Najnovije

Slobodan Stojičević: Crkva i društvene mreže (FELJTON)

Društvene mreže – Veb 2 -  Društvene mreže ili „socijalni veb“ kako se takođe zove su već uveliko preuzele primat kod mlađih korisnika. Mladi danas čak najčešće sve manje gledaju televiziju a najviše vremena provode upravo na društvenim mrežama. Ovo sobom nosi nekoliko velikih opasnosti i za mlade, ali i za SPC. 

Slobodan Stojičević (Foto: Helm Kast)

Piše: Slobodan Stojičević, autor knjiga Mrežni rat protiv Srba i Hibridni rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve

(Napomena: Četvrti deo feljtona sadrži veliki broj ilustracija napada na SPC i druge pravoslavne crkve putem društvenih mreža tzb. mimovi. Fotografije koje je priložio autor dodate su na kraj teksta u dokument koji možete preuzetim)

1) Na prvom mestu to je ogroman a od strane korisnika i nacionalnih država, najčešće potpuno nekontrolisan uticaj.  Formalno-pravno društvene mreže su privatne firme koje imaju svoju politiku. Tako da više nije nikakva novost da one vrše cenzuru u skladu sa svojom poslovnom politikom. Ovo konkretno znači da mogu zabraniti ili jednostavno „skrajnuti“ šta god žele. I za koje tržište žele. A jasno je da ovo mogu uraditi ne samo zbog svoje poslovne politike već i po naredbi ili narudžbi. Drugo je pitanje kada će se ovi AjTi (IT) giganti povinovati naredbi američke Vlade ili će nešto učiniti na molbu Vlade SAD. Ali činjenica ostaje činjenica: onaj ko poseduje toliki uticaj na našu omladinu nije čak ni u najmanjoj meri kontrolisan od strane naše države. Postoji nekoliko  država  koje donekle  uspostavljaju kontrolu , ali to zasigurno nisu vlasti naše države. Rusija je već uveliko krenula u ozbiljno čuvanje svog informacionog prostora: donet je zakon kojim se reguliše obaveza pretraživača za prikazivanje sadržaja u pretragama koji su zabranjeni ruskim zakonima i već se kažnjava Gugl , doneti su zakoni o odgovornosti blogera kao javnih medija , a nedavno su doneti zakoni o obavezi društvenih mreža da prate i uklanjaju sadržaje u kojima ima psovki, pornografije, propagande samoubistava i drugih asocijalnih ponašanja, a takođe i mogućnosti blokiranja Fejsbuka, Jutjuba i drugih sajtova ukoliko budu  „ograničavali pristup informacijama po rasnoj, nacionalnoj i političkoj pripadnosti“  to jest ukoliko budu  blokirali korisnika zbog njegovih stavova koji ne protivreče zakonodavstvu RF . 

2.) Kako se vrši ovaj uticaj? U slučaju cenzure – jednostavno se neki sadržaji zabrane. Ponekad to bude javno, kao u slučaju američkog novinara Aleksa DŽonsa ili američkog predsednika Donalda Trampa ili ruskih medija. Ponekad se određeni sadržaji jednostavno „skrajnu“, to jest otežava se dostup, manje se predlažu, gube se i ne prikazuju, usporava se učitavanje,… A ponekad se koristi „fičuring“ to jest štimovanje broja pregleda i poseta – danas već postoje konkretni dokazi ovakvog nameštanja i štimovanja. Na primer, nedavno je bloger Navaljni uz pomoć američkih službi napravio i objavio ceo film o navodnom dvorcu predsednika Putina. I taj video sadržaj je na volšeban način postigao preko sto miliona pregleda! Ideja je da se broj pregleda poveća tako da se kod korisnika izazove osećaj „svi tako misle“ o čemu smo govorili kod psi-efekata. A i da se na koliko-toliko legalan način isplati povelika svota novca Navaljnom i da se ona na legalan način unese u Rusku Federaciju. Algoritmi (programi koji upravljaju društvenom mrežom) prave psihološke profile svakog pojedinačnog korisnika i na osnovu njegovih ranijih aktivnosti (sviđanja „lajkovanja“, deljenja „šerovanja“, prosleđivanja „forvardovanja“, komentara,.. ) i ukoliko neki sadržaj žele da „skrajnu“ – taj sadržaj se jednostavno ne prikazuje ljudima koji imaju takve interese. Oni nisu zabranjeni i ostaju na profilu onoga ko ih je postavio, ali se manje prikazuju onima koje bi interesovali. Ili se više prikazuju onima koji imaju suprotne stavove – tako da sadržaj ima više negativnih komentara. 

