Piše: Slobodan Stojičević
Danas praktično sva Sredstva Masovnih Informacija (televizije, radio, novine, žurnali,…) imaju i svoje sajtove i svoje profile na društvenim mrežama. Ovo je važno iz nekoliko razloga: zato što se na taj način povećava gledanost, slušanost i čitanost, ali sa druge strane, povećava se i „uzajamnost“, to jest neka vest može biti plasirana na više „platformi“ (na nekoj televiziji a i na sajtu, u nalogu na društvenim mrežama, u novinama,… ) ali pored toga ona može biti „prenošena“ (u novinama se, na primer, pojavi tekst koji počinje sa: „društvene mreže su eksplodirale…“ ili „postalo je viralno…“ ) čime se izbegava odgovornost za lažnu vest ili za deo vesti. Pored toga „prelivanjem“ vesti sa platforme na platformu vest može biti spinovana (tumačena u raznim kontekstima, davanje drugog značenja ili konotacija) kako smo već govorili.
U poslednje vreme smo svedoci da nekoliko televizija u stranom vlasništvu imaju (po analogiji sa EPP – ekonomsko propagandnim programom) praktično svakodnevne blokove „religiozno propagandnog programa“ (RPP), gde „senzacija“ kreće od TV priloga pa se preliva na sajtove, odatle na društvene mreže, na mesindžere,…(ili obrnuto). Jedina razlika između bloka ekonomskih reklama (EPP) i bloka religioznih reklama (RPP) je što EPP obično nema „negativne reklame“. Iz prostog razloga što bi negativna informacija ili negativna reklama o konkurentskom brendu bila povod za tužbu. Dok ovaj svojevrsni RPP može biti pozitivan ili negativan – mogu se do mile volje pokretati razne „afere“, pisati „analitički članci“ ili objavljivati fotografije sveštenika, vladika, voznog parka,… Principi ovakvih „reklamnih kampanja“ su opšti za sve kampanje „brend bildinga“ i „ratova brendova“ gde se određeni „brend“ može profilisati na određeni način. Treba reći da se pojam „brend“ u današnje vreme, ne odnosi više samo na neki proizvod ili nekog proizvođača. Brend danas može biti i nematerijalna vrednost, neka usluga (između ostalog, i religiozna usluga), može biti određena ličnost (glumac, pevač, političar, „opinion lider“ ili „trend seter“ pa i vladika), određena vrsta ponašanja („lajf stajl“), politička partija ili uverenje, određena kulturna ili zabavna manifestacija (festival, konferencija,..)… i mnogo što šta drugo.
Pored svega drugog i Srpska Pravoslavna Crkva je u ovakvom svetu, takođe i „brend“ i to, kako istraživanja pokazuju, već decenijama „brend“ kome se ubedljivo najviše veruje u našem narodu. Ali „brend“ od nedavno postaju i delovi SPC: mi vidimo da se u medijima sve češće kreiraju pozitivni i negativni „imidži“ za razne klanove unutar same SPC. Pored toga, što je još važnije, brend se tokom kampanje „pozicionira“. Ovo je takođe pojam iz marketinga i označava da se brend reklamira na određenoj poziciji na tržištu, okrenut i namenjen tačno određenoj ciljanoj grupi potrošača (ili određenoj političkoj opciji – u Srbiji danas su to „vlast“ i „opozicija“ i ovi strani mediji nam danas utuvljuju u glavu da svaka od njih ima „svoj klan“ unutar SPC), da mu se pridaju i reklamiraju svojstva koja ga kvalifikuju da zadovolji neku određenu potrebu, da „popuni“ tačno određen segment – „zapećak“ ili „nišu“ na tržištu (engl. - gap). U slučaju SPC mi danas (ako trezveno pogledamo iz ugla marketinga) jasno vidimo da se kreirana mreža liberalnih bogoslova – mreža agenata uticaja – po svim pravilima izgradnje brenda („brend bildinga“) pozicionira kao „klan“ u SPC, i to kao jedan od klanova (naklonjen „političkoj proevropskoj opoziciji“). Takođe vidimo da se tom klanu određuje mesto među drugim klanovima - da se ta veštački stvorena mreža pozicionira kao novi brend na tržištu religioznih usluga, i tom brendu se pridaju tačno određene „osobine koje zadovoljavaju potrebe korisnika“ religioznih usluga: moderni, otvoreni za novo, reformisti, idu u korak sa vremenom, proevropski, slobodoumni, hrabri,… Da je tačno definisana ciljana grupa potrošača: mlađi, urbani obrazovani vernici, glumci, pevači, biznismeni, „VIP“ persone... i dijaspora. To je „pozitivni“ marketing.
