formi. Ako se u dužem vremenskom periodu dobijaju redovna plaćanja iz inostranstva za banalno „trolovanje“ i pisanje priprostih pljuvačkih članaka protiv Crkve zarad dnevnopolitičkih trvenja – polako i neumitno se zakržljava. Zakržljava se i mentalno i duhovno a i obrazovno.
U junu ove godine je izašla moja knjiga „Hibridni rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve“ u kojoj postoji deo „Crkva i informaciono društvo“ u kome se barem okvirno govori i o opasnostima od vlogovanja i delovanja klira na Internetu i društvenim mrežama. Vlogovanje, pisanje komentara na društvenim mrežama, misionarenje putem platformi – ima svoje zakonitosti koje su otkrivene u poslednjih deceniju i nešto od kad postoje društvene mreže. I te tendencije i zakonitosti su (na žalost) univerzalne – pojavljuju se bez obzira da li su u pitanju sveštenik i monah ili tinejdžer, influenserka i ekstremista. Ovo su potpuno novi, univerzalni fenomeni koji su tek nedavno uočeni na globalnom nivou i tek predstoji dublje proučavanje. Infoholičnost, digitalna demencija, zatvaranje pod informacionu kupolu, težnja ka ekstremima, eho-komore, SOP (ili FoMO) sindrom, cenzura i autocenzura i još mnogo toga su globalni fenomeni koji nisu osobenost delovanja sveštenika na Internetu u Srbiji danas. Odluka Sinoda je usmerena na zaštitu Crkve, klira i pastve od ovih fenomena a ne protiv učešća sveštenika i monaha u političkoj borbi.
Ali od situirane, (zadrigle) i redovno finansirane „građanske inteligencije“ koja već sve zna (iz priručnika za obojene revolucije) i već svemu podučava sve i svakoga, a posebno nas „mračnjake“ – zaista ne mogu da očekujem da pročitaju i osvoje preko 400 strana knjige. A da se javno polemiše sa ljudima koji ne samo ne znaju ništa o tome o čemu sude već im i nije cilj da nešto saznaju ili dođu do neke istine jer su plaćeni samo da blate i banalizuju zadatu metu – nema smisla i nije moj nivo. Zato bih želeo da umesto polemičkih članaka jednostavno u nekoliko nastavaka objavim barem nekoliko strana iz knjige. Objaviću mali deo knjige koji se odnosi na društvene mreže i delovanje na Internetu (nešto manje od 10% sadržaja knjige). Za „odtucane“ a zakržljale soroševske intelektualce i to je kako računam negde na gornjoj granici onoga što mogu da pročitaju i osmisle. A za našu pravoslavnu čitalačku publiku – će taman biti „predjelo“ jer su navikli da čitaju i dublje i svestranije sagledavaju probleme.
[1] Na primer: VLADIMIR VELJKOVIĆ: Sveštenstvo na block https://preokret.info/index.php/2021/10/05/vladimir-veljkovic-svestenstvo-na-block/
Izvor: Pravda
