Piše: Vladimir Dimitrijević
AKO ČITAŠ OVO, ZNAČI DA TI NIJE LOŠE
Mi smo često mrzovoljni i sve nam smeta. Ali, da li smo sasvim u pravu? Jedan savremeni grčki duhovnik nas podseća: „Dragi čitaoče, ukoliko čitaš ove reči, to znači da si, u izvesnoj meri, već rešio bar neke od svojih osnovnih životnih problema. Objasniću ti zašto tako mislim.
Čitaš, a to znači da se, makar u trenucima dok čitaš, ne mučiš da zaradiš preko potrebni novac, odnosno da nisi teško bolestan i da ne jaučeš od nepodnosivih bolova, zato što čovek ne može da čita kada ga muče takvi bolovi. U ovim trenucima ti si spokojan, sediš negde u svojoj sobi, ili u kancelariji, na mirnom mestu gde možeš da čitaš. Hajde onda da za to zablagodariš Bogu i kažeš: „Blagodarim ti, Bože!“
Za svu ljubav koju nam Bog daje, recimo: Blagodarimo! Gospodu našem, Koji nam je u životu darovao toliko darova. Recimo: Blagodarimo! Zablagodarimo Gospodu i za to što možemo da govorimo, da mislimo, da živimo mirnim životom, da imamo toliko darova Božijih!»
Darovi Božji – kome to pada na pamet?
HRANA KOJU IMAMO
Kad čovek čita stare srpske knjige i rukopise, svuda nalazi letopise koji svedoče o gladi. Strašna glad je istrebljivala čitave oblasti.
Grčki duhovnik nas podseća:»Ako pogledamo u ovom času svoju kuhinju, videćemo da se na šporetu kuva ručak, da je frižider pun hrane, da je naš stan pun raznoraznih dobara! Koliko nam je samo Bog dao darova u životu!
U našoj epohi, po čitave dane, na televizijskim programima, emituju se emisije u kojima se prikazuje pripremanje ukusnih jela po najnovijim kulinarskim receptima, otkrivaju se male tajne velikih majstora kuhinje, što znači, ako se bolje razmisli o tome, da smo već obezbedili sebi sve ono što je neophodno za život i da se sada već bavimo onim što se može smatrati raskošju. To je raskoš koja je svedočanstvo umnožavanja naših životnih mogućnosti i to je nešto što je, u stvari, suvišno, nepotrebno: u večerašnjoj TV-emisiji prikazan je još jedan u beskrajnom nizu novih kulinarskih recepata i to, ovaj put, sa sasvim retkim sastojcima i začinima. Na primer, u jelo treba dodati kari! Ko je kod nas do pre dvadeset-trideset godina uopšte čuo za kari ili za neke druge dalekoistočne, indijske začine i specijalitete?
A sve to znači da hrane danas ima u izobilju i da smo počeli njom da se naslađujemo. Prirodno je svoj život činiti lepšim, bogatijim, prijatnijim, slađim, ugodnijim. Ali, čim se ljudi na to naviknu, oni smatraju prirodnim da sve to imaju, i, uz to, počinju da traže još i više od toga: „Hoću da probam i ovo, i ono jelo! Hoću još novih jela!“ I čovek se tada više ne zadovoljava onim malim što ima, koje pak uopšte nije malo, jer je to, u stvari, mnogo!»
Mnogo, ali nama nikad nije dosta.
ZAHVALNOST ZA ZDRAVLJE
Kad je zdravlje u pitanju, grčki učitelj poručuje:»Nisi zadovoljan zdravljem koje imaš, ali kada ti ono bude narušeno, ti ćeš, naravno, reći: „Kako mi je dobro bilo ranije! Kako sam se dobro osećao, a nisam toga ni bio svestan! Koliko sam darova imao od Boga, a nisam ih nimalo cenio! Nisam imao glavobolje ni vrtoglavice, a to nisam umeo da cenim, nisam čak ni primećivao da me glava ne boli i da se odlično osećam!“
I prisećaš se kako si dobro tada spavao, ali si to tada smatrao nečim uobičajenim, monotonim ili, čak, dosadnim. I ni u jednom trenutku nisi imao potrebu da proslaviš Boga, da Mu zablagodariš za to blagostanje, sreću, duševni mir i radost, da Mu kažeš: „Slava Bogu! Imam dovoljno hrane, imam svoj krevet, miran sam, savest mi je mirna, duša mi je spokojna, mirno spavam i zadovoljan sam onim što imam u životu!“ E, svega ovoga nisi bio svestan kada je sve bilo u redu.