3) Favorizovanje sadržaja se takođe vrši u skladu sa naručenim uticajem. Kada se kaže „naručeni uticaj“ to može da znači i jednostavno plaćenu reklamu ali može da znači i „ciljanu reklamu“. „Ciljana reklama“ znači da se neki sadržaj favorizuje kod određene, ciljane grupe korisnika. To može biti, na primer, plaćena reklama za proizvod koji koriste, na primer, mladi od 15-25 godina i u tom slučaju će društvena mreža tu reklamu prikazivati samo toj ciljanoj grupi korisnika (uzrast se navodi prilikom registracije). Ali to nije sve: na primer neko dođe na ideju da prijavi više ili manje godina (često mlađa deca prijave da imaju više godina) u tom slučaju algoritam na osnovu njihovih interesovanja, prijatelja, sviđanja, komentara,.. izračunava uzrast i taj uzrast uzima kao istinit (i što je, najgore najčešće je u pravu). Ovo se zove kontekstna  reklama . Ali, na žalost ni to nije sve. Za nas kao obične korisnike na ivici je naučne fantastike ali potpuno realna je kontekstna reklama koja obrađuje ne samo podatke koje korisnik sam daje o sebi već i fotografije! „Guru ruskog interneta“ Igor Ašmanov (o kome smo već govorili a još će biti reči) govori o programu koji automatski pregleda fotografije na profilu i prepoznaje mogućnosti za reklamu. Na primer, čovek postavi svoju fotografiju na svoj profil na Fejsbuku (ili bilo kojoj drugoj društvenoj mreži). Ako nosi naočare – šalje mu se reklama za naočare, futrole za naočare, optičke radnje,… ako na fotografijama postoje skupa kola ili predmeti luksuza – prepoznaje se da je kupac skupih proizvoda i ciljano mu se šalje upravo takva reklama, ako ima fotografija sa letovanja na egzotičnim destinacijama i u skupim hotelima – šalju mu se reklame za turističke agencije,…. 

4) Algoritam na osnovu informacija o korisniku a i na osnovu njegovih dejstava na Internetu (ne samo na toj društvenoj mreži već uopšte na svim platformama) automatski pravi psihološki profil. Na osnovu ovog profila i na osnovu profila drugih korisnika – predlaže jedne drugima za prijatelje. (Kasnije ćemo više govoriti o „informacionoj kupoli“, „eho-komorama“ i zatvaranju u „svoj svet“.) Ali i tu postoji „začkoljica“ – većina korisnika je lenja da traži nekog posebno, već češće prihvata nešto od onoga što je predloženo. A šta se predlaže? Pa najčešće se predlažu one kandidature za prijatelje koji se „ukrštaju“ ili „preklapaju“ interesima ili nekim drugim karakteristikama. 
5) Kao što smo rekli sa eksperimentom umrežavanja sveštenika (kada smo govorili o svešteničkim ženama) za nekoliko dana se MOGU UMREŽITI STOTINE SVEŠTENIKA na bilo kojoj društvenoj mreži! Tu se logično postavlja pitanje: ako se za nekoliko dana može (amaterski, od kuće) umrežiti nekoliko stotina sveštenika i Fejsbuk to zna i sam predlaže – da li je moguće na njih vršiti uticaj? Bilo kakav uticaj? Naravno! Kakav bi se uticaj mogao vršiti? Već smo govorili o RPP – religiozno propagandnom programu na američkim televizijama u Srbiji. Pa moguće je ciljano upravo sveštenicima na profil postavljati ove „vesti“ i reportaže. Ako je moguće da, na primer, firma koja trguje grčkim tamjanom uplati reklamu svog proizvoda tako da se šalje pretežno sveštenicima na teritoriji Balkana – zašto neko misli da nije moguće uplatiti redovno slanje „novosti o skandalima u SPC“ svim sveštenicima na Balkanu? Naravno, u ovom slučaju to ne bi bila komercijalna firma već neka NVO ali to ne menja činjenično stanje. Na isti način se mogu „informisati“ i svi vernici. Algoritam može vrlo lako „otsejati“ Fejsbuk profile vernika po listi prijatelja, po poseti stranicama, po poseti sajtovima, po komentarima,… i oni mogu biti isto tako ciljana grupa kao što su pecaroši ili ljubitelji antikviteta ili oni koji se interesuju profilima devojaka koje postavljalju fotografije u kupaćim kostimima. I ovoj ciljanoj grupi se onda ciljano šalju upravo vesti o pijanim sveštenicima, memovi o Crkvi, o vladičanskim vozilima,… i polako se podriva poverenje u Crkvu. 