U isto vreme očigledna je „negativna“ reklama: svakodnevno se pojavljuju nove afere o „protivničkim klanovima“ koje tim brendovima pridaju negativne osobine: zadrti, konzervativni, nazadni, zatvoreni, okrenuti prošlosti,… Treba reći i da se „negativna reklama“ i „rat brendova“ obično u ekonomskom marketingu ne koristi iz prostog razloga što prilikom tog rata brendova obično oba brenda gube na popularnosti.
U klasičnom ekonomskom marketingu, kao i u političkom marketingu, retko se koristi otvoren napad na drugu stranu. Obično se ističu svoji kvaliteti. U RPP situacija je drugačija: negativna informacija o „konzervatvnom“ krilu u SPC se plasira od strane novinara i medija u stranom vlasništvu, a ne od strane suprotnog krila unutar SPC. Tako da se povećanje „negativnog rejtinga“ konzervativaca usled antireklame kod publike ne reflektuje i na „protivnički klan“ već na celu SPC. Praktično se u podsvesti vernika i publike stvara (neosoznan, neartikulisan) osećaj da je cela SPC zastarela, zaostala, nereformisana, van vremena,… a taj osećaj se onda indirektno koristi da se „reformsko“ krilo ponudi kao rešenje1.
Od tehnika marketinga koristi se još i „korpa brendova“ (ili „vezani brendovi“) što je u potpunosti reklamna tehnika. Sastoji se u vezivanju reklamiranog brenda za već postojeće nesporne brendove. Kao kada se na primer pivo reklamira uz fudbal. Ili kada se čips reklamira uz fudbal i pivo. Ovu tehniku vidimo u članku Mlađana Đorđevića za portal Nova, koji vladiku Grigorija Durića praktično reklamira uz Mitropolita Amfilohija i vladiku Joanikija kao dopunski brend uz već popularne crkvene brendove.
Pored toga u samom dizajnu reklamne kampanje mi možemo primetiti klasične tehnike „izazivanja toplih emocija“. Zasniva se na korišćenju u reklami brenda nekih likova ili pojmova koji izazivaju topla osećanja, nežnost, milinu: dece, maca, kuca, pačića, pilića, topline doma. Ova tehnika je već donekle i zastarela jer se deca više ne koriste zbog zabrana pokazivanja dečijih likova bez zamućenja lika. I ovde takođe vidimo ono što čak i u reklami više nije dozvoljeno: na primer ilustracija ustoličenja vladike Grigorija gde su dečak i devojčica koji se igraju loptom
ispred crkve u Nemačkoj1 (naravno ova fotografija nema nikakve veze sa samim ustoličenjem već je dodata da bi se izazvale tople emocije koje se podsvesno kod čitalaca prenose i na vladiku Grigorija). U drugom članku povodom ustoličenja kao „ilustraciju“ takođe vidimo preslatku bebu4 koja sedi na podu i lepu mladu mamu u potpuno praznoj crkvi – prizor, naravno, nikakve veze nema sa samim ustoličenjem već je namenjen izazivanju toplih osećanja koja će podsvesno kod čitalaca biti vezana i za episkopa Grigorija. Vladiku ne samo da su u Dizeldorfu dočekala preslatka dečica sa prelepim mamama, već su ga i iz Hercegovine dirljivo ispraćala dečica. Ovde takođe imamo nekoliko fotografija i video materijal.
I vladika Maksim je miljenik dece i medija. Članak koji piše o proslavi u Kaliforniji više liči na reklamu za dečiju modnu reviju nego na novinsku vest. Tu su deca bez zamućenja lica i na fotografijama, ali i u video formatu.
Običan čitalac verovatno nije upućen u ovu reklamnu tehniku ali grafički urednici Blica i drugih stranih medija sigurno jesu (jer se sve ostale fotografije u drugim člancima na kojima su deca pojavljuju sa zamagljenim licima, ako se uopšte i pojavljuju).