Međutim, kada je počela da te muči nesanica, kada su počele da te muče glavobolje, kada si izgubio životni mir, počeo si da govoriš: „Bože moj, daj mi samo jedan jedini dan bez ove užasne glavobolje i ja ću Ti usrdno blagodariti za to!“
Svi znate one lančiće sa pločicama – bakarnim, posrebrenim ili pozlaćenim, na kojima je urezano: „Blagodarim!“, a koje ljudi kače o ikone u crkvama da bi Bogu zablagodarili za neko čudo koje je Bog učinio u njihovom životu. O tome vam govorim!
Upravo to hoću danas da uradim, da zablagodarim Bogu, da Mu kažem: „Blagodarim Ti, Bože! Hvala Ti, Bože!““
ZAHVALNOST KAO OSNOVA ŽIVOTA
Bez osećanja blagodarnosti nema istinske vere. I nema života. Glavna služba Pravoslavne Crkve zove se Liturgija – Evharistija. «Evharistija» znači blagodarenje ( na grčkom jeziku ). Sveti Dimitrije Rostovski je ovako govorio Bogu:»Blagodarim Tebe, Gospoda moga, Blagodatelja mnogomilostivog, jer si sve za mene pravedno i milosrdno ustrojio i neprestano promišljaš o duši mojoj: zaštićuješ me, neguješ, pokrivaš, čuvaš dušu moju, daruješ mi snagu, zdravlje, hraniš me, urazumljuješ i prosvećuješ, pomažeš mi i krepiš me, rukovodiš i upućuješ na sva dobra dela. Sve si pravedno i milostivo i blagosrdno o meni ustrojio.“
Ako se vratimo Bogu i sebi, bićemo stalno blagodarni. A kako reče Vladika Nikolaj, ko je zahvalan na malom, dobiće i više.
SVETI SAVA, UČITELJ MISLOSRĐA
Vizantijsko monaštvo je mnogo polagalo na tvorenje dobrih dela. U pitanju manastira Presvete Bogorodice Evergetide (dobrotvorke), nastalom u Carigradu u XI veku, velika pažnja se posvećuje milosrdnom radu. Monasi su bili dužni da dele milostinju ubogima (na veće praznike više, običnim danima manje), kako u novcu, tako i u hrani, a mastir je imao osmokrevetnu bolnicu sa kupatilima i naročitim režimom ishrane za bolesne.
Manastir Pantokratora, koga je Jovan II Komnin sagradio u XII veku, imao je bolnicu i starački dom, kao i leprozorijum - za negovanje gubavaca. Bolnica Pantokratora imala je pedeset kreveta, sa lekarima i profesionalnim osobljem. Manastir je posedovao pekaru za sirotinju.
Sveti Sava je, svakako, bio vaspitan na klasičnom uzoru vizantijske pravoslavnosti, i nastojao je da je prenese u Srbiju, pa i kad je u pitanju haritativna delatnost.
Sveti Sava je veoma voleo Svetog Jovana Zlatousta i njegovo tumačenje molitve „Oče naš”, u kojoj Zlatousti nastojava na tome da Hristos nije rekao „Oče moj”, nego „Oče naš”, i time ukazao na činjenicu da su svi ljudi braća, čiji je Otac Bog. Zato je staranje o sirotinji i nemoćnima zapovest Božja.