Memovi

MEMOVI – mem (ili mim – zavisi kako ko izgovara) je kao pojam uveo Ričard Dokins i tim nazivom je označio najmanju jedinicu informacije ili „mentalnog virusa“. Kao što je gen u genetici – jedinica za prenošenje nasledne informacije tako se jedinica za prenošenje društvene informacije može nazvati mem. To su kratke poruke, parole, vicevi, šale, sentence,… koje nose neku poruku. A da bi se lakše širili i dobili osobine „mentalnog virusa“ najbolje im je dati dozu humora ili sarkazma . Memovi su izuzetno podesan način za širenje određenih kampanja. To mogu biti bilo kakve kampanje. Decenijama smo svedoci uspešnih reklamnih kampanja čiji slogani nam godinama ostaju u pamćenju. I političke reklamne kampanje koriste memove. U predizbornim kampanjama negativni memovi su nezamenljivi za blaćenje i diskvalifikaciju protivnika. U predizbornim kampanjama najčešće se ne koristi javno negativno reklamiranje protivnika jer u tom slučaju po svim istraživanjima pada rejting obe strane i zato se u kampanji koriste memovi sa dozom humora koji se lako pamte, ali se emituju kao „mentalni virus“, a ne kao reklamni slogan protivničke strane . Društvene mreže su idealno okruženje za emitovanje ovakvih memova. Iz prostog razloga što kada se jednom mem emituje (a o načinu emitovanja ćemo govoriti kada budemo govorili o „bot-mrežama“), on se virusno širi prosleđivanjem između samih korisnika tako da se postiže psi-efekat lične poruke (psi-efekat socijalnosti informacije) a ne javne reklamne poruke. Ako je iole dobro napravljen i, što je najvažnije, ukoliko ima elemente humora, podsmeha, sarkazma, izrugivanja,… korisnici ga sami dele na svojim profilima ili šalju prijateljima (o načinu pravljenja memova ćemo više govoriti kada budemo govorili o „trolovima“). 

Umovi nas i naše dece a i svih korisnika društvenih mreža su danas bojno polje! Mi toga najčešće nismo ni svesni. Tačnije svesni smo jednog, površinskog nivoa na kome se odvijaju kao neke „ogorčene“ borbe vlasti i opozicije, građanista i nacionalista, feministkinja i mizogonista, zvezdaša i partizanovaca, pristalica raznih likova u aktuelnom rijalitiju,… ali ispod ovih „ogorčenih sukoba“ na dubljem nivou se vodi jedan pravi rat za naša uverenja, životne stavove, poglede na svet. I memovi su velika „pešadija“ u tom ratu!

I što najgore – niti znamo za napad, niti ga osećamo, niti ga vidimo, niti se branimo!     Na primer: društvene mreže su svakodnevno pune memova protiv Srbije, Republike Srpske,… Društvene mreže su takav mediji da svi mi, a posebno mladi, ne čitaju pažljivo ono što se pojavljuje na lenti već ovlaš posmatraju. I ta naša osobina je upravo ono na šta ciljaju kreatori memova. Često mi vidimo neki status-mem, nasmešimo se, eventualno ga podelimo i krenemo dalje. Ali začudo nikad se ne zapitamo: a ko je napravio taj mem? Kada bi se zamislili vrlo brzo bismo shvatili da je neko potrošio neko vreme da osmisli problem o kome želi da nam nešto kaže, da osmisli poruku, da nađe materijal koji će upotrebiti, da izradi taj mem, da napiše neku kratku, često šaljivu ili podrugljivu poruku i da još sve to sačuva u određenom formatu i na neki način nama ga „servira“. Prvo što bi nam palo na pamet „ma neki klinci se zezaju“. Ali ako pogledamo ozbiljnije i dublje – pa neće baš biti da sve rade „dokoni klinci“. Na primer: memovi protiv Srbije kao što su:
  