Pored „toplih osećanja“ može se obratiti pažnja na to kakve fotografije ilustruju i prate vesti o „liberalnom klanu“ i o „konzervativnom klanu“: obično su fotografije „konzervativaca“ tamne, lica namrštena i ozbiljna, pozadina je obično crna ili mračna, često je neki vladika pored skupih kola1,2,3,4 ili nekih namrštenih staraca… dok „moderni, veseli“ klan ilustruju vesele fotografije, svetle, svi su nasmejani, pozadina je najčešće bezoblačno nebo, u pozadini poneko dete, mlada, lepa devojka ili neki pejzaž,… I to nam jasno govori da je ovde reč ne o jednostavno informisanju ili slučajnosti već o reklamnoj kampanji.
Ova reklamna kampanja je nešto potpuno novo u Crkvi! Nikada se još u istoriji nije dogodilo da neka spoljna, necrkvena sila otvoreno reklamira neki crkveni „klan“ unutar same Crkve. Niti da plasira antireklamu za neki drugi crkveni klan. Bilo je slučajeva kroz istoriju da se politika ili ekonomija mešaju u crkvene poslove. Bilo je i spoljnih napada na Crkvu. Ali se nikada ranije nije dogodilo da sami vernici postanu ciljana grupa za reklamiranje pojedinih crkvenih velikodostojnika. A ono što je posebno opasno, što „pali sve crvene lampice“ i razlog je za uzbunu je činjenica da u Crkvi ne postoje demokratski izbori! Prosto se nameće pitanje: a šta je svrha intenzivne, višegodišnje, praktično predizborne reklamne kampanje na svim ovim medijima u stranom vlasništvu ako nema izbora? I jedini mogući odgovor je poražavajući: posredi je psihološko-medijski rat koji ima dva fronta napada:
1) danas prioritetan – uticaj na mrežu agenata uticaja u pravcu njihove samoafirmacije, samoprepoznavanja, samoosaznavanja, samoosvešćivanja i društvene afirmacije u kao „modernih lidera nove moderne, reformisane Crkve“ a u prvom redu na vladiku Grigorija (Durića) kao potencijalnog lidera ovog „krila“ u SPC.
Medijskom pažnjom i medijskom promocijom, strani mrežni operateri se nadaju da će uspeti da kod pripadnika ovog „reformskog krila“ stvore dovoljno jake veze zajedništva i da će uticati na vladiku Grigorija da poveruje kako „vasceli moderan svet“ i „cela javnost u Srbiji“ podržavaju ove ideje o reformisanju SPC a i njega kao „modernog, osvešćenog religioznog lidera“. Ovo je praktično tehnika psihološko-medijskog rata kao deo Operacije Bazirane na Efektima (OBE) jer sa jedne strane medijski kreira i uobličava neki „crkveni klan“ i unapred ga pozicionira i usmerava, a sa druge strane psihološki deluje na njegove članove i lidere jer je njima vrlo teško da se odupru ovakvoj laskavoj medijskoj pažnji. Ovo je prvi put da se neka Pravoslavna Crkva susreće sa ovakvom vrstom napada! U ovom slučaju ne postoje prethodna iskustva drugih crkava i ne možemo se osloniti na njihova savete.
2) Dugoročniji front napada je: reklamiraju se buduće „varijacije“ ili „modifikacije“ Pravoslavlja i „Pravoslavnih Crkava“! NATO i američki operateri imaju dugoročan plan da na ovim prostorima po mogućstvu usitne Srpsku Pravoslavnu Crkvu i probaju da naprave nekoliko „pravoslavnih crkava“ – po dva osnova: sa jedne strane „geografski“ to jest po broju nezavisnih država „bosansku“, „hrvatsku“1, „makedonsku“2, „crnogorsku“, „vojvođansku“, „kosovsku“,… ali sa druge strane i po principu brendiranja to jest „porodice brendova“ – od „ekstra strong“ (što već predstavlja grupacija oko bivšeg vladike Artemija) pa preko „sa raznim ukusima“ ili „za svačiji ukus“ („teologija bunta“ Rodoljuba Kubata3, „bogoslovlje slobodnog traganja za vanzemaljcima“ Vukašina Milićevića, „pravoslavnog anarhizma“ Davora DŽalta, „bogoslovlje dijaloga“ vladike Maksima, „LGBT pravoslavlja“ Dejana Mačkovića, ….) pa sve do „lajt“ ili „kežual“ varijacije „pravoslavlja za svaki dan“ namenjenu „modernim, zaposlenim, obrazovanim, večno zauzetim,…“ vernicima koju bi po ideji trebalo da povede vladika Grigorije.
Prethodni tekst Slobodana Stojičevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