Stvarajući Hilandarski i Studenički tipik po uzoru na pravila carigradske obitelji Bogorodice Evergetide, Sv. Sava je preneo i njegove odredbe o milosrđu. Evo 33. poglavlja Studeničkog tipika:“A ono što će biti rečeno, i što vi treba veoma da čuvate, ne malu korist i spasenje vam umnožava. A šta je to? Na vratima davanje stranim i nemoćnim, koji su nas pokoja radi posetili, zbog njih i gostionicu sazidasmo... u kojoj ćemo stranoj braći odmora dati i nemoćnima da leže, koliko moć dopušta da ih udostojimo brige. A nage i bose odevati i obuvati starom vašom odećom i obućom, što nećete vi sami davati jer to ne dozvoljavamo nego iguman. A treba hraniti gladne i duši davati, kao što rekosmo, uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim od hrane vaše pretekle... A ovo treba od uzdržljivosti vaše da bude, a ako nije moguće, a ono neka od suviška bude. I Bogu je milo ako je moguće. A i umrle treba sahranjivati. Groblje za strance je radi njih podignuto ... A ne treba sahranjivati tek kako bilo i kao slučajno, već prvo vi, otpevavši pogrebne pesme i drugo dostojno zbrinuvši, ništa ne izostavljajući, najčistije od svega treba prema stranoj našoj braći čistotu ukazati, da i mi čistu i bogatu milost za njih od Boga primimo. A ne volimo da ikoga sa vrata naših praznog otpustite.“
U 40. poglavlju Studeničkog tipika o bolnicama i bolničarima piše sledeće:“...Zapovedamo dakle da se izabere bolesnima ćelija koja je po izgledu dobro uspela bolnica; i postelje postaviti bolesnima za ležanje i odmor, i bolničara im dati kako bi im pomagao u svemu. Ako li ... mnogi u bolest padnu, da im se daju dva bolničara, arula velika, tj. ognjište od metala skovano i prenosivo. A na njemu ćete bolesnima ukrop topiti i drugo što im je za utehu, po mogućstvu, što je za jelo i piće i za ostale potrebe. Iguman svagda a ne retko u bolnicu neka dolazi i svesrdno posećuje bratiju i svakome donosi potrebno...“
Tako su nastale prve srpske bolnice.
ZAKONOPRAVILO I MILOSTINJA
Ne treba zaboraviti ni najvažniji pravni dokument srpskog Srednjeg veka - Zakonopravilo Svetog Save, nastalo po vizantijskim uzorima, ali za potrebe njegovog naroda. U Nomokanonu je niz crkvenih pravila o pomoći sirotinji i potrebitima. Pre svega, tu je 59. apostolsko pravilo koje određuje najstrožu kaznu za episkopa ako odbije da pomogne siromašnom svešteniku - sve do raščinjenja. Vizantijski kanonista Zonara to pravilo tumači ovako: „Crkveno bogatstvo Sveto Pismo naziva bogatstvom siromašnih i treba ga razdeliti siromašnima.” Sveti Teofilo Aleksandrijski, svojim 11. pravilom, kaže: “Siromašni... da se hrane u crkvi, i da im se ukaže svako staranje/.../“ Sedmi kanon Sardikijskog sabora nalaže da je episkop dužan da zastupa one kojima se čini nepravda, i da, u takvim slučajevima, mora da se obrati samom caru. U Crkvi je, u ranovizantijskom periodu, bila uspostavljena služba ekdika, episkopskih pomoćnika, koji su imali zadatak da se „suprotstave nasilju i mučenjima od strane bogatih i odbrane siromašne od nasilja”. Ekdike su birali episkop, sveštenstvo i predstavnici naroda, a njihovu ulogu je, 385. godine, objasnio car Teodosije I, u pismu ekdiku Teodoru, rekavši mu da mu je dužnost da bude kao otac prema narodu i „da ne dozvoli ugnjetavanje zemljoradnika i građana porezima; da pomaže službenicima u suzbijanju drskosti arhonata, čuvajući poštovanje njihove časti... i da ih štiti (narod, nap. V. D.) kao decu.”
Episkopi su, po Justinijanovom zakonodavstvu, morali da se staraju o siromašnima. Velika briga posvećivana je i udovicama, koje, po 11. kanonu Teofila Aleksandrijskog treba da se hrane od crkve i primaju od nje pomoć. Pažnja je posvećivana i otkupljivanju zarobljenika (ta tradicija pravoslavnih ostala je snažna i kasnije. Knez Ivo od Semberije otkupljuje, trošeći svo imanje, srpsku nejač zarobljenu od Turaka, i Filip Višnjić veli: “To će Ivi Gospod 'Ristos platit'/ kada Ivo bude na istini”.)
Ivi od Semberije uzor je bio Sveti Sava.
ODNOS POSLODAVCA I RADNIKA
Nomokanon nalaže, u skladu sa Mojsijevim zakonodavstvom, da gazda nadničaru mora odmah isplatiti zaradu: “Da ne prenoći plata tvoga nadničara kod tebe do jutra, niti pak da lišiš plate siromaha... Istoga dana da daš platu njegovu pre zalaska sunca, jer je siromah i njoj se nada, da ne poviče ka Gospodu protiv tebe i biće ti greh.” Pažnja je bila posvećena testamentarnoj volji onih koji su, posmrtno, zaveštali da se od njihovog novca podižu bolnice, stranoprijemnice, sirotišta, narodne kuhinje, itd.