Ovakvih memova je hiljade svakoga dana. I ako se malo bolje pogledaju – velika većina njih je namenski „pravljena“ – nisu stihijski „na mah“ urađeni, već je „neko“ osmislio o čemu će napraviti mem, potražio fotografije, doradio fotografiju, uobličio format, dopisao poruku i sve to razaslao dalje. I ne samo to: kasnije se nižu komentari, poruke „slučajnih“ korisnika, priča se razvija „od strane običnih ljudi“… Teme memova prate aktuelnu situaciju i „agendu novosti“ iz medija. 
Memovi su deo „informaciono – psihološkog“ rata na društvenim mrežama. Mi to vidimo, osećamo samo nam niko ne govori o tome. I to nije „neko malo šegačenje klinaca iz kraja“ već ozbiljna vojna operacija. 
Danas to više nije nikakva tajna niti za vojne i civilne stručnjake raznih država niti za žrtve. Samo što o tome nama Srbima niko ne govori.

Na primer: o ratu na društvenim mrežama koji je pratio nedavni rat u Nagorno Karabahu može se dobiti više informacija od direktnog učesnika . I na osnovu konkretnih informacija jasno je da to nije bila spontana narodna akcija već planiran ratni pohod smišljen na sejanje podela u jermenskom društvu. 
Kakve veze memovi na društvenim mrežama imaju sa SPC? 
Direktne!
Protiv SPC se takođe vodi informaciono psihološki rat. Samo što mi to ne shvatamo kao ratnu operaciju već kao „glas običnih vernika“ ili „opravdane zamerke Crkvi od strane prostog naroda“. 
Na našu sreću, država Rusija se ozbiljno bavi zaštitom svog informacionog prostora pa i Ruske Pravoslavne Crkve kao jednog od stubova ruske državnosti i suvereniteta. I u ruskim priručnicima za vođenje informacionog rata na Internetu mi nalazimo primere takvih borbi .
Na primer: na ruskim društvenim mrežama se pojavio mem:
    
 
Na fotografiji vidimo staru polu-razrušenu crkvu u pozadini a u prvom planu sveštenika koji stoji pored novih skupih kola a na tablicama umesto broja piše „SVETAC“. Ispod fotografije piše: „Ne kradi Crkva ne voli konkurenciju“.
    Vrlo jednostavan, upečatljiv mem, koji se u trenutku shvata, sa elemenima humora, podsmeha, izrugivanja, koji se lako pamti, eventualno prosleđuje i lajkuje. 
    Ali ruska država ima službe koje se ovime bave. I ako se pogledaju „meta podaci“ sa ove fotografije najčešće se lako dođe do originalne fotografije. „Meta podaci“ su informacije koje prate svaku fotografiju urađenu na modernim telefonima ili foto aparatima: vreme kada je nastala, najčešće i mesto gde je nešto fotografisano,… I po ovim meta podacima nađena je originalna serija fotografija. Evo šta se ispostavilo:
   
Ispostavlja se da je to serija fotografija na kojima je ponosni vlasnik novog automobila koji je dovezao ispred crkve da bi ga sveštenik osvešao. Na fotografijama se vide i prave, a ne retuširane tablice, i porodica vlasnika i sveštenik sa epitrahiljom što znači da vrši neku trebu. Sve se to vidi na originalnim fotografijama. Očito da je „neko“ (o trolovima ćemo kasnije) ove fotografije našao negde na internetu, preradio jednu od njih u „foto-šopu“ da bi dobio podsmešljivu „priču“ o Crkvi, napisao podrugljiv komentar i sve to spakovao u mem koji je „pustio“ na društvene mreže.   
    Dobro je što se u Rusiji specijalizovane firme po zadatku države bave ovim problemom napada na RPC pa mi imamo prilike da za ovo saznamo. A inače ne bismo znali kako su nastali ovakvi memovi o SPC:
   
 „Začudo“ korisnici društvenih mreža momentalno reaguju i na sva događanja u SPC i podržavaju one koji su na strani „običnog malog čoveka“, a posebno vladiku Grigorija. Izjava vladike Grigorija o donacijama bolnicama i crkvama koja se odlično uklopila u borbu vlasti i opozicije i „fejsbuk bratstvo“ je odmah pohitalo da pomogne „svojima“ (ali o tome malo kasnije).

Kao što se lako može primetiti – velika većina memova je urađena latiničnim pismom. Sem toga odmah pada u oči da su najčešće korišćeni specijalizovani programi za obradu fotografija i teksta. I što je najvažnije: jasno se vidi da nijedan mem nije slučajan, nasumičan, impulsivan. Svaki mem je promišljen, osmišljen, ima notu humora, ili podrugljivosti, ili sarkazma,… što nam drugim rečima govori da nijedan nije urađen odjednom, „na mah“ već da je „neko“ pažljivo osmislio šta i kako prezentuje. Sve ovo nam nadalje govori još jednu očiglednu činjenicu: ovi memovi nisu primarno namenjeni niti jednoj niti drugoj krajnosti – to jest niti su namenjeni sveštenicima i ocrkovljenim vernicima niti su namenjeni ratobornim ateistima. Sveštenici i ocrkovljeni vernici bi odmah primetili da je korišćena latinica i odbacili bi dalje širenje u svom krugu (mada negde u podsvesti svakako ostaje zapamćeno) a ratoborni ateisti ionako o SPC misle i gore od ovoga tako da nema smisla njih ciljati. Ovi memovi su namenjeni upravo „običnim“ ljudima, formalnim vernicima koji se izjašnjavaju kao pravoslavni ali ne idu u crkvu i nisu aktivni vernici. Upravo ova vrsta korisnika neće primetiti latinicu a primetiće „goruće probleme u SPC“ koji je se tiču ili kao „vernika SPC“ ili kao „građana koji teško žive dok se popovi bahate“. 

Trol i Bot mreže    

Trol i Bot mreže. Treba objasniti ko stvara i kako se šire ovi memovi. Kod nas u Srbiji uobičajili su se nazivi „Vučićev bot“ ili „Đilasov bot“ što bi trebalo da označava čoveka koji propagira nekog od ovih političara ili na internetu širi njegovu propagandu. Mada u Rusiji, a i u većini drugih država u stručnoj javnosti ovi nazivi imaju drugačije značenje.
Trolovi    
Trolovi  su  ljudi koji su angažovani da proizvode sadržaje na internetu, da prave memove, da pišu komentare na društvenim mrežama i javnim glasilima, da učestvuju u ratu komentarima,… i što je jako važno: da upravljaju bot-mrežama.  Po zvaničnim podacima 2% korisnika Tvitera (Twitter) stvaraju 60% sadržaja na ovoj društvenoj mreži! A 5% korisnika stvara već 75% svog sadržaja. Približno isti procenti su i na svim ostalim društvenim mrežama. Postoji takođe pojam „Fabrika trolova“ koji bi trebalo da označi redakcije u kojima rade „trolovi“. Ranijih godina ovo je bilo deo tajnog informacionog rata između raznih država (najvećim delom između SAD, Kine i Rusije) ali je vremenom zbog niza skandala a ponajviše zbog skandala sa izboima u SAD 2016. godine isplivalo u javnu sferu. Danas više nije nikakva tajna da u većini država postoje „fabrike trolova“ a i većina političkih partija imaju svoje „trol-mreže“. Kada su u pitanju međupartijske borbe, kod nas u Srbiji je već bilo par nekih, verovatno unapred režiranih, „skandala“ koji su najverovatnije i bili osmišljeni  ne da jedna partija  optuži drugu za troling  već da se uopšte šira javnost upozna sa ovom pojavom . 
    Ali ovde je potrebno da naglasimo jedan vrlo važan detalj: memovi protiv SPC koje smo napred pokazali i koji se šire društvenim mrežama – nisu u funkciji političke i međupartijske borbe! Skoro nijedan od njih nije protiv neke političke partije. Postavlja se pitanje: a čija fabrika trolova onda njih pravi? I koji je smisao tog posla i troška? A odgovor je vrlo jednostavan: nijedan političar u Srbiji, ni Aleksandar Vučić, niti Dragan Đilas, … nisu izjavili da je za njih SPC glavna pretnja već general NATO pakta Frenklin Ben Hodžis ! 
SPC je preveliki cilj za bilo koju pojedinačnu političku partiju u Srbiji. A cela kampanja koju vidimo je projektovana ne da postigne neki kratkoročni cilj već da strateški diskredituje SPC kao instituciju i kao duhovni i nacionalni stožer i oslonac srpskog naroda. Ovogodišnja kampanja sa promocijom vladike Grigorija je samo jedan od vektora, pravaca informaciono-psihološkog udara, ali ni izbliza nije ceo napad. Čak se pre može reći da je mem  koji se pojavio na društvenim mrežama u stvari operacija „pod lažnom  zastavom“   : pre će biti da američke strukture poturaju sadašnjoj „opoziciji“ u Srbiji koja bi trebalo od svog imena, vl. Grigorija da animira za političku ili crkvenu borbu. U svakom slučaju, ako se na bilo koji način SPC upetlja u dnevno-političke borbe – za NATO pakt cilj je već postignut: birači jedne političke opcije će neke vladike ili celu SPC smatrati servisom svoje ili one druge političke opcije. 
Ako se pogleda lažna naslovna strana nedeljnika NIN koja se pojavila na društvenim mrežama – jasno je da takav „fejk“ (lažnu vest) nisu napravili „klinci iz kraja“ ili dokon grafički dizajner. Jer da bi se napravila ova ilustracija potrebni su i posebni programi i odgovarajući kompjuteri za rad sa grafičkim fajlovima i mnogo što šta profesionalno. Ali što je najvažnije: potrebna je želja da se nešto kaže povodom vladike Grigorija, da se on poveže sa određenim političkim opcijama, da se on upetlja u političku borbu, da se cela SPC upetlja u dnevno-političke sukobe, da se eventualno ili izazove svrstavanje Crkve na neku od strana u političkoj borbi ili da se eventualno izazovu podele unutar SPC po političkim linijama podele. Iza samo ove jedne „ilustracije“ postoji cela priča koja je očigledno osmišljena da udari na tačno definisane emocije i da učini tačno definisan uticaj (a ovakvih memova se „vrti“ na hiljade po društvenim mrežama). A to ne rade niti „klinci iz kraja“ niti dokoni programeri i grafički dizajneri. To rade ozbiljno organizovane i plaćene službe – „fabrike trolova“. 
 