Nomokanon je, podsećajući na to da su zlostavitelji oca i majke u Starom Zavetu bili kažnjavani smrću, decu - nasilnike lišavao nasledstva, kao i decu koja su zanemarivala roditelje u slabosti i nemoći. Kažnjavani su i roditelji koji zanemaruju decu. 14. kanon Gangrskog sabora proklinje sinove i kćeri koji ostavljaju, „pod izgovorom pobožnosti” (odlaska u manastir), nezbrinute oca i majku, a 17. kanon tog istog sabora proklinje one koji ne vaspitavaju svoju decu i „ne hrane ih do potpunog uzrasta”, nego ih napuštaju.
ZAŠTITA SOCIJALNO UGROŽENIH
Učenje Nomokanona o zaštiti socijalno ugroženih dr Miodrag Petrović ukratko izlaže ovako:“Ostacima shvatanja koja nisu bila u skladu sa hrišćanskim učenjem o odnosu prema čoveku - unetim u Nomokanon iz Mojsijevog i drugih zakonodavstava - sveti Sava je suprotstavio, već u uvodnom delu (Nomokanona), učenje o socijalnoj pravdi. Takvo učenje je, znači, izloženo ne samo pre svih građanskih i crkvenograđanskih propisa, nego i pre kanona, za koje treba reći da su rasprostiranjem hrišćanske ideologije o čovekoljublju (filantropija) postepeno potiskivali iz građanskog zakonodavstva odredbe nehrišćanskog sadržaja. Dugo je trajao taj proces, jer su nosioci vlasti u Vizantiji vodili brigu prevashodno o državnim interesima, a ovi su se jednim delom zasnivali na robovlasničkom sistemu koji se održavao strogim zakonskim merama. Neke od tih mera su se našle i u Nomokanonu. Drugačije nije ni moglo biti s obzirom da je uključivan integralni tekst pojedinih zakona kao, na primer, Prohirona. Zauzvrat tome, sveti Sava je u Nomokanon uneo, između ostalog, 35. novelu cara Aleksija I Komnina iz 1095. godine o zaštiti robova.
Posebnu pažnju pobuđuje raznovrsnost propisa koji do tančina zadiru u socijalna pitanja čoveka od rođenja i pre, tj. od začeća pa do smrti. Složenost ovih pitanja je zastupljena naročito u okvirima porodičnog prava, ali i u obavezama društva prema pojedincu. Porodica se sve češće štiti zakonom i postavlja, za razliku od rimskog prava, na čvršće pravne temelje. Istovremeno se ispoljava visoka svest o značaju uzajamnih socijalnih obaveza roditelja i dece, o složenoj ulozi majke, o statusu supruge. Udovicama je posvećena izuzetna pažnja; o brizi prema njima govori se prvenstveno u kanonima, koji samo potvrđuju, odnosno nadovezuju se na bogatu tradiciju - da one „treba u crkvi da se hrane i da im se ukazuje svako staranje”. Podjednako se brinulo i o siromašnim devojkama.
U tesnoj saradnji sa nosiocima građanskih vlasti Crkva se starala o osnivanju „časnih domova”: staračkih, sirotinjskih, za bolesnike, za nezbrinutu decu, za ljude sa strane i dr. Ovi domovi su imali svoje administrativno i upravno osoblje; pokretnu i nepokretnu imovinu, koja se sticala i putem zaveštaja. Poslovanje u tim institucijama milosrđa odvijalo se pod opštim nadzorom episkopa, čiji je zadatak bio, između ostalog, da „zastupaju siromašne, teše ožalošćene, brane one kojima se čini nasilje”. Kao ugroženi pominju se i ljudi sa telesnim manama: slepi, gluvi, nemi, hromi i dr.“
Zapamtimo – imovina Crkve je imovina sirotinje. To je osnovno socijalno učenje Svetog Save.
UMESTO ZAKLJUČKA
Vladika Nikolaj je govorio da, ako hoćemo da menjamo svet, moramo početi od sebe. Pitanje stanja srpskog naroda i države je, pre svega i iznad svega, duhovno i moralno pitanje. Političke promene su moguće, ali bez ako nema obnove čoveka, one su efemerne. Zato su zahvalnost i milosrđe one vrline bez kojih ne možemo dalje.
Čovek liči na Bog slobodom, razumom i ljubavlju. Pre svega – ljubavlju, jer apostol Jovan kaže da je Bog ljubav. Krenemo li putem ljubavi, koja znači i blagodarnost i milosrđe, možemo postaviti osnovu za naš oporavak. Mislimo o tome!
Prošlu kolumnu Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