    Jasno je da sem partijskih „fabrika trolova“ u Srbiji (ili negde u regionu ) postoje mnogo veće, jače, organizovanije i profesionalnije „fabrike trolova“ koje proizvode po SPC zaista opasan sadržaj i šire ga po društvenim mrežama. 
    Gde se one nalaze? To ostaje tajna. Ogromna, nova zgrada američke ambasade u Beogradu, američke ambasade u susednim državama, … kriju tajne koje ne možemo dokumentovati. Ali zato je možda jednostavnije pogledati oglas za takve „botove“ i „trolove“ objavljen na portalu Blic 16. 12. 2017. godine: CIA NUDI POSAO „Govorite srpski? Prijavite se, čeka vas dinamično okruženje i PLATA OD 160.000 dolara“. 
Za NATO „sajber ratnike“ najvažnije je da pronađu „nosioce jezika“, to jest one kojima je srpski maternji jezik i koji su nosioci „srpskog kulturnog koda“ jer samo oni mogu da urade ono što veštačka inteligencija još uvek nije u stanju: da razumeju narative i metafore u jeziku i sačine smislene „memove“ po određenom „ključu“. I za taj zadatak čak ne moraju ni da se angažuju samo stanovnici Srbije ili Republike Srpske: Crna Gora je već član NATO pakta. Kao što je Rusija okružena velikim sajber centrima smeštenim u američkim ambasadama u Estoniji, Jermeniji, Gruziji, Poljskoj, Češkoj,... u kojima rade „ruskogovoreći“ stanovnici tih republika – tako izgleda da se sličan projekat organizuje i u okruženju Srbije i Republike Srpske, za početak u Crnoj Gori.    
Botovi
     Botovi su pak kompjuterski  programi . Sam naziv je poreklom iz češkog jezika – reč „robota“ označava dosadan, jednoličan rad. Od te reči je krenuo naziv „robot“ za mašinu koja obavlja takav rad, a kada su se pojavili ovi programi dobili su naziv „bot“ jer kao neki robot obavljaju dosadnu i jednoličnu „robotu“ na internetu. Kod nas u Srbiji se reč „bot“ najčešće koristi za ono što se u Rusiji i Americi najčešće naziva „trol“ – čovek koji je plaćen da nešto „gura“, „propagira“, „troluje“, „spinuje“ na Internetu i na društvenim mrežama. „Botovi“ su, u stvari, nekoliko vrsta programa. Na primer: programi koji automatski stvaraju naloge na društvenim mrežama pod lažnim imenima ljudi , programi koji opslužuju ove naloge (svakodnevno stvaraju neku aktivnost da bi nalozi delovali kao da su živi ljudi), programi koji šalju, prosleđuju (forvarduju) statuse i objave, programi koji upravljaju sa nekoliko desetina ili stotina „bot-naloga“ na društvenim mrežama (tzv. „bot-masteri“),  programi koji pišu komentare ili se „raspravljaju“ u komentarima pod nekim objavama, statusima, emisijama,… i još mnogo štošta . Zato je možda bolje prvo objasniti „okruženje“ („ekosistem“) botova i trolova:
 
  Nivoi združenih kiber-operacija: postoji pet nivoa kiber ili Internet „realnosti“ – 1. ljudi; 2. identitet u kiber prostoru; 3. informacija; 4. fizička infrastruktura i 5. geografko okruženje ; 

    Ovaj grafički prikaz se odnosi i na mnogo što šta drugo u kiber ratu ali u ovom slučaju nas interesuju trolovi i botovi: „živi ljudi“ - obično trolovi ali mogu biti i operatori bot-mreža i programeri i pisci komentara, scenaristi,…, mogu biti iza jednog ili hiljadu „profila“, imena, naloga; „identitet u kiber prostoru“ – može biti živ čovek, ali može biti i kreiran nalog „bot“ - iza jednog „identiteta“ može biti jedan čovek ili hiljadu ljudi („bloger Navaljni“ je u stvari cela redakcija sa mnogo živih ljudi zaposlenih u raznim državama, a opet jedan „bot operator“ (naziva se i „bot-master“) može rukovoditi „bot mrežom“ od hiljadu naloga na društvenim mrežama); „informacija“ – može biti istinita informacija, može biti vest a može biti i lažna vest – „fejk“ ili mem; „fizička infrastruktura“ – može biti neka fabrika trolova ili server za automatsko prosleđivanje ili redakcija za kreiranje vesti, novosti ili lažnih vesti - „fejkova“ i memova; „geografsko okruženje“ – bilo šta od prethodnih četiri faktora može se nalaziti bilo gde u svetu (u Beogradu, Makedoniji ili u Crnoj Gori, NJujorku, američkoj ambasadi u Jerevanu ili Talinu,…). 
    Segment informaciono-psihološkog rata na društvenim mrežama (a i sajtovima informacionih agencija) je u stvari jedan od frontova ovog pravog rata. Danas se po zvaničnim istraživanjima oko 98% mladih u Srbiji, informišu preko društvenih mreža. I potpuno nekontrolisan uticaj iz inostranstva na omladinu je presudno važan za stabilnost svake državne vlasti. Svi vidimo da već više od decenije postoje „tviter-revolucije“, skoro svakog dana čitamo i gledamo gde je sve po svetu omladina demonstrirala, palila automobile, tukla se sa policijom. I očigledno je da ove pobune nisu samo politički motivisane. Čak i u državama u kojima nema velikih političkih potresa, omladina je spremna da se bije sa policijom zbog nekih naizgled potpuno sporednih problema (korona karantin, zaključavanje, hapšenje druga, vakcinacija,…). Ovo je u najvećoj meri posledica prirode društvenih mreža. Kao što smo ranije rekli kada smo govorili o psi-efektima i svojstvima internet komunikacije: 
1. informacija danas teži da bude negativna (protiv nečega) jer se to više čita i prati; 
2. teži da bude što kraća jer se ubrzano smanjuje pažnja publike i mogućnost shvatanja nijansi; 
3. teži da bude uprošćena do banalnosti; 
4. teži da postane isključiva i svedena na „za“ ili “protiv“; i 
5. teži da bude što „bombastičnija“ što „klikljivija“ („klik-bejt“).
Sve ovo dovodi do fenomena koji ranije nije bio poznat a to je da se, po svim temamama, u javnosti (publici, auditorijumu, društvu) vrlo brzo stvore dve ogorčeno suprotstavljene krajnosti! Ovaj fenomen još uvek nije do kraja ni istražen ali se već uveliko koristi u informaciono-psihološkom ratu. Tim pre što se prosečan čovek instingkivno sam zatvara u „eho-balon“ i stvara svoju „informacionu kuppolu“.

Dokument sa prikazima memova protiv Crkve i relevantnim linkovima možete preuzeti OVDE.

Početak feljtona možetepročitati OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA